МОЈЕ ДРВО (месец дана касније)

Побегла је од нечег -

од влашких мађија,

од проклетства

(родоскрвнућа),

кревета који шкрипи,

од нечег што је јаче

од свега на свету,

од онога чему се надала,

и вратила

свом старом животу

који неком може

бити налик на

садомазохистички

мрачни театар,

ономе од чега је бежала,

да би се том

после неког времена

вратила као спасу.

Какво православље,

какав протестантизам,

кад се и у оквиру и тих

тзв. вера догађају такве

ствари које су јој

упропастиле живот

на овом свету!

На који је гурнута, а да је нико није

питао хоће ли?

И где је нико није хтео

осим очуха!

Дрво, њено дрво,

видео сам фотографију

тога дрвета,

и схватио метафору.

тог фаталног

њеног дрвета.

Оно што су њој чинили

несрећни

док је била младо дрво

то она сада

чини другима

очекујући

у неком пијанстзву

или трансу

пропаст света.

Све искусити,

све пробати,

напити се до бесвести,

јер док траје

пијанство

заборавља

то од чега читавог живота бежи,

верући се као мечка

уз једно чворновато дрво...

Ту нема помоћи,

те нема спаса,

ту нема,

нити је икада било љубави,

Бога...

Чему је другом и могла да се врати

осим апсурду и веровању у пропаст

свега, и мрачним духовима

у шумама крај толиких језера?