НАУКА > Историја

академик Никола Б. Поповић

Сто осамдесет година од доласка првог конзула Русије у Србију

(1838-2018)


Успостављање званичних дипломатских односа између две државе јесте стандардна тема историје дипломатије (међународних односа), конкретно две државе, без обзира на њихову старост, величину, статус у тзв. међународној заједници, тип државе. Тај чин је редовно био финале процеса стварања држава, или пак једне од њих, тј. када се успостави de facto стање, што изискује међународноправно регулисање. Стога са становишта историјске науке релевантно је знање о настанку (и трајању) држава до чина међусобног признања и узајамног упућивања дипломатских мисија. У прошлости, у животу држава, било је ситуација да се услед револуционарних преврата, државних удара, промени власт што је мотивисало друге државе да преиспитају свој став у новој ситуацији из чега је могло да проистекне кидање дипломатских односа или пак њихово успостављање, без обзира на бивше стање.

У случају Србије (почетак 19. века) ситуација је била особена с обзиром на то да је она (Београдски пашалук) била у саставу Османског царства, а дипломатска пракса била је да се дипломатски односи успостављају само између суверених држава. Но, имајући у виду да је Србија изборила статус аутономне кнежевине, уз поштовање суверенитета турског султана, налагало је да се упућивање дипломатског представника у Србију може обавити само уз сагласност суверена и аутономног кнеза.

Велике европске државе, сходно својим интересима, упорно су преговарале о отварању својих конзулата у Србији, док то најзад нису и урадиле. Прва је то учинила Аустрија; Антун Михановић, њен први конзул, стигао је у Београд 14. септембра 1836. године. Велика Британија наименовала је Џорџа Лојда Хоџеса, који је у Београд дошао 17. маја 1837. године. Први конзул Русије Герасим Васиљевич Вашћенко стигао је у Београд 22. фебруара 1838. године, а први конзул Француске Андре Дикло дошао је у Београд 17. марта 1838. године[1].

*

* *

На самом почетку устанка 1804. године његово руководство је на скупштини у Остружници (4-15. маја) закључило да се тражи помоћ Русије и Аустрије. У складу са тим одлучено је да се у Русију пошаље депутација директно цару Александру I. Тада је одлучено и да депутацију сачињавају: прота Матија Ненадовић, Петар Новаковић и Јован Протић. Ова депутација стигла је у Петроград 7. новембра 1804. године. У Русији су депутати остали до 11. децембра 1804.

У историјској науци је одавно познато шта су српски депутати радили у Русији[2], а са становишта наше теме важно је да знамо да су и у писаној форми тражили од Адама Чарториског, руског министра иностраних послова, „новац, оружје, официре и, посебно, једног конзула за Србију, који би био јемац за мир између Срба и Турака[3]. Од овог првог помена „руског конзула“ у Србији проћи ће године и деценије док се заиста у Београду није појавио званични дипломатски представник Русије, у звању или рангу конзула, који се неће бавити конзуларним питањима, већ политичким проблемима младе кнежевине.

Прве три деценије 19. века, тачније од почетка Француске револуције 1789. године, биле су време великог зла у Европи. Почетна деценија била је у знаку сталних промена у Француској, које су се неминовно одразиле не само на стање и политику западноевропских и средњоевропских држава, него и на Русију, Османско царство и српски народ у целини, који се тада налазио под влашћу две моћне државе (Хабзбуршка монархија, Османско царство, одомаћена Аустрија, Турска).

Из француског хаоса издигао се Наполеон Бонапарта, који се прогласио за цара 1804, три месеца по почетку српске буне против дахија – одметника од султанове централне власти. Наполеон ће обнародовати да му је циљ обнова империје Карла Великог (9. век); у том циљу започео је ратове који ће харати Европом и Русијом десет-једанаест година. То ће скоро потпуно одредити свеколико ангажовање Руске империје 1812. године, да би се чак борила и за властити опстанак у Отаџбинском рату (у руској историографији и народној свести то је Отечественная война, а тако ће се назвати и она 1941).

У устаничкој етапи борбе српског народа за ослобођење Русија је помагала српске устанике политички, материјално и ефективном војном силом. Од 2. јуна 1807. до 3. октобра 1813. у Србији су се налазили као саветници – руски изасланици, прво Константин Родофиникин, а после Теодор Недоба[4].

Мировним уговором потписаним у Букурешту 28(16). маја 1812. завршен је рат измеЂу Русије и Турске. Тачком VIII прецизиране су обавезе Турске према Србима у Београдском пашалуку. На ову тачку (VIII) руски дипломати ће се редовно позивати у преговорима са турским званичницима кад год је српско питање било на дневном реду.

Максимални циљ српских устаника – ослобођење од Турске – није постигнуто у току војевања од 1804. до 1815. године. Но, народно вођство израсло из Другог српског устанка на челу са Милошем Обреновићем[5] успело је да преговорима, новцем, уз помоћ Русије преобрази Београдски пашалук (административну управну јединицу Османског царства) у аутономну кнежевину на челу са домаћим наследним кнезом, уз обавезу плаћања годишњег данка турском султану – суверену. Права и обавезе централне турске власти (у руским и турским документима, а касније и у историографији често се користи синтагма: Блистатељна Порта) и аутономне кнежевине регулисан је султановим хатишерифима 1829, 1830. и 1833. године[6].

Да би се дошло до 1833. године кнезу Милошу, његовом „великом везиру“ Димитрију Давидовићу[7] и сарадницима требало је знања, умешности, свеколиких људских и материјалних жртава да у међународним околностима, које је одредио Бечки конгрес (септембар 1814 – јуна1815)[8] обезбеде младој кнежевини перспективно место. Мотиви који су проузроковали сазивање Бечког конгреса, као и његова решења, никако нису ишли у прилог српским устанницима, посматрано с тачке њихових краткотрајних и дуготрајних интереса. Не може се рећи да је то била последица необавештености организатора и учесника конгреса о српском проблему или пак пропуста српске стране у свом пропагандном, обавештајном раду. Смисао и историјски значај Бечког конгреса сводио се на стварање Свете Алијансе (Савеза) између руског цара Александра I (иницијатор), аустријског цара Франца I и пруског цара Фридриха Виљема III. Циљ Алијансе био је да се успостављени поредак на бази легитимитета у Европи заштити од револуционарних покрета. У складу с тим обавезали су се да ће интервенисати дипломатским средствима и оружаном силом против нереда, субверзивних, револуционарних покрета. У таквој ситуацији за три европска монарха српски проблем је био унутрашња ствар Османског царства, које ће путем реформи уклонити сво незадовољство хришћанског становништва (Грчка, Влашка, Молдавија, Бугарска, Србија)[9]. И заиста под притиском руског цара Турска је престала са војним дејствима у Србији и приступила преговорима са Милошем Обреновићем, вођом српских побуњеника.

У сређивању стања у Србији, као и о положају турског становништва у Београду и другим српским градовима, Милош се живо саветовао са Г. А. Строгановим[10], руским послаником у Цариграду (1816-1821), али и касније кад је посланик завршио своје службовање у Турској. Тако у писму Строганову 6. јуна 1820. године кнез Милош ће доћи на идеју о „руском конзулу“: „Ја сматрам да је благостање народа и отачаства мога од преке потребе, да ваше превасходство к означеним тачкама дода и то да Русија има свога представника у Београду, а напротив да у њему не станује трорепи паша са огромном свитом, која његовом чину доликује, него какав нижи чиновник који би само управљао гарнизоном[11].

Од Строганова (тј. Петрограда) није стигао позитиван одговор, што кнеза Милоша није обесхрабрило. Његово поимање односа између Русије и Турске говорило му је да је преко потребно имати руског конзула у Србији. То је поново саопштио Строганову (тада био у Петрограду) у писму од 17. маја 1822. године: „[...] Ја сам послао свога пуномоћника у Петроград г. Михаила Германа, да моли нашег покровитеља да пошаље у Србију свог конзула, који би у свим тешким приликама могао помоћи саветима како да се управљам, и ако сам ја из писма вашег превасходства видео да тој мојој жељи стоје на путу важне сметње, ипак се надам да су сада те сметње уклоњене и да се моја жеља испунити може“. Редови Милошевог писма који следе дају основу за претпоставку да је он предвиђао примицање судбоносних дана за које се ваља спремити. Ево тих редова: „Ја сам молио нашег високог покровитеља да нам пошаље неку суму новца за набавку војеног материјала, који треба спремити за случај ако Русија, наша покровитељка, објави Турској рат у ком и ми желимо учествовати, или ако Турска нападне на оближње покрајине где живе наша браћа [...] јер ја и моји једноверни и једноплемени суседи нестрпљиво очекујемо рата између Русије и Порте“[12].

Милош је заиста био „нестрпљив“, али је тачно предвиђао и да ће доћи до рата, који ће и почети шест година касније (1828-1829). Спомињани М. Герман, Милошев поузданик, боље рећи жбир, кретао се по дунавским кнежевинама, бивао у Јашу, али и у Петрограду. Он је слао Милошу корисна обавештења, али кнез је имао вести и са других страна, те терао по своме. Пре цитираног писма (17. мај) М. Герман, 15. јануара 1822. године пише кнезу Милошу да се не хвата за оружје, јер сад „перо дејствује“ и оно је јаче од оружја. Затим следи тврдња да се цар Александар I брине за Србију, а да она има само да се држи руских упутстава, а ако дође до војне добиће потребну помоћ[13]. Неколико дана потом Герман пише кнезу Милошу, надуго објашњавајући европску политику Русије; Русија не сме да се реши на рат, јер би изазвала велике заплете, чије је последице тешко догледати; чим би она ушла у Молдавију и Влашку, Аустрија би заузела Србију, а Енглеска Мореју (Пелопонез). „Боље сто пута Турчину, него Немцу“ – вели Герман – „јер турског пашу свагда можеш да истераш из Београда и из других места, а немачког генерала не може се тако ласно без туђе помошти“, [...] „свагда је боље да имамо покровитељство Русије, што је далеко од нас, нежели Австрије коју имамо у кући“ [...][14]. На истом месту следи реченица: „Цар жели мир јер се боји републиканског покрета у Европи“. Тако је вероватно мислио цар Александар I, творац Свете Алијансе, али не и његов најмлађи брат и наследник Николај I (1825-1855). То је велика тема која превазилази оквире овог написа, али вреди подсетити да је константа руске политике према Турској кроз цео 19. век била да својим поступцима не изазове неповољне (по себе) реакције великих европских држава, а то је било приметно и када се говорило о потреби отварања конзулата Русије у Србији. Још је у 19. веку руски историчар Нил Попов написао: „Она [Русија] се бојала да назначи свога конзула у Београду да се не би на то угледале друге државе, а понајприје Аустрија“[15].

Кнез Милош је са руским послаником А. Г. Строгановим у Цариграду (у руским документима и литератури увек се каже Константинопољ) успешно радио на регулисању права и обавеза према Турској. Углавном се радило о изградњи самоуправе, администрацији, порезу и годишњем данку суверену – султану. У преговорима са руско-српске стране редовно се позивало на VIII члан Букурешког уговора. С позивом на овај члан тражило се да се Србији прикључи и шест нахија које су у време потписивања Букурешког уговора биле у саставу Карађорђеве Србије. После Строганова Милош и његови депутати наставили су праксу са новим руским посланицима у Константинопољу; године 1829-1830. био је то А. Ф. Орлов, затим А. И. Рибопјер 1829-1830. и А. П. Бутењев од октобра 1830. до 1843. године. Током ове сарадње питање доласка руског конзула у Београд било је, не другостепено, већ на зачељу. То се види по томе што је скоро овлаш у два-три наврата то спомињано, на српску иницијативу, али је остајало без одјека. Димитрије Давидовић, Милошев преговарач у Цариграду, вероватно у току првих разговора са новопридошлим руским послаником А. П. Бутењевом тражио је да се у Србији постави руски конзул. На ово му је посланик одговорио да је о томе писао К. Родофиникину, директору Азијског одељења Министарства иностраних послова[16]. И на томе се остало.

Давидовићеви извештаји књазу Милошу о својим разговорима са Рибопјером мотивисали су га да сам постави питање конзула, ни мање ни више, него пред руски двор. Јуна 1830. године дао је инструкције Авраму Петронијевићу и Цветку Рајовићу и послао их у Петроград. У Петроград су стигли 1(12). септембра, где су остали до 15(27). септембра 1830. године. Извори су сагласни у оцени благонаклоног пријема Милошевих делегата у Русији. Имали су довољно времена да разговарају са већим бројем руских политичких људи, па и генерала, а били су и у аудијенцији код цара Николаја I. Цар их је дочекао речима: „Здраво да сте, господо! Ја вас са задовољством извештавам да сам прекјуче добио пријатна извешћа из Цариграда: султан је својим хатишерифом признао Милоша наследним кнезом, ја се јако радујем томе и честитам вам“[17]. Уз ову информацију Петронијевић и Рајовић су додали, као да им је обећано да ће у Србију бити послат за конзула прави Рус, јер су Срби имали одвратност од Руса страног порекла[18]. Свакако добро обавештени Б. Куниберт своја сазнања о пријему поменутих Милошевих делегата у Русији завршава следећим речима: „Српски изасланици добише пре но што напустише Петроград Орден светога Владимира 4-ог реда, повеље о племству руском с повластицама с тим скопчанима, и сваки по поклон 500 златних цекина. Они се вратише у Србију пуни дивљења и одушевљења према Русији“[19]. Да ли су Петронијевић и Рајовић саопштавали само лепе речи које су чули од руских званичника и лично цара Николаја I? Њихово одушевљење није се могло преселити на кнеза Милоша када је чуо цареву честитку: „Ви сада имате наследног кнеза и ја вам за то честитам. Али сада вам ваља начинити устав, који је душа управе[20]. А устав, знао је Милош, значи и ограничавање његове власти, тј. његове воље (самовоље), коју је у протеклих петнаест година неретко демонстрирао. Знале су искусне руске аристократе и бирократе те су питање устава оправдано везивале за њега (Милоша) лично. Изгледа да им је био загонетан те су се код Петронијевића и Рајовића распитивали о њему као личности, о његовим политичким намерама, његовој управи и како је расположен према Русији. Српски посланици били су искрени и нису крили „ни врлине, ни махне Милошеве“. Историчар Н. Попов независно од цитата пише: „У владиним круговима нису најбоље мислили о Милошу. Држали су га за частољупца и слабо су веровали у његову оданост и склоност да слуша савете руског двора. Па су се бојали да он не заузме онакав положај као што су га пређе имали кнезови Влашке и Молдавије, те ће после, тражећи унутрашњу самосталност, радити такође самостално и у спољним питањима.[21]

Искуство руских дипломата (и жбирова) са дунавским кнежевинама присиљавало их је да проблем устава у Србији сагледавају аналогно. Петронијевић и Рајовић били су о томе обавештени. Поуздано се зна да су по повратку из Петрограда 1830. године „казивали да је заштитник цар казао да је за Србију неизбежно потребно имати 'органички устав', који ће, по речима његовог величанства, морати бити душа управе државне“.[22] Историчар Н. Попов се пита „колико су верно предали депутати мисао цара Николе?“. Следи и одговор да је „таква мисао могла бити исказана, јер је у то време Кисиљев [руски гувернер] заводио 'органички устав' у Влашкој и Молдавији[23].

Тако произлази да је проблем управе у Србији (разрешен свргавањем с власти књаза Милоша) надкрилио друга питања па и отварање руског конзулата у Србији. Резервисаност Русије у овом питању може се разумети и стањем односа са европским силама; са њихове стране није било политичких потеза који би актуелизовали отварање конзулата. Најзад, ни са српске стране није било ни молби, ни предлога. То стање трајало је неколико година. У том времену погоршао се положај кнеза Милоша у Србији, а и у Русији.

Историчар Р. Љушић установио је да је кнез Милош био заинтересован да доведе руског конзула – до стицања аутономије, а тридесетих година да је опозиција од конзула очекивала помоћ у сузбијању кнежеве самовоље и остварење уставне владавине.[24] Дакле - пише Љушић - „кнез се код свог опредељења руководио разлозима спољне, а опозиција унутрашње политике“.[25]

Пактирање српске опозиције са руским политичарима подробно је описано у историографији. Подстицај да се приступи отварању конзулата, не само Русије, проистекао је из тумачења Милошеве посете Цариграду, од 5(17). августа до 14(26). октобра 1835. године. У аудијенцији код султана био је 6(18). августа. Са руским послаником у Цариграду Бутењевом „нарочито говорио о уставном питању у Србији и њеној унутрашњој, судској и административној организацији“.[26]

Шта је све заиста Милош могао да говори у Цариграду током свог боравка дугог четрдесет дана, велика је загонетка. Стари извори бележе да је кнез „настојао на томе да се у Београду дозволи живити агентима иностраних држава, и да су Енглеска и Француска прве изјавиле своје жеље да имају таке агенте, онда се ни Аустрија не затезаше“.[27]

Долазак (14. септембра 1836) аустријског (цесаро-краљевског) конзула у Србију[28] у Русији није изазвао никакву журбу ни забринутост. Њено ривалство (количина утицаја) с Аустријом на терену Османског царства било је старо више од сто година, тако да је овај најновији аустријски поступак могао да изгледа само као епизода којој је лако парирати. У прилог овоме иде и чињеница да је Русија тек 16. марта 1837. године у Оршави[29] (не у Београду) наместила свог конзула с циљем да то буде пункт где ће се сабирати информације из Србије. Да Русија није журила са намештањем свог конзула у Србији сведочи чињеница да је дозволила и Енглеској да је претекне у овом предузећу (17. март 1837). Но, истина је да Русија није морала да жури с обзиром на то да су њени изасланици П. И. Рикман (1836) и В. А. Долгоруков (1837) били у Србији и са кнезом Милошем расправљали актуелна политичка питања (устав), али отварање конзулата нису спомињали. Рикманова мисија остала је у непријатном сећању код Срба, док су Долгоруковљео понашање и реч изазвали опште симпатије, тим пре што су Срби ценили да то долази од „правог“ Руса.[30]

Извештаји који су долазили у Петроград, на сто К. В. Неселрода, дугогодишњег управитеља руског Министарства иностраних дела о раду аустријског и енглеског конзула, о пољским агентима (А. Чарториски) биће да су подстицајно деловали; јануара 1838. године Неселроде је обавестио кнеза Милоша и Блистатељну Порту да је руска влада одлучила да Герасима Васиљевича Вашћенка постави за конзула у Србији. И тако „у вече 10[22] фебруара преко Панчева и Вишњице пређе у Београд на простим таљигама руски конзул“.[31]

Вашћенко је свакако добио веома јасне инструкције, без обзира на његову личну и професионалну упућеност у српско питање. Од Милошевих политичких противника Т. Вучића-Перишића, А. Петронијевића, С. Симића и Милошевог брата Јеврема, будућих предводника тзв. уставобранитеља, био је обавештен о Милошевој самовољи и уопште стилу управљања, као и о Милошевом карактеру и природи. Изгледа да је то конзул сметнуо с ума када је приступио „насамо“ разговору с Милошем; „он [конзул] пође говорити тоном који је подстетио књаза на гордог барона Рикмана са његовим заношењем. Милош плане и одговори да је свакад био готов да прими добре савете руске владе, но да не може да трпи ничије мешање у унутрашњу управу кнежевине. Вашћенко ућути, а Милош окрене разговор на друге ствари“.[32] Очигледно, Милош се није понизно понашао, па је чак конзулу и казао да га „покровитељство Русије тиранише“[33]

Милошево понашање може се разумети пошто се зна да је био човек јасних, прагматичних погледа, јаког ума, личног мишљења, уверености у своју исправност и праведно тумачење интереса народних. Био је довољно обавештен о политици великих европских држава, био је претплатник неколико бечких и пештанских новина. Они који су му читали новине (Б. Куниберт, Д. Давидовић нпр.) упуштали су се и у своје коментаре, али су имали прилику да чују и кнежево мишљење. А онда су дошли конзули, које је кнез мирно примао, слушао њихове речи, те им, на њихово изненађење, одговарао, тј. саопштавао своје визије (они ће рећи снове).[34]

Следећи упутства свог министра, енглески конзул Хоџес[35] без зазора је Милошевом поузданику Б. Куниберту саопштио циљ своје мисије. Куниберт је говорио кнезу Милошу како је Енглез „јако наваљивао уверавајући ме: да је Енглеска решена да чини све што јој буде могућно како би замрсила конце Русији у овој земљи, само ако кнез Милош хоће да јој се повери.“[36] Хоџесов предлог и образложења били су немоћни пред Милошевим уверењем, како наводи Куниберт, да „како није никако могао пристати на то да се стави безусловно под руско старатељство и да постане попут кнежева Влашке и Молдавије, слепо оруђе у рукама њене политике и дипломатије, ипак му се чинило да не би добио ништа друго осим новог господара ако би се наместо Русије потчинио утицају Енглеске или ма које друге силе.[37]

Са присуством Хоџеса у Београду и руских изасланика (још пре доласка Вашћенка) кнез Милош се нашао у процепу. Кнез Долгоруков замерао је Милошу што се дружи са енглеским конзулом, да његове добре односе са Великом Британијом руски цар осећа као највећу Милошеву погрешку.[38] По Кунибертовом сведочењу, Милош је процењивао да „Инглеска неће имати довољно срестава а може бити добре воље да га помогне у борби с Русијом у опасном часу.“[39] Но, важније од ове Милошеве опрезности било је његово убеђење да и „ако се отцепи од Русије, да ће се морати опет подвргнути или Инглеској или другој којој држави, а то је све једно; најзад гласови који непрестано стижу из Цариграда, непрестано га утврђиваше у томе да је руски уплив на Порту у то доба био силнији него уплив Инглеске или Француске“.[40]

Под жестоким притиском опозиције, која је уживала подршку Русије (гласноговорник конзул), Милош се морао одрећи власти у корист сина Милана, те је 13. јуна 1839. отишао у Земун, а затим на своје велико имање у Влашку. Конзул Вашћенко остао је у Србији; дана 3. септембра 1839. наименован је за генералног конзула. На том радном месту остао је до маја 1843. године када је прешао у Букурешт.[41]


[1] О отварању конкзулата у Србији вид.: Prof. dr Đorđe N. Lopičić, Studije i ogledi iz međunarodnog prava, međunarodnih odnosa i diplomatije. Beograd 2016. О политици Русије и стању руско-српских односа у време отватрања конзулата врло документовано (Архив за спољну политику Руске империје) пише руска историчарка Е. П. Кудряьцева, Россия и становление сербской государственности (1812-1856). Москва 2009.[2] Историја српског народа – од Првог устанка до Берлинског конгреса 1804-1878. Изд. Српска књижевна задруга, Београд 1981, пета књига, први том.[3] Исто, стр. 32.[4] Đ. Lopičić, н.д. стр. 72.[5] У нашој историографији а поготово у јавности заборављена је Милошева високоморална одлука да не бежи из Србије: „Узалуд се Јаков Ненадовић нарочито враћао на обалу свога завичаја, да наговори и Милоша да бега с њима из отаџбине; али му Милош одговори: 'Шта ћу ја да радим у Аустрији, кад би ја тамо отишао душман би ухватио моју жену, моју стару мајку, моје дете и продао их у ропство. Не може се бежати од опште несреће' и рекавши ово оде […] кући у Бресницу”. – Нил Попов, Србија и Русија од Кочине Крајине до Светоандрејевске скупштине. Београд, 1870. Свеска 1, стр. 99.[6] По „Турском“ уставу (1838) права Србије била су умањена у односу на она записана у документима 1830-1833. Тако Србија се више није називала кнежевином већ провинцијом Турске – Е.П. Кудряьцева, н.д. стр. 107.[7] Димитрије Давидовић (1789-1838) студирао је филозофију у Пешти и медицину у Пешти и Бечу. У Бечу је са Димитријем Фрушкићем почео да издаје Новине сербске (1813-1821) да би касније наставио сам да их издаје и покренуо Забавник (1815-1821). У Србију је прешао 1821. и био секретар књажевске канцеларије. Ишао је у депутације у Цариград 1829, 1831 и 1833. године. У Србији је издавао Новине србске (1834-1835). Саставио је Сретењски устав, након којег ја краткотрајно био министар унутрашњих послова и просвете. – Москва – Србија – Београд – Русија – документи и материјали. Приређивачи:Мирослав Јовановић, Алексеј Тимофејев Людмила Кузьмичева. Екатерина Иванова. Изд.: Архив Србије, Главное архивное управление города Москва, Государственный архив Российской Федерации. Београд – Москва / Београд – Москва 2011- стр. 667.[8] На Бечком конгресу била су два императора, четири краља, два наследна принца, три надвојвоткиње, 215 представника кнежевских домова и 450 дипломата и службених лица. – Очерки метории Министерства иностранных дел России. Изд.:Олма-пресс, Москва 2002, том первы 860-1917 гг. Стр. 265[9] Михаило Гавриловић, Милош Обреновић, књига друга (1821-1826). Београд 1909, стр. 35-36.[10] Строганов је био човек високог моралног интегритета. Цару Александру I је рекао: „Од свих жртава које сам спреман да поднесем ради славе Вашег Императорског Величанства, губитак части јесте јединствена жртва, коју не могу да принесем“. – Е. П. Кудряьцева, н. д. стр.44. [11] Н. Попов, н. д. стр. 142. [12] Исто, стр. 156-157.[13] Исто, стр. 127[14] Исто 127.[15] Н. Попов, н. д. свеска II, стр.247.[16] М. Гавриловић, н. д. стр 167.. [17] Исто, стр. 281.[18] Исто, стр. 283.[19] Др Бартоломео Куниберт, Српски устанак и прва владавина Милоша Обреновића, књига прва. Београд 1988, стр. 274[20] Н. Попов, н. д, свеска 1, стр. 217.[21] Исто. [22] Н. Попов, н. д. свеска 2, стр. 257[23] Исто.[24] Радош Љушић, Кнежевина Србија (1830-1839). Београд 1986, стр.360.[25] Исто.[26] М. Гавриловић, књига трећа, стр. 536.[27] Н. Попов н. д. свеска 2, стр. 314.[28] Антун Михановић казао је кнезу Милошу: „Ја сам Хрват и радујем се и охолим томе што сам постављен за царског конзула у средини тога храброга народа, и у ону славну земљу које је крв, језик и слава мени сродно, и код јединог нашега књаза Илирскога племена“ – Н. Попов, н. д. свеска 2, стр. 315.[29] Р. Љушић н. д. стр. 361.[30] Б. Куниберт, н. д. књига друга, стр. 160, 173.[31] Н. Попов, н. д. свеска 1, стр.355.[32] Исто, стр. 356.[33] Р. Љушић, н. д. стр. 362.[34] Слободану Јовановићу се приписује следеће запажање: „Милош је имао ту особину великих људи да жели ствари које изгледају немогуће обичном свету“ (Усмена традиција)[35] Хоџес је говорио да је он акредитован при кнезу, а не при београдском паши, што је ласкало Милошу. – Е. П. Кудряьцева, н. д. стр. 100 – позива се на српски извор.[36] Б. Куниберт, н. д. књига друга, стр.117.[37] Исто, стр. 119. [38] Н. Попов, н. д. стр. 336.[39] Б. Куниберт, н. д. књига друга, стр.325.[40] Исто.[41] Е. П. Кудряьцева, н. д. стр. 151.