Размишљања, лични став, прва искуства, добри и лоши примери
Мој први сусрет са инклузијом детета са дауновим синдромом у редовну наставу је био пре пар година када је Марко био први разред. Нисам имала адекватне информације шта и како се може радити са њим. Марко је сад трећи разред, разуме неке инструкције, зна неке бројеве, зна да се представи и поздрави. Зна и неке боје. Не знам да ли је то много или мало. Мени се чини да је много, јер кад погледам уназад и сетим се првих дана, када ме је терао да идем кући а не да будем на часу, заиста мислим да је доста урађено.