Mahil van Sust (rođen 1968), Koža (1997), ulje na platnu i skaju, 83 x 58 cm

Ovo je monohromatska slika. Monohromatska slika je posebna vrsta slike jer postoji već skoro čitav jedan vek. Posebna je po tome što bismo lako mogli pomisliti da je u istoriji slikarstva dovoljna jedna jedina: površina ispunjena jednom bojom, čini se, ne ostavlja mnogo prostora za varijacije.

Ipak, upravo je suprotno tačno. U praksi monohromatske slike veoma ubedljivo mogu da prenesu različita značenja. Prva monohromatska slika Crni kvadrat Kazimira Maljeviča bila je revolucionarna slika, na prvom mestu zato što monohromatska slika do tada nije bila viđena te je samim tim predstavljala radikalni novi izraz, a zatim i zato što se odnosila na kompleksnu viziju novog čoveka i novog društva. Kasnije su nastale brojne monohromatske slike kojima su autori nastojali da izraze nešto poput „večnosti“ ili kojima je pak uz minimalna sredstva slavljena lirska apstrakcija i gde je, možda čak i više nego u polihromatskim slikama, akcenat ležao na nijansama, oskudnim potezima četkicom i rukopisu slikara. Kako ovo nije mesto za proučavanje istorije monohroma, ovde ću se zaustaviti. Međutim, kada je reč o monohromatskoj slici ovo je od prilike istorijski okvir u kome se krećemo.

Ova slika, po mom mišljenju, ima drugačiji odnos prema tradiciji monohroma. Korišćenjem monohroma kao strategije za izražavanje značenja koje se normalno ne vezuje za monohromatsku sliku, ova slika na neki način tu tradiciju izaziva.

Boja lososa ili mesa je pažljivo naneta na celu površinu slike. Sama površina slike je neobična: nije potpuno ravna već je na nekim mestima pomalo oštećena, kao da platno nije dobro postavljeno na ram (što, uzgred, nije slučaj).

Ovo su dakle tri odrednice kojima raspolažemo: slika je monohromatska, boje je mesa i površina joj nije potpuno ravna. Naravno da nije nezamislivo da je monohromatska slika u izvesnoj meri trodimenzionalna; na taj način može, gotovo nadmeno, izražavati večnost odnosno beskraj, koji jednim svojim malim delom ulazi u „naš“ prostor, prostor izvan slike, opipljivu stvarnost. Tako slika ostvaruje kontakt sa posmatračem. Sa druge strane, način na koji slika pravi mali iskorak u trodimenzionalni prostor je prilično hirovit čime je harmonija uravnotežene slike poremećena. Slika dakle možda uopšte nije harmonična i uravnotežena.

Ovu sumnju potvrđuje izbor boje. Pri upotrebi samo jedne boje na celoj površini, izbor boje u velikoj meri određuje značenje slike. Retko je u tom slučaju izbor boje načinjen samo iz estetskih razloga: sama po sebi boja ne predstavlja ništa već estetsko značenje preuzima od svog okruženja dok je njeno suštinsko značenje određeno kombinacijom svih aspekata slike.

Za ovu boju mesa se međutim teško može reći da je „lepa“ kao što na primer plava boja Iva Klajna na ovaj ili onaj način jeste lepa. Klajnova plava je zasićena, doboko plava boja u koju možemo da uronimo. Ovde je upravo suprotno slučaj: u ovu boju ne možemo da uronimo, svakako ne u nešto „više“, da upotrebim paradoks koji za Klajnovu plavu boju važi. Boja mesa je bledunjava i ne pomislimo odmah na metafizičku metaforu. Slika se, naprotiv, nameće na pomalo neprijatan način. Izaziva blagu nelagodu, čak jezu.

Reč je dakle o prilično neugodnoj monohromatskoj slici koja ni na koji način nije umirujuća niti mistična. Naprotiv, slika je uznemiravajuća i svakako ne nosi poruku o „višem“ ili božanskom. Nije učinjen napor da se napravi savršena slika, što je čest slučaj sa monohromatskim slikama. U načelu, monohromatske slike kao da nastoje da budu poslednja reč u slikarstvu, iako se (srećom) uvek iznova ispostavlja da su moguće nove poslednje reči, čak i unutar ovog minimalističkog vizuelnog referentnog okvira. Bez daljnjeg znam zašto ova slika deluje tako uznemiravajuće i da, kao što sam već rekao, izaziva jezu, nije čudo. Za slučaj da neko ne vidi, naziv slike pomaže – u pitanju je koža. To je slika koja predstavlja kožu, ljudsku kožu ili to bezmalo i jeste. Samo po sebi to možda ne mora biti ništa uznemiravajuće. Sa druge strane, ona gotovo da i ne liči na sliku. Deluje kao da je zaista ljudska koža postavljena na ram, a ne neka vrsta platna ili drugog slikarskog materijala. Razume se da nije, ali je način na koji je slika verno odražava (ljudsku kožu) izvanredan.

Dok gledamo sliku, slika nam, takoreći kao pripadnik iste vrste, uzvraća pogled. Ali kao pripadnik iste vrste koga je teško prepoznati jer vidimo samo jedan njegov deo: kožu, površinu (i onda opet samo deo kože, kao uzorak). I kostur je drugačiji: ne čine ga kosti već letvice. To nije čovek, to je slika. Slika koja svoju površinu koristi da prikaže i predstavi suštinu fizičkog aspekta čoveka. A imamo i jednu još jezovitiju asocijaciju.

Ako razmišljamo o ljudskoj koži, ona je ovde postavljena na ram i time je postavljena van konteksta ljudskog tela i upotrebljena za nešto sasvim drugo, za izradu nečega, u ovom slučaju slike.

To nas navodi da pomislimo na priče koje smo čuli o Aušvicu, gde su od ljudske kože pravljeni abažuri za lampe: gde je, dakle, ljudska koža korišćena kao materijal za izradu nečega što nije ljudsko, i to u stravičnim okvirima i sa stravičnim porivima.

Tako se slika nalazi u posebnom raskoraku: sa jedne strane izuzetno je blizu čoveku jer materijal izgleda gotovo kao da jeste ljudska koža i sa njome se u svakom slučaju mora povezati. Sa druge strane se još i više udaljava od čoveka, od ljudskog, jer je izvađena iz svog prvobitnog kontektsta i iskorišćena za nešto drugo.

Konačno, dobijamo jednu paradoksalnu sliku: upravo time što se toliko približila čoveku, svojom fizičkom sličnošću sa čovekom slika, delom zbog gore nevedenih asocijacija, satire sve što je ljudsko.

Ovo je, po mom misljenju, slika o poziciji čoveka u društvu kasnog dvadesetog veka, nakon Aušvica a u vreme novih užasa koje svakodnevno gledamo na malim ekranima. Ranjivi smo, a ova slika pokazuje kako naša ljudskost pobuđuje neljudskost, iskvarenost i zloupotrebu, kako osnovne ljudske vrednosti mogu biti uništene. Zapravo je cinizam ovu misao prikazati kao sliku.

Upravo taj cinizam čini ovaj rad veoma jakim: slika postaje alegorija za ljudsku nesavršenost, predstavljena minimalnim sredstvima uz potpunu direktnost.

Estetika koja proističe iz same činjenice da je u pitanju likovna umetnost je, čini se, potisnuta asocijacijom na etičke dileme koje daleko prevazilaze područje likovne umetnosti.

U poslednjoj instanci ovo je zapravo ipak samo slika koja svojom na minimalan način iskazanom grozotom kao alegorija, kao promišljanje čovekove nesavršenosti, doseže lepotu blisku lepoti Sadea, Selina i Bataje. Živimo sa užasima i u ekstazi zla skriva se lepota, svidelo se to nama ili ne.

Filip Peters, 2001 (prevod Ivana Jovanovic van Soest)