PRAVOSLAVNA CRKVA I UZROČNOST U SVETU
Један од основних ставова којим се наша православна вера разликује од свих философских система као и од учења неких неправославних деноминација јесте појам узрочности.
Они који не припадају православној цркви олако називају нашу веру шизмом и нашу цркву — црквом мистика. Због тога нас неправославни богослови укоревају а атеисти исмевају. Пошто ми себе не сматрамо мистицима. Наши учени теолози се и не баве тим проблемом. Због тога ми себе не називамо мистицима, већ мудро ћутимо и очекујемо да они који нас тако називају тачно дефинишу појам „мистицизам".
Шта за сада они кажу о нашем мистицизму? За неправославне богослове: то је некакав источни квијетизам, или просто пасивно „погружавање" божанског созерцања. Савремени атеисти Совјетске Русије, Југославије и других земаља — називају религију мистицизмом, подразумевајући под тим — сујеверје. Ми не желимо да одговоримо ни једној ни другој страни, већ одричемо као неистините обе теорије нашег мистицизма.
Созерцање је, истина, саставни део нашег духовног живота, али не у виду квијетизма, и не у виду општег обавезног правила. Јер у нашем црквеном календару, међу великим светитељима, нису само ти који су практиковали созерцање, подвизавајући се у пустињи и у самоћи, него и многобројни ратници, добротвори, мисионари, свети писци, сликари и многи други који су свој живот посветили Христу.
Како да одговорим атеистима који називају нашу веру — сујеверјем? Најмање они имају право да називају нашу веру тако, јер они одричу постојање Бога душе и свих разумних духова. Тиме су они сами постали представници бесмисленог и фаталистичког сујеверја, какав је само некада постојао у историји човечанства.
Међутим, ако они који говоре о нашем мистицизму нису у стању да дају праву дефиницију тога појма, дужни смо ми да се удубимо и да га осветлимо са наше тачке гледишта.
***
Наш религиозни мистицизам нема у себи ничега магловитог, нејасног, мрачног или мистифицираног. То наше учење о узрочности је јасно и неизмисливо. Ако би то учење морали назвати некаквим „изумом" — назвали би га пре персонализмом.
Свуда и свагде говори се о узроку. Ово или оно јавља се узроком овога или онога... Ако падне камен и притисне дете, људи кажу да је камен узрок тога случаја. Ако олуја обори кућу, каже се да је узрок томе била — олуја. Ако посејана њива донесе обилан род, објашњава се фактом мудро организованог рада и временским приликама, и тако даље... Другим речима: најближа претходна ствар, случај, факт или догађај — јављају се узроком најближе предстојеће ствари, случаја факта или догађаја.
То је само површни и близоруки дохват познања узрочности. Ми се не чудимо ако се та површност јави код непросвећених људи, нарочито код вечно заузетих становника великих градова, који немају могућност за узвишеније, мирно и дубоко расуђивање. Али нас чуди кад се тако схватање појави код филозофски настројених и учених људи, као што су материјалисти, натуралисти (природњаци) и чак деисти.
Због тога што ми њихову теорију узрочности сматрамо наивном и фаталистичком, они нас називају мистицима.
Ми сматрамо да су све те учене и неучене личности, које верују у детерминистички карактер природних и физичких узрока — фаталисти. И материјализам и натурализам уче о слепом фатализму, не допуштајући никаквог излаза у област сунчане светлости слободе.
Треба да је јасно, да православно учење, под изразом „лична узрочност", подразумева персоналну каузалност. То значи, да сви узроци имају личносни карактер. Не само да је први узрок света био персоналан (како мисле деисти), него персонални узрок јавља се код свих ствари у свету. Кад кажемо „лични" ми подразумевамо „интелигентни, свесни и интензивни". Тачније, ми тврдимо, да нека врста „мудрости" условљава све, или још јасније, — јавља се узроком свега. То означава израз „лични" (личносни).
Ми православни, као и сви хришћани уопште дужни смо да се супротставимо томе слепом фатализму и да чувамо наше учење о личности као узроку света и свега што је у њему.
Ја знам да ће на горе речено неки секташи, са потсмехом приметити: „То учење ви вероватно изводите из ваше богате православне традиције, која нас не интересује, а не из Св. писма које ми примамо као једини безгрешни извор сваке истине". На то одговарам: не, уопште. То је учење толико очигледно из Св. Писма од прве до последње његове странице, да ја немам потребе да се позивам на нашу традицију.
Саслушајте молим вас!
***