Teorija

Pre svega, treba reći da je "teorija" prejaka reč za nekoliko proizvoljnih pretpostavki i tek nekoliko ozbiljnijih naučnih radova na temu akrotomofilije (veći broj teorijskih radova na ovu temu možete naći u odeljku Dodatna literatura sajta Tražim ženu bez noge). Mada je neke slučajeve opisao još Kraft-Ebing, cela stvar bila je potpuno izvan fokusa naučne javnosti sve do poslednjih decenija XX veka i praktično nepoznata.

Doda li se tome da se i dalje ne zna tačno ni koliko je ova sklonost široko rasprostranjena, ni koliko je ljudi koji i dan-danas kriju ovakvu orijentaciju, naučno istraživanje fenomena akrotomofilije postaje time još znatno teže. Komplikovanosti cele stvari doprinosi i to što se, po svemu sudeći, u akrotomofiliju ubrajaju dve potpuno različite stvari: jedna je klasičan seksualni fetišizam; druga je jedna specifična vrsta zainteresovanosti za osobe sa amputiranim udovima, koja ima i svoju seksualnu dimenziju, ali je potpuno nesvodiva na fetišizam.

Akrotomofilija dolazi u neku vrstu fokusa tek sa pojavom Interneta (v. Perspektive). Otkada ova sklonost postoji možemo samo da nagađamo. Nattress u jednom radu iznosi pretpostavku da ne može biti mnogo stara, budući da je uspešna amputaciona hirurgija stvar relativno novijeg datuma. Međutim, kongenitalnih amputiraca je bilo uvek, tako da je moguće da sama akrotomofilija postoji milenijumima. Činjenica da u mitologiji (uključujući tu i Srbiju) postoje božanstva i polubožanstva kojima nedostaje neki ud nagoveštava da je neka vrsta "svetosti" vezivana za osobe sa amputiranim udovima od davnina. A od pridavanja posebnih, viših svojstava, osobi bez noge ili ruke do akrotomofilije – možda je samo jedan korak.

Danas se zna da se, kod bezmalo svih akrotomofila, fascinacija osobama sa amputiranim udovima ispoljavala još od najranijeg detinjstva. Seksualna dimenzija se tu pojavljuje mnogo posle pojave sklonosti ka amputircima, tako da je sasvim izvesno da akrotomofilija uopšte nije pojava primarno seksualne prirode. Zbog toga je izučavanje akrotomofilije kao samo još jedne parafilije potpuni promašaj i ne može dovesti do validnih naučnih rezultata. Svaka parafilija je neka vrsta poremećaja seksualnog nagona, kod akrotomofilije mi ne samo da nemamo poremećaj nagona (zapravo, većina akrotomofila ima, po svim parametrima, dosadno "normalnu" seksualnu orijentaciju, uključujući odnose sa ženama koje nisu amputirke), već se sama akrotomofilija uopšte ne ispoljava isključivo, možda čak ni primarno, u oblasti seksualnosti, nego celog života ostaje kao neka vrsta posebne fasciniranosti osobama kojima je amputiran neki ud i zainteresovanosti za njih. Izučavati jednu neseksualnu pojavu koja, doduše, ima i svoju seksualnu dimenziju, isključivo kao seksualni fenomen, to je metodološki promašaj prvog reda.

Ono što je poznato na osnovu dosadašnjih istraživanja, to je da akrotomofili na testovima ličnosti i percepcije realnosti ne pokazuju patološka svojstva iznad proseka populacije (zapravo, neka istraživanja su, čak, pokazala da su akrotomofili psihički zdraviji i stabilniji od proseka populacije), te da su im inteligencija i obrazovni nivo iznad proseka populacije. Takođe, nije poznato da su akrotomofili ispoljavali bilo kakvu vrstu nasilja ili agresije nad ženama bez udova, što ozbiljno dovodi u pitanje one hipoteze koje akrotomofiliju objašnjavaju kao želju za dominacijom nad nemoćnom osobom. Pa, ipak, sva ova istraživanja sprovođena su nad dobrovoljcima i nije moguće ni pretpostaviti kakav bi rezultat dao širi uzorak, niti je jasno kako bi se do takvog uzorka moglo doći.

Objektivnu evaluaciju veoma otežava činjenica da je jedan veći broj akrotomofila egzistencijalno zainteresovan za to da sasvim prikrije svoju sklonost. Reč je o tome da dosta akrotomofila ima među lekarima, protetičarima, zaposlenima u institucijama za rehabilitaciju, aktivistima u organizacijama za sport amputiraca... Ovi ljudi bi potpuno kompromitovali svoju poziciju ako bi se razotkrila njihova akrotomofilija. Treba naglasiti da to što je reč o akrotomofilima uopšte ne mora da znači da oni loše i nečasno rade svoj posao, naprotiv (već je iznet primer Roberta Rolfa, javno deklarisanog akrotomofila, koji je jedan od glavnih konstruktora kompjuterizovanog veštačkog kolena C-Leg). Ali obelodanjivanje njihove akrotomofilije bi ih, na neki način, učinilo moralno nepodobnim za posao kojim se bave.

Postoji više hipoteza o načinu nastanka akrotomofilije.

Prva pretpostavka je da je ovakva sklonost urođena. Argumenti koji se navode u prilog ove pretpostavke su da se, po pravilu, neka vrsta sklonosti ka amputircima ispoljava veoma rano (između 4-7 godine života) i da u najvećem broju slučajeva nema izveštaja da je pre toga bilo ma kakvog kontakta sa amputircima.

Prigovori ovom objašnjenju su da to što se nešto ispoljava rano ne znači da je urođeno, kao i da to što se izveštava da nije bilo neke vrste kontakta sa amputircima ne znači da ga zaista nije bilo. Skoro niko ne može da se seti šta se dešavalo onda kada je imao samo 2-3 godine.

Druga pretpostavka kojom se ova sklonost pokušava objasniti je "teorija otiska" (imprinting theory). Najpoznatiji zastupnik ovog shvatanja je američki psiholog Money, koji je napisao i nekoliko radova o sklonosti prema amputircima. Zastupnici ove teorije smatraju da se svaka seksualna sklonost stiče na ovaj način (ne samo kod ljudi nego i kod životinja). Po njima, stimulusi ispod praga svesti u ranom detinjstvu stvaraju "ljubavne mape" (lovemaps) i one su te koje kasnije određuju šta će nam se sviđati a šta ne.

Ovo shvatanje nije lišeno izvesne ubedljivosti, a jedna od njegovih prednosti je to što objašnjava svaku vrstu seksualnih preferencija (sklonost ka ovakvim ili onakvim osobama, homoseksualnost itd). Glavni problem je to što ni ono nije poduprto nikakvim čvrstim dokazima.

Postoji, ipak, nešto što bi moglo "teoriji otiska" dati za pravo. Naime, jedan dosta širok krak frojdovske škole u interpretacijama opisuje doživljavanje ženskosti kao doživljavanje nedostatka penisa, te se u toj perspektivi žensko pojavljuje kao suštinski amputirano. Činjenica je da mnoga muška deca, još uvek nesvesna telesnih polnih razlika, kad prvi put ugledaju nagu devojčicu pomisle da joj je penis amputiran. Nije isključeno da bi neki ovakav doživljaj mogao stvoriti "ljubavnu mapu" koja bi trajno asocirala ženstvenost sa amputacijom.

Ovo, možda, objašnjava i zašto je akrotomofilija najviše prisutna baš među heteroseksualnim muškarcima, dok se kod žena pojavljuje veoma retko. Moguće je da tu treba tražiti objašnjenje i za teško objašnjivu činjenicu da se akrotomofilija pojavljuje mahom u sredinama gde je telo najčešće sasvim pokriveno u javnosti, kao što su razvijene zemlje Zapada, dok nam u Africi nisu poznati slučajevi akrotomofilije (što je, možda, samo posledica naših ograničenih saznanja o tom delu sveta). U Africi muška deca "od uvek" znaju da devojčice nemaju penis, pa zato ni "imprinting" amputacije kao ženstvenosti tamo nije moguć.

Ipak, i Money akrotomofiliju tumači isključivo kao specifičnu "ljubavnu mapu" tipa parafilije, čime i on pravi ovde već spomenutu metodološku grešku, time što jedan fenomen primarno neseksualne prirode tumači kao isključivo seksualni fenomen. Sam Money, u najboljem slučaju, uspeva da delimično objasni mehanizam nastanka seksualnog aspekta akrotomofilije, ali ne i fenomen akrotomofilije u celini.

Treće shvatanje je ono iz Jungove analitičke psihologije. Za razliku od "persone", koja je svesni deo ličnosti, Jung smatra da postoje i "anima" i "animus", ženski i muški deo ličnosti, koji su najvećim delom u području nesvesnog i koje imaju i muškarci i žene. Muškarac može da razume ženu zahvaljujući ženskom delu svoje ličnosti (anima) i obratno, žena može da razume muškarca zahvaljujući muškom delu svoje ličnosti (animus).

Međutim, "anima" i "animus" imaju još jednu važnu ulogu, jer sadrže "sliku" idealnog partnera. Nekom muškarcu se najviše sviđaju baš onakve žene koje najviše nalikuju njegovoj "animi". Analitičari jungovske orijentacije tvrde da arhetipska slika idealnog partnera, koju sadrže "anima" i "animus", nije neodređena i maglovita, nego je zapanjujuće precizna i seže do takvih detalja kakav je oblik noktiju na rukama. Drugim rečima, ako "anima" nekog muškarca npr. nema jednu nogu, za njega će idealna partnerka biti baš žena bez noge.

Ni za jungovsko tumačenje nema nikakvih dokaza, niti postoji jednostavno objašnjenje zašto bi nečija "anima" bila npr. žena sa amputiranom nogom. Prednosti jungovskog tumačenja su u tome što ono pruža potencijal za objašnjenje celine fenomena akrotomofilije, a ne samo njegove seksualne komponente. Naime, koncept "anime" i "animusa" je sam po sebi dovoljno kompleksan da može da obuhvati svu kompleksnost odnosa koji akrotomofili imaju prema ženama sa amputiranim udovima. Odnosa koji, kao bitne komponente, uključuje i veliku količinu razumevanja, empatije, želje da se žena-amputirka podstakne u svom razvoju i prevazilaženju teškoća koje joj amputacija uda donosi. Sve ove komponente nisu primarno seksualne i stoga koncept kakav zastupa npr. Money uopšte nije u stanju da ih objasni, pa ih zato potpuno zaobilazi iz svog razmatranja, simplifikujući predmet do neprepoznatljivosti.