VASIONIK

1. БОГ ЈЕ СТВОРИО СВЕТ

У почетку створи Бог небо и земљу. Ово су прве речи Светога писма Божијега.

Ово је прво откривење Мојсеју кроз анђела Божијега.

Ово је и последње откривење светом Јовану Богослову, који је видео небески свет и чуо с небеса похвалу Творцу кроз ове речи: Достојан си, Господе, да примиш славу и част и силу; јер си ти саздао све, и по вољи твојој јест и створено је.

Да је Бог створио небо и земљу;

да је створио анђеле на небу и свако диханије на земљи,

да је створио сунце и месец и звезде,

да је створио народе и да је сваком одредио место,

да је створио душу човечју,

да је Он створио и „спољашње" и „унутрашње",

да је створио време и времена,

све се то потврђује скроз и скроз у Светом писму Божјем од почетка до краја (Дел. ап. 7, 50; 17, 24, 26; IV Цар. 19, 15; Откр. 4, 11; Пс. 32, 6; 124, 6; Пр. 8, 27; IV Мој. 16, 22; V Мој. 26, 19; Јер. 38, 16; Лк. 11, 40; Јев. 1).

Све твари у свету, кроз своје особине и своје међусобне односе, указују безусловно на једну исту творницу из које су, и на једнога и истога Творца од кога су произашли. Ево 12 указања свега створенога, што указује:

својом унутарњом силом на Најунутарњијега,

својим одлучним нагоном на Најнеодољивијега,

својим интелигентним устројством на Најинтелигентнијега,

својом милошћу према својима на Најмилостивијега,

својим припремама за сутрашњи опстанак себе и рода на Најдаљновиднијега,

својом непогрешном целисходношћу на централно сунце свих зракова целисходности,

својом красотом на Најкраснијега,

својом неутољивом жеђи за животом на Бесмртнога Животодавнога,

својом спољном симболиком унутарње стварности на Једино Стварнога, Најстварнијега,

својом песмом радости или бола на Најпеванијега и Најславнијега,

својим међусобним односима на Најнезависнијег и на све Односећег се,

својим постојањем на вечно и апсолутно Постојећег.

2. ШЕСТ ДАНА СТВАРАЊА

Непогрешан је опис и ред стварања како је свети ангел Божји саопштио Мојсеју. И ми треба да ценимо као велику срећу што имамо и читамо Мојсејеву Књигу Постања.

У безобличју и пустоти, у тами и над безданом рече Бог да буде светлост. И би светлост. Каква радост и каква красота! Као кад се у мрачној и страшљивој ноћи запали свећа, и све авети и наказе ишчезну.

И разлучи Бог светлост од таме. И светлост назва Бог дан а таму назва ноћ.

И би вече и би јутро дан први.

И тако све до петога дана. Шта до петога дана? До петога дана светлост се назива дан а тама се назива ноћ. Дакле, нити дан означава одређену дужину времена нити ноћ, него се даном назива светлост а ноћ назива тама. Јер још није било правих мерила дужине времена; није било сунца ни месеца ни звезда, да дијеле дан и ноћ, да буду знаци временима, данима и годинама. Тек од тада почиње да се окреће точак времена, непрекидна и правилна смена дана и ноћи, па кроз све векове и миленијуме доцније, Но питање је, да ли су и тада одмах почели дани и ноћи оне дужине, како их ми знамо и рачунамо; да ли одмах или тек доцније. То нам није дато да знамо, јер нам то није неопходно потребно за спасење. Јер и онај ко би то сасвим тачно знао као и онај ко не би то никако знао, обојица не би били ни ближи ни даљи од царства Божијега. Да је то знање неопходно за људско спасење, Бог би нам открио не у данима и ноћима него у минутима и секундима, као што нам је открио закон морални до такве утанчаности и детаљне прецизности, да уста људска остају затворена за свако питање. Јер не остаје им ништа да питају.