Праг је веза
и разделник светова
сви терети који се носе
са једне стране прага
остављају се пред њим
пре него што се прекорачи
на другу страну
некад су терети већи
на једној
некад на другој страни
праг је чувар
оба света
чак и када су врата разваљена
праг је
достојанствени витез
или страшна утвара
Далеко-далеко иза Волге —
где се куће руше до темеља, као да их није ни било;
где време обраста маховином,
људи старе, као печурке, за три дана;
тамо партизански ехо
још увек узнемирава мочварне мехуриће,
тамо је сеоски клуб освојила четинарска шума;
и
тако су гране преплетене густо,
тако ноге корачају лагано,
и све су — мириси, мириси, и мравињак, —
чекај ме тамо.
Чини ми се да ћемо тамо
бити у исто време:
ја — стара, погрбљена,
коштана нога
на носу кврге к'о зелене гљиве лударе,
ти — млад и здрав, каквим сам те запамтила,
и незнано откуда — дедово писмо брату,
с фронта,
путује од 42-е године,
међу живима нема никог ко би га прочитао.
Превео: Миливоје Баћовић
Ми сами можемо да обезвредимо злато
не марећи
да ли расте или пада
на тржишту.
Док год има злата
постоји и ланац, знате,
и ако је ваш ланац
златан
утолико горе
по вас.
Перје, шкољке
и морски каменчићи
исто толико су ретки.
Ово би могла да буде наша револуција:
да волимо оно чега има много
исто колико
и оно чега је мало.
Превела Мирослава Д. Петровић
У једном царству живљаше
несит ловац
Обданици је кратак фитиљ
па настаљаше по тмуши
насумице да нишани и пуца
Ћорава сачма и ћоре пушке
и сови је била невидљива
Призивао је нови потоп
у крви
из којег Ноје
ни пар мрава спасао не би
камоли голубицу и голуба
Више му је звериње било на нишану
но црножути престо на уму
Страсније грљаше пушку
него стас грофице Котек
Рикала је дивљач
од радости
кад би пуцњи утихнули
и потоци крви пресахли
у његовим ловиштима
На Видовдан голорук оде
у Сарајево
да обиђе ловину
одавно нанишањену
Уто долетје Гаврило
Свитну муња
загрмје гром
Ловина ловца улови
Иза решетака Терезина
лепет се чује
као из кавеза
гдје је заточен побуњени анђео
коме су одсјекли десно крило.
То једнокрил Гаврил
двоглавог црног орла
по тами тамнице вија
Увело је све. Прозирна је роса.
Да помислиш. Ал' багремова хук жути...
Осврнеш се и остати пожелиш,
уписати се, укачити, остати,
да страшно, непријатно не би било.
А мами јуче изић' било мило
по земичке ил' тимијан траву тамо.
Ставивши џем од вишања на крилце
са слашћу једох светле прженице,
а поред: тата свађа се са мамом.
И потом оде. На колико? На дан?
Не нестај, и не попуштај, баш дивота...
Хајде, бар нека месец прође, дили-дон,
боровнице алуминијски бидон,
не сме се ићи иза куће нити плота,
тамо је амброзија, нестасала још
у кутији гундеља да чувам,
ил' коверте да адресујем брижно
ил' бацам штапиће у реку с моста
да не би никад одрастала више
од метра седамдесет, до зрелости, смрти.
Огледала се међусобно гледе
у ћутњи, зрацима пробијена,
гледаш а очи ништа ти не вреде
нит видех маму кад се кући врати
ни како пелуде у ваздуху лебде.
Превео: Миливоје Баћовић