Марко Мрњавчевић рођен је средином четрнаестог века као син краља Вукашина и мајке Јевросиме. Према историјским подацима, Марко је био турски вазал, а владао је од 1371 – 1395 године, са престоницом у Прилепу. После очеве смрти, крунисан је за крања и савладара Цара Уроша. Убрзо након тога, угашена је династија Немањића , па је Марко постао краљ српске државе. Међутим ,српски великаши нису намеравали да га признају за свог врховног господара,па је временом Марко изгубио велики део територије коју је поседовао, уништена му је војска, а једини град који је задржао био је Прилеп. Он је ковао свој новац, као што је то радио и његов отац и други српски великаши тог доба. Његови новчићи били су од сребра и произвођени су у три основне врсте. Турци су 1395. Године напали Влашку како би казнили њеног владара због упада на њихову територију. На турској страни борила су се три вазала: Краљ Марко, Константин Драгаш и Деспот Стефан Лазаревић. Била је то битка на Ровинама, која се одиграла 17. Маја 1395.године, и тада је краљ Марко погинуо. Тридесет и шест година након ове битке, написана је Житија деспота Стефана Лазаревића где су забележене и Маркове речи уочи битке: „Ја кажем и молим Господа да буде хришћанима помоћник, а ја нека будем први међу мртвима у овом рату“.У народу је познат као Марко Краљевић и најпопуларнији је јунак епских песама.
Марко Краљевић је у народним песмама описан као човек изузетне физичке снаге, храбар, праведан, мудар и увек на страни слабих и нејаких. Поседовао је многе таленте, а један од њих је да је могао много да пије а да се не напије. Никуда није ишао без вина које је делио са својим коњем Шарцем од кога се није одвајао и који је такође врло познат у српском народу. Једни приповедају да му је Шарца поклонила вила, а други да га је купио од неких цигана. Било је то губаво ждребе које је Марко излечио и научио да пије вино, а које је касније израсло у великог и лепог коња. Пре њега је Марко променио много коња, јер ни један му није био по вољи и није испунио његове захтеве. Шарац је имао натприродне моћи и у народим песмама опеван је као веома силан коњ. Имао је невидљива крила која је ретко користио, био је видовит коњ и знао је да предвиди многе догађаје, и чак је предвидео и смрт Марка Краљевића - „Кад је Марко био у Урвину, поче њему Шарац постртати, посртати и сузе ронити.“ У песми „Марко Краљевић укида свадбарину“ народни певач каже за Шарца: „Из копита жива ватра сева, из ноздрва модар пламен лиже“.
Нико није имао више мегдана од Марка Краљевића. Каже се да је учествовао у четрнаест великих битака и сто седам двобоја.Вешто је баратао топузом и није било створења које га се није плашило. Његови противници су били: Турци, Арапи, Арбанаси, па чак и понеки Србин, као Љутица Богдан или Реља Крилатица. Он је човек са безброј врлина, али и са манама: Осим што је волео да пије, био је и врло тврдоглав и није слушао мајчине савете у вези хајдучења. У песми „Орање Марка Краљевића“ видимо и да је био кавкаџија, када је уместо брда и долина орао царске друмове.
Када се говори о Марку Краљевићу, немогуће је не поменути виле. У песмама најстаријих времена, виле су имале огромне моћи, биле су врло лепе, али и храбре, са такмичарским духом и магијским способностима. У песми „Марко Краљевић и вила“ говори се о борби Марка и виле Равиојле: Вила лепо пева и не дозвољава Марковом побратиму,који пева лепше, да запева, јер не жели да обичан смртник њој у нечему буде раван. У борби је наравно победио Марко и тиме је испао још већи ратник. У овој песми, након борбе са Марком, вила Равиојла каже: „О чујете, виле другарице? Не стрељајте по гори јунака,док је гласа Краљевића Марка и његова видовита Шарца и његова шестопера златна, што сам јадна од њег' претрпила, и једва сам и жива остала!" Вила Равиојла се помиње као „вила над вилама“ и постала је Маркова надземаљска заштитница
Марко Краљевић је живео веома дуго, у неким песмама се помиње чак око 300 година, али о његовој смрти постоји више легенди. Најприхваћенија је да није умро од мача, јер се то не очекује од таквог ратника, него да га је Бог једноставно узео на планини Урвини, што се и помиње у песмама. Друга легенда каже да он у ствари није мртав, већ да се са Шарцем склонио у једну дубоку пећину у којој спава чекајући тренутак када ће народу поново бити потребна његова помоћ.