Последњи лет
Двадесет пети је април, хиљаду деветсто четрдесет и треће године. Mоја летилица са аеродрома у Паризу креће на релацији Париз - Дакар. Улазим у авион и након неколико минута престоница остаје иза мене. У себи се питам зашто је толико тежак овај живот и зашто нисам опет дете. Ова мисао је била у мени веома дуго. Обично, на путу за Дакар, када пролазим изнад Гибралтара, дивио бих се чудном троугластом облику тог града из птичије перспективе, али сада не. Та мисао ме тера да се запитам да ли је вид човека некако замућен. Да сваког дана устајем у пет, да се спремам да идем на посао по одређеном времену. Да морам да полетим у тачну секунду, иначе пошта неће стићи на време.
Зар не можемо опет сви да будемо деца. Да све гледамо отворених срца, да видимо шта је добро, а шта зло. Да можемо срцем да препознамо шта је лоше.
Хтео сам да вратим авион назад у Париз и да дам отказ. Предомислио сам се, неко мора да храни породицу. То је била задња мисао која ми је прошла кроз главу. Већ у наредној секунди испред мене се створило пространство златне боје. То жуто поље красило је зелено бодљикаво цвеће. Чуо сам глас једног детета и окренуо се према њему. Дечак плаве косе, држао је папир и оловку у рукама. Његове ручице ставиле су папир у моје старе руке. Тражио је да му нацртам овцу. Погледао сам његове окице и схватио да су моје мисли у авиону биле тачне .Само један поглед на њега, мени је променио поглед на свет. Нисам знао да му нацртам овцу. Нацртао сам једино што сам знао: змијског краља изнутра и споља. Његово лице је полако почело да ишчезава, а ја сам био у Дакару. Тај дечак био је мој сан који ме је подстакао да видим стварност. Његово мало срце откључало ми је поглед на свет.
После њега, Малог Принца, схватио сам да човек само срцем добро види. Мали Принц ми је помогао у животу, написао сам књигу о њему и стекао богатство, али... то је небитно. Данас је тридесет први јул, хиљаду деветсто четрдесет четврте године, због Малог Принца који ми је отворио очи, након овог лета дајем отказ.