Бечки књижевни договор је историјски споразум јужнословенских књижевника којим је ударен темељ заједничком српскохрватском језику, као и савременим књижевним језицима: бошњачком, хрватском, црногорском и српском, који су настали на његовим основама. Бечким књижевним договором је као основа за заједнички књижевни језик Јужних Словена узет народни говор Босне и Херцеговине (источнохерцеговачки дијалекат) и Дубровника (дубровачки говор), карактеристичан по штокавском наречју и ијекавском изговору. Договор је постигнут у Бечу (Аустријско царство) 28. марта 1850. године између осморице јужнословенских књижевника, држављана Аустријске монархије, од којих су петорица били Хрвати, двојица Срби и један Словенац. Циљ окупљених језикословаца је био да се национални књижевни језици што је више могуће приближе, јер су сматрали да су сви јужни Словени један народ и стога треба да имају један књижевни језик: Знајући да један народ треба једну књижевност да има и по том са жалости гледајући како нам је књижевност раскомадана, не само по буквици него и по језику и правопису, састајали смо се овијех дана да се разговоримо како бисмо се, што се за сад више може, у књижевности сложили и ујединили. — Бечки књижевни договор.