Embedded Files
Марко Краљевић
Шта каже историја о Марку Краљевићу?
Марко Краљевић рођен је у првој половини 14. века као син краља Вукашина, који је био господар великог дела Македоније са престоницом у Прилепу, и мајке Јевросиме.
Отац Вукашин, са братом деспотом Угљешом, спремио је војску да спречи најезду Турака и поробљавање српских земаља. У бици на реци Марици,1371. године погинули су краљ Вукашин и његов брат, а њихове земље пале су под турску власт.
Марко, као престолонаследник, постаје турски вазал.
Падање под турску власт подразумевало је и Марково учешће у ратовању на страни турске војске. У ратовима Марко се доказао као снажан и способан борац па је добио титулу турског везира што је био веома висок положај у турској држави.
Живот је изгубио у бици на Ровинама.
Порекло Марка Краљевића:
Мајка Краљевића Марка Јевросима је сестра војводе Момчила, у песмама описаног као јунака изузетне физичке снаге и моралних квалитета. Насупрот лошим особинама које је песник приписао Марковом оцу краљу Вукашину,Марков ујак је, као и Марко, поседовао посебног коња Јабучила који је умео да лети.
Како каже народни песник :
„а Марко се тури на ујака,
на ујака војводу Момчила“
војвода Момчило
краљ Вукашин
Марков изглед:
Марко је у песмама описан као веома крупан човек, изузетне снаге, мудар и храбар. Имао је бркове „као јагње од пола године“ који су се повијали на ветру заједно са замршеном косом.
Обучен у господско одело:
„на плећима зелена долама
а на глави самур и челенка“.
Од оружја је носио мач и веома тежак буздован „шестоперац“
Његова снага ишла је до границе немогућег. Он је у стању да витла буздованом од 66 ока и да омахује коње око себе држећи их за реп.
Опис Шарца, Марковог коња:
Марков опис није потпун без његовог коња Шарца. Према песмама и причама пре њега Марко је променио много коња, али му ни један није одговарао.
Шарца му је поклонила вила. Према другим причама коња је купио од неких кириџија, или од Цигана. Наиме, када је једном пролазио поред поворке цигана, удари једно ждребе да се помери да би прошао али се ждребе није ни померило. То је зачудило Марка, па је опет покушао да га помери али није успео. Тада он купи ждребе од цигана, излечи га од болести-губе, научи га вино да пије и од тада су он и шарац били нераздвојни.
Шарац је у народним песмама, као и сам Марко, опсиан као силан коњ. У песми „Марко краљевић укида свадбарину“ Шарац се описује на следећи начин:
„Добра Шарца врло расрдио,
Из копита жива ватра сева.
Из ноздрва модар пламен лиже.“
У народним песмама Марка одликују следеће особине:
Све особине које је народни песник приписао Марку Краљевићу, и оне добре а и оне лоше, све што ће се Марку дешавати кроз песме испаване о њему, сажето је у клетву краља Вукашина и благослов цара Уроша у песми „Урош и Мрњавчевићи“
„На Марка је врло жао краљу,
те га љуто куне и проклиње:
"Сине Марко, да те бог убије!
Ти немао гроба ни порада!
И да би ти душа не испала
док турскога цара не дворио!"
Краљ га куне, цар га благосиља:
"Куме Марко, бог ти помогао!
Твоје лице св´јетло на дивану,
твоја сабља сјекла на мејдану!
Нада те се не нашло јунака!
Име ти се свуда спомињало
док је сунца и док је мјесеца!"
Што су рекли, тако му се стекло.“
Добре особине:
У народној песми Марко је је добар и племенит, бранилац праведних и заштитник слабих.
Он је поштен, моралан, некористољубив и правдољубив, поштује људске и божије законе, пресуђује „ни по бабу ни по стричевима“. Бори се за надмоћ правде, поштења и морала.
Он је највећи јунак и судија који стиже сваког злочинца, мудрији је од свих, лукав, стрпљив и опрезан, своје противнике уништава бистрином свога ума.
Марко је веран друг и искрен пријатељ.
Он је храбар и достојанствен и пркоси турској вери и законима, слави своју крсну славу и чува свој национални идентитет.
Осим добрих има и неке лоше особинe:
Јесте се у песми султан плашио Марковог гнева, али увек је могао да се спасе дајући Марку дукате.
Према песмама Марко је велика пијаница. Али он није обична пијаница зато што су њему храна и пиће највећи извор енергије.
Како сe понаша у одређеним ситуацијама:
У својим поступцима он је поштен и непристрасан – у својој одлуци коме припада царство, он не одлучује „ни по бабу (оцу) ни по стричевима, већ по правди бога истинога“ и зато умало не гине од руке незадовољног оца. (Урош и Мрњавчевићи)
„Марко узе књиге староставне,
књиге гледа, а говори Марко:
"А мој бабо, Вукашине краљу!
мало л´ ти је твоје краљевине?
Мало л´ ти је? Остала ти пуста!
Већ с´ о туђе отимате царство.
А ти, стриче, деспоте Угљеша!
Мало л´ ти је деспотства твојега?
Мало л´ ти је? Остало ти пусто!
Већ с´ о туђе отимате царство.
А ти, стриче, војевода Гојко!
Мало л´ ти је војводства твојега?
Мало л´ ти је ? Остало ти пусто!
Већ с´ о туђе отимате царство.
Видите ли, бог вас не видио!
Књига каже: на Урошу царство!
Од оца је остануло сину,
ђетету је од кољена царство.
Њему царство царе наручио
на самрти, кад је починуо".
У песми „Марко Краљевић укида свадбарину“ он плаћа свадбарину (порез који је наметнуо Арапин) тако што убија одметника и насилника.
Марко у песмама помаже српским великашима и сиротињи раји, али и турском цару „своме поочиму“ чији је он вазал. О овоме постоји више песама нпр „Марко Краљевић и Арапин“
Ко су Маркови помагачи, а ко виле:
Осим његовог коња и оружја, у авантурама описаним у песмама о Марку, њему помажу и његова мајка Јевросима, која га је одгајила без оца, и била му је животни саветник и као мудра жена давала му је савете који би му помогли у животу.
Да би увек , али баш увек био победник помажу му и штите га и натприродана бића као што је вила Равијојла или небески анђели.
Вила, према словенској митологији, представља женско митско биће које живи у природи. Углавном виле су биле наклоњене људима, али могле су да буду и осветољубиве. Иначе виле се замишљају као лепе, витке девојке, дуге косе, која се расплетена спушта низ леђа и груди. Према митологији вила није смела да изгуби нити једну влас косе јер се у њеној коси налазила њена снага.
Смрт Марка Краљевића:
Марко Краљевић је живео веома дуго, по неким песмама помиње се и 300 година, а за његову смрт везано је више легенди.
Према неким Марко није умро од мача у боју, него му је бог узео душу себи када је Марко био на планини Урвини. Марко је пре тог бацио свој буздован у море и рекао “Кад мој топуз из мора изашо, онда ваки јунак постануо“.
Друга легенда каже да се са Шарцем склонио у једну дубоку пећину, у којој спава дубоким сном, чекајући када ће његовом народу бити потребна његова јунаштва.
Опет неки кажу да га је у селу Ровинама убио влашки војвода Мирча златном стрелом у уста у боју између турака и влаха.
Постоји и легенда према којој је Марко учествовао у некој битци геде је изгинуло много људи да су по крви пливали коњи и јунаци, па када је Марко то видео, да је пружио руке према небу и рекао „Боже шта ћу ја сада“. На то се бог смиловао и пренео је њега и Шарца у неку пећину у којој по легенци и данас живе, он ставивши сабљу у камен легао па стално спава, а Шарац стоји и једе маховину мало по мало, па чим сабља из камена испадне и Шарац маховину поједе, Марко ће се пробудити и њих двојица ће опет на овај свет изаћи.
Неки кажу да је марко у ту пећину побегао када је први пут видео пушку, па је тада рекао: „Сад не помаже јунаштво, јер најгора рђа може убити најбољег јунака“.
Према историји Марко је прогинуо у битци на Ровинама, где га је убио влашки војвода Мирчe, а према Конастантину Филозофу, марко је тада пред своју погибију рекао“ Ја кажем и молим господа да буде хришћанима помоћник, а ја нека будем први међу мртвима у овом рату“.
Однос Марка према својим пријатељима и непријатељима:
Херојске подухвате Марка Краљевића најчешће надахњују туга за утамниченим другом, унесрећене девојке, ојађена сиротиња, нечије незаслужене патње, свакојако насиље и нечовештво. О овоме сведочи велики број песама, па тако у песми „Марко укица свадбарину“ Марко је дирнут девојачком тугом што неможе да се уда
„Драга сестро, Косовко девојко,
не шали се, у воду не скачи,
немој себи смрти улинити,
немој, секо, душе огрешити,
већ ми кажи Арапове дворе,
где су двори Арапина црна,
имам речи беседити с њиме,“
Након боја Марко објављује:
„Где девојка има за удају,
нека тражи себи господара,
нек с удаје док је за младости,
а гди јунак има за женидбу,
нек се жени, нека љубу тражи,
од сад више нема свадбарине,
Марко за све свадбарину плати.“
Сви који су насртали на нашу земљу, сви који су глобили и пустошили –Турци, Арапи или Латини, нашли су се очи у очи са љутим и страпним Краљевићем.
Он је био судија који је стизао сваког злочинца и извршавао казну, коју је кроз песеме о њему изрицао понижени народ.
Народни песник Марку увек супроставља најбоље борце, неке и јаче од њега (Муса Кесеџија), али њима песник осим снаге недаје ни једну добру особину. Пошто је Марко заштитник слабих, на његовој страни су и „Божија правда“ и натриродна бића која му у боју помажу и која га спашавају
Мегдани Марка Краљевића:
Све народне песме па и епске песме о Марку Краљевићу имају устаљени оквир по коме се одвијају. Прво се појави неки проблем који нико неможе да реши, па се у помоћ позива главни јунак који проблем својом снагом,вештином сналажљивошчу а често и уз помоћ воиших сила решава тако да победи „добро“ након чега му припада награда.
У песми „Марко Краљевић и Арапин“ заплет почиње када овај насилник и отпадник од турског цара, сагради кулу и од султана тражи харач. Цар тражи јунаке који би победили насилника али сви буду убијени од стране Арапина. Након овог Арапин долази код турског цара и од њега захтева да му да своју ћерку за жену. Цар који је у невољи обраћа се Марку Краљевићу. Марко у почетку одбија али на крају пристаје да помогне цару у невољи. Он одлази у Стамбол, одлази у кафану и тамо пијуцка вину припремајући се за мегдан. Када се сусретну два јунака, прво почиње рат речима, а онда и прави окршај у коме Марко побеђује.
„Да је коме стати, те видети,
Кад удари јунак на јунака:
Црни Арап на Краљића Марка.
Нити може погубити Марка,
Нит се даде Арап погубити.
Стоји звекет бриткијех сабаља.
Ћераше се четири сахата.
Када више црни Арапине,
Да ће њега освојити Марко,
Он окрену танку бедевију,
Па побјеже кроз Стамбол чаршију.
За њиме се натурио Марко.
Ал је брза пуста бедевија,
Брза му је , као горска вила,
И тијаше да утече Шарцу.
Паде Марку на ум топузина,
Пак заљуља покрај себе њоме,
Стиж Арапа међу плећи живе,
Арап паде, а Марко допаде,
Одсијече од Арапа главу. „
Након победе цар Марку даје богате дарове у знак захвалности за пружену помоћ.
Google Sites
Report abuse