Perspektive

Muškarci su ulazili u veze i bračne zajednice sa ženama bez noge ili ruke otkako postoje žene kojima nedostaje neki od udova. Nekada su u takve veze ulazili unatoč tome što je ženi amputiran ud, nekada i zato što joj je amputiran ud. Samo po sebi, tu ništa nije novo.

"Novost" je, zapravo, nastala tek sa širenjem Interneta. Muškarci koji su nalazili da ima nešto privlačno u tome kad žena nema nogu ili ruku osećali su zbog takve sklonosti grižu savesti. Toliku, da ni svojoj partnerki nisu spominjali ništa o tome, ne samo strahujući da je takvim priznanjem ne povrede, nego se plašeći i da bi ono ozbiljno moglo da im uzdrma vezu. Sa pojavom Interneta, i nekom vrstom anonimnosti koju nosi, mnogi su se po prvi put osmelili da iznesu svoju "veliku tajnu". Na opšte čuđenje, ispostavilo se da muškaraca sa takvom sklonošću nije baš malo.

Tako je počela da se stvara "devotee community", Internet zajednica muškaraca kojima se sviđaju žene kojima je amputiran neki ud. U početku, stvar se svodila na razmenu malobrojnih fotografija amputirki i, još više, na razmenu iskustava i teoretisanje. Iskustva su bila zaprepašćujuće slična, bezmalo svi su  otkrili sklonost ka amputircima u najranijem detinjstvu, znatno pre faze seksualnog sazrevanja. Teorijska razmatranja bila su mnogo zanimljivija i ozbiljnija nego što bi se moglo pretpostaviti. Ispostavilo se da među akrotomofilima postoji iznenađujuće veliki broj naučnika, profesora univerziteta i, uopšte, ljudi od intelektualnog formata. Rasprave nisu bile ni nalik diskusijama na nekom pornografskom sajtu, više su podsećale na razgovore u kuloarima nekog elitnog naučnog simpozijuma.

Globalna priroda Interneta brzo je nametnula još jednu ideju, da se on upotrebi za upoznavanje sa amputirkama. Sama po sebi, ova ideja nije pogrešna, niti u njoj ima nečega lošeg. Međutim, kako se to na Internetu često zbiva, ubrzo je stvar krenula stranputicom. Neke preduzimljive žene u Rusiji shvatile su da se od ove stvari može napraviti unosan posao. Tim pre što je Rusija prepuna bukvalno bednih i zastrašujuće siromašnih amputirki: bez posla, bez novca, bez dobrih ili bez ikakvih proteza, često slabo školovanih, teško diskriminisanih i, ne retko, ostavljenih od muževa posle amputacije.

Na prvi pogled, ova situacija mogla je samo izroditi dobro za sve. Ali, samo na prvi pogled. Ljudski odnosi, pogotovu intimni odnosi muškaraca i žena, previše su komplikovani da bi ma kakvo instant rešenje moglo da funkcioniše. Ruskinje, često proste seoske žene sa dubokim predrasudama prema ljudima na Zapadu, bile su zainteresovane samo za novac, samo su želele da se izvuku iz bede. Nisu ni pomišljale da bi takva veza mogla biti ozbiljna, a kamoli prožeta ljubavlju. S druge strane, muškarci sa Zapada, često ne baš u najboljem životnom dobu, bili su primarno vođeni nagonom mužjaka i željom da budu sa "ženom iz svojih snova", sa mladom i zgodnom amputirkom. Ni pozicija ove druge strane nije obećavala ništa dobro.

Možda bi se, idući tim stranputicama, negde i našli, da je bilo ikakve šanse za to. Avaj, Ruskinje, po pravilu, nisu znale drugi jezik sem ruskog (toliko o kod nas hvaljenom ruskom obrazovnom sistemu), njihovi novopečeni "životni saputnici" sa Zapada, naravno, isto tako po pravilu nisu znali ruski. U toj nemogućnosti da razmene makar reč, stvar se svela isključivo na novac i seks. A ove žene su se našle u situaciji koja je bila negde između kućnih ljubimaca i robinja. Nije se sa njima loše postupalo, taman posla. Zapravo, naviknute na borbu i već izgubile gotovo sve skrupule živeći u bedi, veliki broj ovih žena je svojim, poprilično naivnim "partnerima" sa Zapada, odrao kožu s leđa, grabeći i kapom i šakom: automobile, kuće, garderobu, skupe parfeme... Kad bi dobile državljanstvo, često su ostavljale svoje ucveljene muževe i kretale u potragu za novim: mlađim, lepšim, bogatijim... Za Ruskinje, stvar je počela kao čist biznis i završila se kao čist biznis. Za akrotomofile sa Zapada stvar je počela kao nagoveštaj raja, završila se kao pakao.

Ali, ako su ljudi na Zapadu često na neki način infantilni i naivni, budale ipak nisu. Igra je brzo pročitana i malo će koji tamošnji akrotomofil danas ući u ovakvu vrstu veze. Amputirke iz Istočne Evrope, ne samo iz Rusije, ako i uspeju da zgrabe nekoga na Zapadu, dobiće i predbračni ugovor po kome im, u slučaju razvoda, neće ostati bukvalno ništa. O udaji kao "dobrom biznisu" sada mogu samo da sanjaju. Štaviše, malo će se koji tamošnji muškarac sad odlučiti na brak sa amputirkom s kojom reč ne može da progovori. Mnogo pre će stvar biti prećutno postavljena kao dugoročni ugovor o davanju seksualnih usluga. Imale su šansu da postanu princeze, sad, i to ako im se posreći, u najboljem slučaju mogu postati kurtizane.

U isto vreme, i sama "potražnja" za "amputirkama iz uvoza" sve je manja i manja. Ne zato što je akrotomofila manje, nego zato što je cela ta stvar na neki način na Zapadu postala legitimisana i relaksirana. Sve je više amputirki "kod kuće" koje nemaju nikakve predrasude prema akrotomofilima, isto kao što je i sve više akrotomofila koji su zainteresovani za kompletnu vezu sa ženom, u kojoj je amputacija samo jedan detalj u vezi, a nikako njena suština.

Zbog toga je i ona na početku spomenuta "devotee community" već skoro sasvim rastočena. Sve što je imalo da se ispriča ispričano je, ljudi su počeli da se okreću realnim vezama i realnim odnosima sa realnim ženama. Niti više osećaju potrebu da frustraciju leče na Internetu, niti više osećaju da Internet može da im pruži ono što traže. Bedni ostaci nekadašnje "devotee community" danas sve više nalikuju tipičnim pornografskim mestima, sa pripadajućim im "diskusijama" kakve se obično vode na takvim mestima. Tu zadovoljstvo, u maštanju i gledanju sličica i video klipova, nalaze valjda još jedino frustrirani starci na kraju životnog puta. A sam život je negde drugde. On, bar kad je o akrotomofilima reč, više ne stanuje na Internetu.

Stvari se, zapravo, razvijaju baš kako treba. Akrotomofilija više nije ni tabu, ni sramota. Nema više nikakvog razloga da se od cele stvari pravi nekakav "big deal". Kako već rekoh u poglavlju o filmu i "konačnom krahu ruske veze", ulazimo u vreme kada će veze između amputirki i akrotomofila biti normalne veze između muškarca i žene, poput svih drugih. Kako i treba da bude.

Sasvim je već druga priča kada će Srbija, i uopšte Balkan, doći u fazu u kojoj će akrotomofilija prestati da bude nekakav tabu i stvar mahom neprihvatljiva; kako za okolinu, tako i za same amputirke. Štaviše, kod nas je čak i zabavljanje sa nekom osobom koja nema sve udove na broju već neka vrsta stigmatizacije, a kad neko uđe u brak sa takvom osobom onda se svi čude "šta mu bi". U takvim uslovima otvoreno priznati sklonost kakva je akrotomofilija ravno je socijalnom samoubistvu. Sve dok to bude tako, nekim normalnim odnosima ove vrste na području Balkana nije se realno nadati. Ali, mi zaostajemo u svemu, pa bi bilo pravo čudo da i kad je reč o akrotomofiliji, i kad je reč o odnosu prema amputircima, bude drugačije.