White Angel (Serbian: Бели анђео / Beli anđeo) is a detail of a fresco from the Mileševa monastery circa 1230 AD in Serbia, Mironosnice na Hristovom grobu (Myrrh-bearers on Christ's Grave). It is also one of the most famous frescoes in Serbian culture. It depicts an angel sitting in front of the tomb of Christ. This monastery belongs to a Latin period in Byzantine art. The first satellite broadcast in 1963 between Europe and North America sent a picture of White Angel from Mileševa in first broadcasting frames to salute American people from Europeans. A bit later same signal has been transmitted to space to meet eventual extraterrestrial life forms. It once again contained the White Angel, as it has been recognised world wide as a true and unique message of overall peace.

ALS JE DENKT

Als je denkt “ik ben verslagen”,  

is de nederlaag een feit. 

Als je denkt “ik zal niet versagen”,  

win je op den duur de strijd. 

Als je denkt “ik kan het niet halen”, 

is de tegenslag op til. 

Want het overslaan der schalen, 

hangt voornamelijk af van wil. 

Moedelozen gaan ten onder,  

door hun twijfel, door hun vrees. 

Vechters winnen door een wonder, 

telkens weer de zwaarste race. 

 Denk “ik kan het”, dan gaat het, 

iedereen vindt bij wilskracht baat 

en in zaken wint de daad het,  

van het nutteloos gepraat. 

 Als je jammert “ik ben zwakker”,  

dan mijn grootste concurrent, 

blijf je levenslang die stakker,  

die je ongetwijfeld bent. 

 Niet de Goliaths of de rijken, 

tellen in dit kamp voor zes. 

Maar de fermen die niet wijken, 

hebben vroeg of laat succes. 

https://www.yijing.nl/i_ching/

Virtual Yarrow Stalks

Umni rad, lov u visokim oblastima duha, predstavlja jedan od najvećih napora čovekovih. Pod umnim radom treba podrazumevati sve što misao stvara, a ono što mora da zasluži slavu, to je naročito hrabrost, jedna hrabrost o kojoj prosečan čovek i ne sanja - treba preći od zamisli na dela, preskačući i ne mereći provaliju koja razdvaja te dve polovine. Misliti i sanjati, zamišljati lepa dela jeste vrlo prijatno zanimanje. Delo se tada nazire u ljupkosti detinjstva, u ludoj radosti stvaranja, sa mirisnim bojama cveta i svežim sokovima ploda koji se sladi unapred. Takvo je zamišljanje i njegovo ushićenje. Već onaj ko ume da predstavi svoj plan važi kao neobičan čovek. I tu sposobnost imaju gotovo svi umetnici i svi pisci. 

Ali raditi! Ali stvoriti! To je izvršenje i rad na njemu... Ruka mora da se pruža u svakom trenutku, gotova da posluša glavu. A glava nema tvoračke sposobnosti kad god hoće. Ta navika stvaranja, ta neumorna ljubav materinstva koja čini majku, jednom rečju to moždano materinstvo koje se tako teško zadobija, gubi se neobično lako... Nadahnuće - to je srećan slučaj genija. Zato rad jeste zamorna borba, koju voli lepa i moćna snaga koja često u njoj propada. Pesnik je rekao o takvom radu: “Pristupam mu sa očajanjem, a ostavljam ga teška srca.” Ako se umetnik ne baca na svoje delo kao junak u bezdan, kao vojnik na bedem, ne razmišljajući i ako u tom grotlu ne radi kao rudar koga je zatrpala zemlja; drugim rečima ako teškoće posmatra umesto da ih jednu po jednu savlađuje i rešava, kao oni srčani mladi ljudi iz vilinskih priča, koji se, da bi dobili carevu kćer, bore sa sve novim i novim čudovištima, delo ostaje nedovršeno, ono propada u radionici u kojoj stvaranje postaje nemogućno i umetnost prisustvuje samoubistvu svog talenta...

Kod stvaralačkih priroda kada ostanu bez despotske ruke koja ih vodi, ljubav i sreća izazivaju reakciju, i pravi karakter se ponovo javlja. Lenjost i nemar, mekuštvo, vraćaju se ponovo u za njih ugodne brazde iz kojih ih je oterao učiteljev prut. Tada se izgovara ona poznata reč svih neradnika: “Sad ću da počnem” i nastavlja se sa uljuljkivanjem varljivim rečima i sjajnim planovima. A što se rada tiče, ili je dan siv i taman, ili je u pitanju poslovna večera, ili ćeretanje sa obožavanom ženom, ne računajući dane kada čovek nije raspoložen ni duhom, ni telom. Tako ima genijalnih ljudi koji provode život “govoreći o sebi”, i koji se zadovoljavaju salonskom slavom. Ugledajte se na te ljubazne evnuhe i iz dana u dan osećaćete sve veću odvratnost prema radu. Uvidećete sve teškoće dela pre nego što ga započnete, a to oduzima hrabrost i slabi volju. Nadahnuće, to ludilo umnog stvaranja, odleteće čim spazi tog bolesnog ljubavnika. 

Sanjalice... svi ti pušači opijuma, neminovno dopadaju bede; rešenje tog teškog problema nalazi se samo u stalnome radu, jer se materijalne teškoće moraju tako pobeđivati, ruka se mora tako kažnjavati. Da je Paganini proveo samo nekoliko dana ne vežbajući on bi, zajedno se svojim izrazom, izgubio i “registar” svojega instrumenta; on je tako nazivao ono jedinstvo koje je postojalo između drveta, gudala, žica i njega; da se taj rad prekinuo on bi postao samo običan violinista.