Бранков сликарски стил и техника нема директих узора нити оквира у које би се могао лако сврстати. То је сирова и дивља експресија без компромиса, у директном складу са његовим карактером, која настаје као продукт нечег доживљеног, било стварног догађаја или другог уметничког дела из књижености, филма или музике. Оно што његове слике говоре је доживљена прича из личног угла са много детаља. Увек се издваја упечатљив и јасан централни мотив дела око кога се граде и надовезују други симболи који су нераздвојни са главним мотивом и који заједно формирају целу слику. Управо се кроз читање тих симбола и наизглед засебних слика јасније схвата комплетно дело.

Мотив слике често је пропраћен развојем исте идеје кроз друге технике као цртеж и графика, што чини једну уметничку целину.

Уља на платну су углавном великих димензија (преко 2 метра) што даје потребну слободу за експресију целокупне приче. Сва платна и рамове израђује ручно што се уклапа у енергију и препознатљив стил са сликом.

Борбени дух, љубав према спорту као и филозофија привукла га је аикидоу, на који је прешао са каратеа, и где је дошао чак до црног појаса. На тренинге аикидоа, рекреативно, одлази и данас, где може по спремности и вештини парирати и са дупло млађима од себе. Аикидо је у сликарству, као један велики утисак и животна филозофија, оставио трага. Ту је слика, уље на платну, "Самурај" (1991.), као и многобројни цртежи и графике, печат за графике на којем су два самураја са хакамама, као и плакат израђен у дрворезу за часове аикидоа.

Како се никад није сналазио у трговини и продаји слика, запошљава се као наставник ликовног у Основној школи у Борчи и Падинској Скели, где предаје и једном одељењу са специјалним потребама чије ученике овековечује на слици "Специјалци" (1988.). Слику поклања школи, али је потом украдена. До данас се не зна како је нестала. Обожаван међ ученицима као њима близак и непосредан његове анегдоте остају упамћене и препричаване, па га се ученици после много година радо сећају и јављају на улици.

Поводом 600 година од Косовског боја, 1989. слика велики мурал на зиду школе О. Ш. "Стеван Сремац" у Борчи, величине 13 x 7 m. Мурал завршава за само 2 дана, радећи на скелама без претходно припремљене скице. Сам стил слике није стерилан, већ допушта и постаје све богатији допунама ђака школе и њиховим графитима. Многе генерације одрасле су уз Бранков мурал "Косовски бој" док није новим реновирањем школе уништен, прекречен и заувек изгубљен. 

Годину дана пре, 1988. настаје још једна слика са нашом епском тематиком "Марко и Муса". Српске епске песме оставиле су јак утисак на Бранка још од детињства, када му је отац Иван Димић (1921-2004, проф. француског на Филолошком факултету) читао епске песме и пренео љубав према њима.

Косовски бој, 1989.

мурал на зиду ОШ "Стеван Сремац" у Борчи, 13 x 7 m

У галерији Културног центра Београда 1987. отворена је прва самостална изложба Бранка Димића, која је до тада била резервисана само за проверене и познате уметнике. Његови радови шокирали су многе, као и цене. Занимљиво је погледати чланак поводом те изложбе из листа Новости са насловом "Одбијен па хваљен" од 14. 2. 1987. где се види очигледно неразумевање између новинара и Бранковог неслагања са било каквим додиром с јавношћу, наступима и званичности. Новинарка пита да ли мисли да ће успети пошто је установио озбиљне цене слика од 60 хиљада до 20 милиона, не схватајући да су те цене намерно такве јер не жели да прода ту серију слика, као и то да је већ увидео да од сликарства не може да живи. Та независност му уједно даје слободу да ствара онако како жели, без обзира на спољашње утицаје и на оно што би се можда тражило од уметника. Иако уметник није желео да комерцијализује ову серију слика, неколико њих ипак је нашло свој пут до појединих америчких колекционара. Одмах потом следи и изложба његових графика у Графичком колективу 1988. (чланак "Довитљива рука", 18. 2. 1988.)

1987. београдска рок група ЕКВ, тада још недовољно позната, посећује Бранкову изложбу у Културном центру и инспирисани делима желе да сниме спот за песму "Буди сам на улици" (прва песма с албума С’ ветром уз лице), што им надлежни нису одобрили, те настављају да снимају сцене у кнез Михаиловој улици. Бранко, који их познаје, тада их случајно среће на улици и чуди се ко је могао да им забрани да на његовој изложби снимају спот. Одводи их у галерију и тада настаје друга верзија спота за песму "Буди сам на улици". Милану Младеновићу посебно се допала слика "Ждерач" (1983.) за коју је рекао да би је купио када би имао довољно новца.

1991. у галерији Факултета ликовних уметности у Београду има своју магистарску изложбу за коју је све каталоге, као и плакат у техници дрвореза, ручно израдио. Сваки каталог за посетиоце, у линорезу и бакропису био је јединствено уметничко дело (око 500 комада). (Новине Борба из 1991, чланак "Целовитост експресије")

После 1992. почиње православни период у сликарству, у изради икона техником уље на платну и дрворез. Неке слике поклања манастирима и библиотекама, неке израђује по поруџбини.

У Новом Сланкамену 2010. осликава звоник цркве Светог Преображења.

2015. враћа се свом оригиналном стилу где на слици "Д. композер" слика сина Давида за клавиром, обухвативши свих 88 дирки на клавиру у тачном редоследу и са нотама његове композиције залепљеним за слику у горњем левом углу.

Потом завршава стару идеју за коју је 80-их урадио графику и цртеж и настаје слика "Змај" (2018), а онда и "Подрум" (2018).