Ранко Рисојевић

ПАВЛЕ У АУТОБУСУ

Патријарх српски, Павле,

волио градски аутобус.

Кад год је могао, било гдје,

најчешће по Београду,

осим пјешке ситним кораком,

возио се градским аутобусом.

Обично сам, сједио је покрај прозора,

гледао и слушао људе и гласове,

гледао и слушао људе попут себе.

У самој Патријаршији, да се не гледа даље,

због тога су га прекоријевали –

е да је то непотребно.

Како би то било

када бисмо сви ми

поступали попут вас, светости?!

Не мислим ја на вас, преосвећени,

ни на ваше монаштво,

него на пук због кога сам

наречен у ово што јесам.

Још један, да ли баш владика, рече:

Прошла су та времена

када је чак и пастир тјерао стадо,

сада то раде обучени пси.

А шта рече Павле, не зна се,

само се овдје може рећи, потихо,

да чује само онај што исто мисли:

Јадан је пастир који тјера стадо,

другачије се то ради,

а богами и каже.

ОНАЈ ПИСАЦ

На шалтеру, било којем, код лаборанта,

што бира иглу којом ће ми крв вадити,

на помен мога имена, извјесни људски

одраз у очима онога тамо, и ријечи:

А ви сте онај писац, враћа ме у стварност

мочваре у којој сам се скућио,

подаље од родне думаче,

спаљене куће, несталих родитеља.

Ма како тихо улазио, маскирао се,

подешавао лице пред огледалима,

остајао сам уљез, у прашину и маглу,

с оне стране непрелазне ријеке.

Тамо негдје било је свјетлије,

макар толико да се види мост,

његов почетак и крај, куле стражаре,

граничари и цариници, описани

у светој књизи тачним ријечима.

Онај писац пролазио је више пута,

одлазио и враћао се, нигдје свој,

нигдје чекан, зван и пожељан.

Ако би помислио, сасвим површно,

да би ту могао бити истински дом,

будио би га крекет жаба, змијски псик,

репетирање пиштоља, оштрење ножа.

Онај писац, никада овај, никада наш –

сада може ићи, ако притисне вену,

умјесто на руци, хематом, тај печат

овдашњих мајстора остаје у души

другима невидљив, само теби знан.

КО САМ ЈА

Не знаш, не знам. Само се питам.

Сваких седам дана, сваких седам година.

Сједећи тако, на облаку, само мени видљивом.

Ваљда изнад времена, лишен пролазности.

Све стоји, седам ништа не значи, само игра.

Некада зидови, сунце, гласови, љубав.

Имена ових наоколо, једнако запитаних.

Нема ту радозналости, ни ријечи, само мисао.

Видљива, обла, себи довољна, опуштена.

Нема очију, загледаних, очајних, спокојних.

Ваљда облаци, непрозирни, близи и далеки.

Тако самотан, не знаш, не знам, заувијек.

УБИТИ

Е, ту смо. То је глагол.

Сасвим јасан, али људски.

Нема више таквих, коначних.

Када се он покрене, све занијеми.

Исус је обавезао да се не убија.

За остале светитеље не знам.

Њима ово што пишем није важно.

Тешко је све обухватити,

још теже задовољити.

Зато то не чиним.

Не стога што не бих волио

да се и други виде у овоме.

Али, за њих глагол у наслову

нема исти смисао.

Они сматрају да је то

сасвим људски,

чак и без дубљег оправдања.

Зашто си то урадио?

Шта те брига!

Иако си хришћанин?

Не знам шта сам

и није ми важно.

Иако је Исус рекао

да не убијаш?

Заболи ме

шта је неко рекао.

Онда би требало ...

да ти мене убијеш,

реци слободно.

Не, ниси погодио,

зато и јесмо другачији,

макар ја био судија,

макар ја био патријарх,

макар ја био смисао,

без тијела, без ријечи,

ко зна гдје заборављен.

ПРОСЈАК ПРЕД ЦРКВОМ

Ако га и ниси ту поставио,

Ако твоје око над њим не свијетли,

Ако се мој долазак и не очекује –

Све је сасвим јасно и одлучено.

У некој се тачки све спаја,

Одакле год пристигло, самотно,

Као што је и он који чека,

Огуглао већ на ријечи –

Очима већ тражи свету слику.

Колико му је још времена остало,

Крај врата кроз која није прошао?

Само ту, гдје сједи, може бити –

Тако је одлучено од првог часа

његовог живота међу нама,

Видио сам то и запамтио,

Мада се тада још нисам родио,

Памћење ме је служило,

Стизале су ријечи, навиљци слика.

Могао бих да га замијеним,

Али немам те милости,

Моје је да уђем у свјетло

Сачувано, младо, исписано

На лицима пред Мајком.

А она само њега гледа,

Скинутог с крста,

Не види просјака,

Што броји кишне капи.

ДЕБЕЛО СРЦЕ

Све више преовлађују, Господе, посвуда баш.

Свијет су издијелили између себе, сваки дио.

Зашто говорим сада у сликама сталним, које знаш

Од времена када је подијељен свијет био?

Ништа није остало, не видим и не знам за то,

Што би обећано било, овдје, убогом псалмати,

Ако опише виђено, знано, давно прозвано зло

Чији си отац можда ипак Ти, а Мефист весела мати.

Како да останем уз тебе, док све им додијели?

За мене ту нема мјеста, сијевају ножеви и крв

Натапа Еден из кога истјераше и мене и браћу

Биједне од рођења, што су само тебе хтјели.

А све што добише, с гозбене трпезе је стрв

Овог свијета и смрт за дјецу, мајку и ћаћу.