Petak 27.3.2020.

Evo nas i na zadnjem dijelu naše priče Paunaš.

Uvukao se u sebe kao da trpi neku svoju posebnu golublju bol koja je toliko njegova da se nikoga drugoga ne tiče. Držao se kao umoran čovjek koji se bori protiv sna. Donio sam Zirka da mu pravi društvo, da ga razonodi. Nije ga, mislim, ni pogledao. Zirko je gugutao neko vrijeme, pokazujući zanimanje za novog prijatelja, a onda je i u njega ušao neki umor i odšetao je preko dvorišta, lijepo i tromo kao što starci šetaju s rukama na leđima.

Za vrijem ručka nisam žlicu ni dirnuo.

„Jesi li bolestan?“ pitala je majka.

„Da,“ rekao sam.

„Ne izmotavaj se“, rekla je, „u školu se mora ići:“

I otišao sam, ali samo do prvog ugla. Prikrao sam se kroz voćnjak do drvarnice. Nisam ga mogao napustiti.

„Digni glavu, Bijeli“, molio sam ga, „digni samo malo“.

Uzeo sam ga u ruke i osjetio na dlanovima golublje srce koje je kucalo baš kao i moje, samo malo brže. A onda je odjednom stalo.

Što bih sve dao da sam ga mogao još čuti. Svih šesnaest staklenih špekula, gumene čizme, udicu i stari telefon, praćku i herbarij. Samo da malo kucne.

Odnio sam Bijeloga u voćnjak, iskopao malu rupu i stavio ga u nju. Anica je trčala između stabala prema meni vičući: „Danas nema škole, danas nema škole!“

Zastala je preda mnom i zagledala se u bijelu pernatu grudu, već umrljanu zemljom.

„Ti si ga ubio“, rekla je, „ti nisi dobar!“

Okrenula se i otišla. Gledao sam za njom, a jedna kap mi je kliznula preko obraza, preko usne.

ZADATAK (odgovore napiši na našu ploču)

1. Opiši kao si se osjećala/osjećao čitajući ovu priču.

2. Napiši sretan završetak priče!