Проф др Павле Миленковић:

Када ми је Милан Милићевић, аутор романа о Љубинку о којем вечерас причамо, предложио да говорим, прихватио сам без двоумљења. При том, рећи да је част и задовољство да се говори на представљању књиге је нешто што спада у домен очекиване пристојности.

Међутим, осим части и задовољства што смо у прилици да говоримо о Милановој књизи, ја се осећам и поносно. Наиме, Милан Милићевић није само аутор романа о Љубинку, већ је и мој брат Мића, а Љубинко који је јунак књиге је и мој деда, што мене заправо ставља у донекле егзибиционистичку ситуацију да говорим о нечему што је саставни део мог живота од како памтим, а што је сада материјализовано овом књигом. Најзад, поносан сам управо зато што Љубинко који је био јунак сопственог живота, сада постао и јунак једног романа.

При том, моји доживљаји Љубинка као јунака сопственог живота и као јунака овог романа је доживљај човека који је у суштини био веома несрећан човек. Његово јунаштво је нешто на чему би се њему могло позавидети, али не верујем да би се ико од нас са њим мењао.

Када се прочитају ове 33 приче које чине овај роман, онда се размере те несреће сагледавају боље и јасније, можда, него што се то може разумети из унутрашњег искуства нас који смо га познавали. Наиме, ове 33 скице из његовог живота, сада су преточене у роман на такав начин, да се о Љубинку више и не може причати као о историјској личности, него се од сада о Љубинку може говорити као о књижевној личности. Ипак, ова књига представља својеврсну историју, једну личну историју. Она је писана документарно и већина догађаја који су садржани у ове 33 приче су мени познати и био сам у прилици да их слушам у различитим периодима сопственог живота. Наравно, није ми било све познато, и не на начин на који је то изложено у овој књизи, али оно што је велика врлина ове књиге је да она говори о јунаку који је стваран.

Истинитости приче која је испричана у ове 33 слике не доприноси само њена фактографска заснованост, јер заиста, оно што сам ја прочитао читајући ову књигу, није само књижевни дар аутора, већ и његов историјски смисао, односно осећај да располаже и да манипулише на један аутономан начин са историјском грађом која је у овом случају историја једног појединачног актера, односно једног појединца. Тој истинитости овог штива доприноси свакако и једно доста аутономно владање језиком. Ја сам се пријатно изненадио да Мића има књижевни дар, што је нешто у шта до сад нисам сумњао, али је нешто у шта до сад нисам био у прилици да се уверим, а сада сам се у то и уверио.

Тој блискости, не само са Љубинком, него и са другим актерима ове књиге, свакако доприноси и аутентичност језика који је говорен у време и на месту које је обухваћено овим текстом.

Тиме прелазим на анализу литералног писма аутора. Већ то аутономно располагање језиком је допринело да се ова књига доживљава на један близак и животан начин. Та аутентичност говора актера ове књиге је можда једна од главних врлина овог текста.

Роман је писан са снажним драмским набојем. Ако би се урадила анализа садржаја текста и ако би се издвојили делови романа који су дијалошки у односу на оне наративне односно описне, претпостављам да би можда 2/3 или ¾ тог текста биле у дијалозима. Ја сам склон чак да овај роман видим као некакву препричану драму. Верујем да би се уз мало труда оно што ликови саопштавају једни другима, могло да се претвори у драмски текст и да се постави на сцену. Истовремено, тај драмски набој и драматичност у ономе што ликови једни другима саопштавају доприноси да се овај роман пре свега види као „мушки роман“. То је роман акције, роман пркоса, упорности, отпора, и у сваком погледу та књига говори о ономе што су у нашој култури и нашем искуству „мушке ствари“: о освети, о кажњавању, о политици, о војсци, о рату... Дакле, у сваком погледу ова књига се потчињава једном антрополошком кључу и обрасцу који говори о томе да је Балкан пре свега „мушки Балкан“.

Психологија којом се служи писац ове књиге је више ирационална и афективна него што је промишљена, логичка и конзистентна. Када приступи опису стања својих ликова, Милан углавном то ради „post festum“, након што се нешто деси. Тако, што описује како у измаглици афеката они тумарају након онога што је урађено.

У овим одликама структуре текста, ја бих ипак препознао и извесне слабости. Оно што ми недостаје, а што је просто ствар баланса, то је управо равнотежа између овог драмског и дијалошког аспекта књиге и неког наративно-поетичког којег нема. Ово је једна епска, као „мушка“, као дијалошка, ово је истовремено једна епска књига. Оно што би при том више волео да препознам у њој, то је психологија самих јунака; упознавање са процесом кроз који они пролазе кад раде то што раде. Оно што бих такође више волео да препознам у овој књизи, то је тај „женски глас“. Пуно смо тога видели и чули шта Љубинко мисли и ради, али мало од тога можемо да препознамо о томе шта мисли Ната. Она је овде прилично потиснута.

Наравно, можемо расправљати и о томе у каквом простору се крећу ти актери - брђани. Описи природе су доста штури и конвенционални, али то је потпуно разумљиво зато што су они у функцији активистичког разумевања радње. Но, оно што можда највише недостаје и претпостављам што донекле потиче читаоца који није у старту припремљен за оно о чему се у тој књизи ради, јесте физичкост тих актера. Наравно, ми знамо како је изгледао Љубинко и знамо како су изгледали већина других актера у овој књизи. Међутим, они који први пут читају ову књигу, не верујем да знају како је изгледао Љубинко, зато што његов физички опис у књизи недостаје.

Но, ја ове потенцијалне недостатке или можда препознатљиве приговоре на саму структуру ове књиге, не видим као слабост књиге, него видим као одлику стила писца, и као нешто што је наметнуто из онога што је била намера тог писца, а намера писца је заправо била да се исприча и да се опише „како је било све то што је било“, на један аутентичан, готово натуралистички начин, и да је у том описивању хронологија догађаја и активистички приступ који је ту примењен превагнуо. При том, кад кажем „натуралистички начин“, не мислим то на један банално реалистички начин, напротив, ја бих оно што је резултат списатељског рада на овој књизи, жанровски придружио ономе што је у српској књижевности забележено и остављено са Добрицом Ћосићем и са Антонијем Исаковићем, који су сваки на свој начин, заправо такође на један реалистичко натуралистички начин поставили скицу српског села и периода током II Светског Рата.

Оно што бих, уместо даљих похвала и покуда, односно изношења мог читања и разумевања ове књиге, могао да кажем, бих завршио на следећи начин: тиме што бих препоручио аутору Милану Милићевићу, односно мом брату Мићи, да сада напише „Књигу о Нати“, и да у тој књизи о Нати, на један комплементаран начин, исприча исту причу, са истим актерима, при чему она неће бити дијалошка, него монолошка. Ми бисмо онда у Натином унутрашњем гласу, док се бави децом, док дочекује и испраћа Љубинка, док ноћу се буди, стрепи, поводом свих ових догађаја који су овде испричани, дакле у свим тим њеним унутрашњим преиспитивањима, препричати тај њен унутрашњи глас као некакву врсту „друге стране“ ове исте приче. Дакле, ја бих волео да Мића не престане да пише, јер је овим показао и да уме и да може...

Светлана Фуцић:

Поздравићу вас за почетак, једно велико добро вече од мене и захвалност што сте дошли да изразите поштовање према овој књизи, коју она свакако заслужује.

На оваквим вечерима, ви који посећујете књижевне вечери, знате да долазите због књиге, због писане речи, због царства речи и због аутора који се осмелио да заплови тим морем.

Књига о Љубинку је стварана више од 40 година, већ самим тим што је живела у аутору кроз његов живот, од његовог детињства, кроз дату реч. Само толико је довољно за поштовање, пошто је аутор изнео дату реч и испунио обећање. Писана је више од годину дана, писана је марљиво, истрајно, са више циљева.

Један од циљева јесте да остави записан траг о прошлости, садашњим и будућим нараштајима, колико своје породице, толико и осталима. Такође, да нас подсети на неке вредности, које смо на жалост заборавили. Да их врати на пиједестал.

Накана ове књиге је такође да нас упути у неке мудрости једног обичног човека, да нам каже поново, да не заборавимо никада: да у рату нема победника, да су у рату сви губитници.

Што се мене тиче, Мића је успео у својој накани и остварио је оно што је обећао свом деди, на један фини начин, питко, читљиво, јасно, без претераних метафора, без патетике, врло концизно. Толико што се тиче књиге.

О Љубинку, као човеку, могу да кажем толико да ми је жао што га нисам познавала. Упознала сам га кроз Мићину реч, кроз овај запис... Жао ми је што нисам познавала величину тог човека уживо, јер он је био и страдалник и срећник истовремено. Страдалник због рата у који је увучен, због идеје у коју је веровао, а која га је изневерила... А срећник због породице коју је стекао, због љубави која га једина није напустила, због потомака које је за собом оставио, због деце од којих је у тим нељудским временима успео да направи људе.

Тај спој страдалништва и срећништва је мени био веома интересантан. Као што сам у поговору већ написала, ово је антиратна прича. Прича о рату, а прича против рата. На крају, рећи ћу вам само још да кад сам добила ову књигу, кад је коначно изашла на светлост дана, добила интересантну посвету: „Мојој драгој и несебичној другарици Цеци, са жељом да књигу прочита још једном“... Мало ми је било онолико пута! Тако да вам је ја топло препоручујем... Пошто сам је ја читала више од три пута, можете и ви бар једном...

Хвала

Вера Узелац:

IN MEDIAS RES

....илити, како стари Римљани давно рекоше, У СРЕДИШТЕ СТВАРИ. Немам снаге, нерава ни времена за фолирања, гланцања, фотошоп... Истина и само истина! Па, допало се то некоме или не!

ПОВРАТАК ЗЛАТНОГ ТЕЛЕТА

Протеклих пар седмица ишчитавала сам „Књигу о Љубинку“ аутора Милана Милићевића. Кажем ишчитавала, јер сам прво јурила за садржајем, а онда се враћала, све спорије и спорије. Док, на крају, нисам остала прикована сопственим мислима.

Ово није рецензија; нити сам квалификована, нити имам амбиција за то и нико је тако не треба схватити.

За „Књигу о Љубинку“ њене прави рецензент Светлана Фуцић каже да је „ово казивање, уствари, антиратна прича, роман који нас полако али извесно уводи у различите деградације људског бића, али нам истовремено говори о љубави, поштењу, моралу – укратко, о свим оним вредностима на које смо, приморани животом по туђем диктату, негде заборавили“.

Па још, негде при крају рецензије, Светлана Фуцић додаје да је „Књига о Љубинку“ .... “Роман о рату – а против рата, о победи живота а губитку људског достојанства, роман, донекле, и о смрти као избору – да би се сачувао смисао битисања, корен и традиција једног народа.....“

Сјајно речено, иако је по мени ово најмање роман о рату, мада јесте роман против рата. Но, да не цепидлачимо.....

Љубинко, очито пишћев деда, боље речено ЂЕД, одсликан је живим бојама, а опет природно, једноставан, а упечатљив, доследан својим тврдим моралним начелима, а ћутљив, човек кога ваља годинама знати, да би га могао разумети.

Прошао је Љубинко тежак ход по мукама.... Од детињих дана, када му је једино ваљда истински било лепо, јер му је главно задужења и брига било да се брине о стоци, преко одрастања у патријархалној породици, са оцем – неприкосновеном главом куће и изразито доминантном мајком, која без роптаја води бригу о све јачем домаћинству, деци из два брака (Она је Стевану друга супруга, прва је умрла на порођају), синовима, кћерима, снајама, зетовима, унуцима, породицом и пријатељима....

Па је, на мајчино инсистирање морао да изврши крвну освету, да спаси част породице, почео да робија 9 година, колико му држава за то изрекла, побегао од сигурне смрти, најпре Кости Пећанцу, а касније, када је, како сам каже видео да Пећанац шурује са Немцима, отишао у партизане, где је, неколико пута рањаван, остао све до 1947. године чистећи нову младу земљу од качака, успео да 1950.године западне у раље информбировских размирица и заглави Голи оток, пуних 5 година, одакле је пуштен као „непоправљив“, издржао и годину дана „губитка свих права, осим родитељског“, БИО ЧОВЕК КОЈИ НЕ ПОСТОЈИ.....

Дакле, остао без посла, умало без стана, жена му Наталија остала без посла, а чељад ваља хранити и облачити, касније и без борачке пензије, он који умало неколико пута главом није платио за идеале свеопште једнакости, где ће бити слободе и добра за све подједнако, како је чврсто веровао и нико му није могао, а нити смео, говорити и доказивати другачије.

Све то издржао Љубинко, са верном и оданом му женом Наталијом, полуписменом, а премудром женом, успео да се економски некако опорави, сву децу ишколује, да дочека унуке да му одрасту. Једино га Ната претекла, па умрла пар месеци пре њега. Није дуго чекао да оде за њом.

*********************

Тешка прича, али ништа тежа но многе сличне, о којима се већ пуно писало и говорило. Јесте фактографска, али релативно штура; онај ко хоће да сазна више о Голом, нека чита Михајловића, неће се знањем много од ове књиге овајдити.

Шта је то што је чини тако посебном и не да ми мира, попут просутог ситног песка у постељи – не видиш га, а свако ти зрнце смета?

Вероватно због тога што се иза једног романа, доброг, али сличног многима, крије други, филозофски трактат о нама. Попут персијског тепиха, где на 1 дм2 има 100.000 чворова, тка нам аутор причу иза приче, далеко важнију од самих Љубинкових мука, које он прима без муке и роптаја, скоро да се и не жали на њих.

Лајтмотив целог романа је дефиниција чојства и јунаштва, коју је дао Марко Миљанов - Јунаштво је бранит себе од других; чојство је бранит друге од себе. Једно без другог не могу.

Као што ни Љубинко, живећи свој тегобан живот, нит успева да себе одбрани од других, исто тако ни својим поступцима, како год оправдани били и представљали стицај несрећних околности, не може да одбрани друге од себе. Дакле, поштен и честит до сржи, а опет је био повређиван и повређивао своје најмилије, оне који су то најмање заслужили.

Неизбежно нам преостаје да почнемо извртати своје душе и, редајући поступак по поступак, питати се колико смо, бранили себе од других, а колико смо друге одбранили од себе. Као да далеко претеже да смо углавном себе бранили од других, све мање хајући за друге, у последњих четврт века понарочито.

Јесмо ли се скоро запитали, колико смо, сматрајући да бранимо себе, повредили друге, „макар“ и речју. Нису ови наводници омашка, нити случајност, изгубили смо осећај колико реч убија, колико псовка понижава, колико ароганција деградира? Имамо ли права на то?

Не цитира аутор случајно, пре већине од својих поглавља, или „слика“ како их је назвао, Стари завет.

Управо Стари завет, за разлику од Новог завета, изричито каже „Око за око, зуб за зуб“. Нови, пак, завет мирољубиво саветује да „ко тебе каменом, ти њега хлебом“ и „Ко те удари по једном образу, окрени му други!“

Ха, како да не. Лепо то звучи, све док човек не дође у позицију да се њему или неком њему блиском деси трагедија. Онда тренутно заборавља на опраштање и окретање другог образа.

Крвна освета, као рак-рана изједа наш народ вековима и вековима. Питање је да ли је то искључиво наша тековина или је зла реликвија, која се провлачи хиљадама година, још од времена Старог завета. Љубинкова голгота и почиње баш крвном осветом, коју му наређује мајка (?!), јер „крв не сме остати невраћена", крах, где највећи цех плаћа његова породица.

Једина особа, која је тада Љубинка покушала привести чојству је управо његова жена Наталија „углавном користећи речи: Бог и савест. Врло брзо се испоставило да је Љубинко са богом раскрстио, а савест преварио.

Савест и оправдање за све поступке могу лако да се преврну у корист жеље.“

И, иако то писац не помиње директно, ваља се сетити оног дела Старог завета, када Јевреји, након што их је Мојсије провео кроз Црвено море, које се размакло пред изабраним народом, омогућивши им да избегну ропству и сигурној смрти, заборављајући његова упозоравања да се не клањају идолима, да их не заслепи злато и моћ, већ да верују само у онога, чије се име не изговара, подлежу искушењу алкохола, лажних пророка, блуди и разврата, па стварају нови идол – Златно теле, коме се почињу потчињавати и клањати, заборављајући ко их је спасао и дао им могућност за нови, бољи и мирнији живот.... Од тада почиње њихово лутање пустињом, дуго 40 година.

Интересантан је и наизглед неприметан начин, на који нас аутор води стазом наше пропасти; онда када смо, после II светског рата уништили један морал, мењајући га неком комбинованом будалаштином свега и свачега, које је све било велико ништа. Ништа по садржини, немерљиво велико по последицама.

Сам се Љубинко суочава са апсурдном суровошћу система, за који умало главу није дао, када борави на Голом.... Када доживљава да му Управа казамата јасно ставља до знања „да рад није казна, већ привилегија. Права казна је нерад. Али још већа казна од нерада је узалудни рад“.

Пролазимо ли поново кроз васпитне методе Голог отока, са толиким процентом незапослености? Где људи преко 40 година више не требају ником, престари су, а они преко 50 се већ сматрају окамењеним фосилима....... Са толиким процентом привидне запослености, за који се месецима не добија ни један динар или неки ситниш, па схватиш да где си био - нигде и шта си радио – ништа.

И где је рад – заиста привилегија. При том, као да ником није битна сирова некомпетенција, комбинована са ароганцијом и дрским незнањем.....

Јесу ли нас стигле клетве побијених због убране јабуке у туђем воћњаку или украдених опраних вунених чарапа са штрика, који узе један 18-годишњи момчић од борца, јер му је, рече „било хладно“, а Љубинку, који је изрекао смртну казну требало преко 30 година да, гледајући општу пљачку, ничим кажњену нити обележену као лошу и криминалну делатност, дакле, нечим сасвим прихватљивим и нормалним, каже „нисам се ја за ово борио!“

********************

Све је ишло скоро неприметно лагано. Али зато неумитно.

Најпре је народ закачила реквизиција. То је оно када неки ћата у срезу, који као да је у самом царском Бечу рођен, а не у истом блату, као и његови дојучерашњи сусељани, одреже по сваком домаћинству колико мора дати новој држави – жита, вуне, живади, воћа.... свега оног, што је сељаку омогућавало да преживи, да намакне коју пару за оно, што сам не може произвести. И нико не пита имаш ли – твоја је обавеза толика и толика, позајмљуј, кради, ради шта знаш, али држава мора бити намирена. Иста та држава, која никада не би угледала светло дана, да њену авангарду нису хранили, сакривали и помагали баш ти исти сељаци, који су због и најситнијег дела неизмирене обавезе после пребијани по затворима, робијали и одузимана им дедовина. За 50 кила непредатог, а разрезаног жита – оде њива, она коју си годинама обрађивао, тепао јој, молио је да роди...

И никад доста, увек је остајало нешто што се морало платити. Турци су својевремено од раје узимали десетак, ага, ком су се морали покоравати још десетак.

А онда, када је, је ли, човек био слободан и једнак, када је свима припадало по заслузи, како је то на сав глас пропагано, полуписмена Љубинкова жена Наталија морала је констатовати да „ћемо само нашу муку плаћат новим десетком летине. Десетак летине дават ћемо на вршалицу, а десетак већ дајемо на млин. Тако ће смишљат како да узму десетак по десетак, све док нама не остане десетак.“

Па се испоставило да је Љубинкова жена, која се никад мужу успротивила није, била потпуно у праву. А њему је требало више од 30 година да јој призна како није погрешила, несвесно потврђујући да је и сам тога био свестан, само што то себи дотад никад признао не би, говорећи да је почело „одма послије рата, када наредише да се раздвоји официрски и војнички казан.“

Отада, па до дана данашњег, никада држава, која год била и како се год звала, није положила рачун колико је пара прикупљено, на шта све потрошено и колико се и под којим условима земља задужила. Као да је тај народ нечији туђи и непријатељски, а не њихов, онај који их је бирао, увек се опредељујући између мањег зла.

Јер, како рече Љубинкова кћер, а пишчева мајка Јула, „Са Турцима смо ратовали за десетак, а ове наше битанге направише тако да десетак остаје нама, а остало отимају они... Докле, бре! Докле?“

Када се почело стицати, када су једни нагло одскочили на површину, док је већина тонула све дубље и дубље, помоћи више није било.

Заборавили смо, као да га никад није ни било, време када смо били сиромашни. Што се више стицало, једино што се желело, било је – још... Још свега.... И онда више нисмо могли да се радујемо ономе што имамо, чезнући непрекидно за оним што немамо. Само, сурово је то оквалификовала Јула, када је свом сину рекла да се времена мењају.... “А једино време има одлику да није обновљиво. Сва друга материја може да се претопи и врати у првобитно стање, али време – време не може.“

Па смо заборавили да се смејемо. И да се знамо осмехнути, уз поздрав, продавцу у радњи, где купујемо или на пијаци.... Да се искрено, уз смешак, извинемо, када нехотице некога гурнемо, када се замислимо, опседнути својим бригама. Мирно и без гриже савести заобилазимо оне, што падну на улици, називајући их пијандурама и битангама. Уместо да покушамо помоћи. Не знамо ми више како то изгледа. Штитећи себе, престали смо да штитимо друге од нас. Бацили смо у блато, изгазивши га још притом прљавим ногама и чојство и јунаштво.

***********************

Много је стрма низбрдица, којом смо кренули, питање је где ћемо се зауставити. Јер, више не верујемо. Никоме и ни у шта. Не верујемо више ни себи самима.

Управо на тај начин у роману даје коначну дијагнозу стања баш Љубинкова Јула, када подсећа свог сина, аутора, КАКО и ЗАШТО.

„Његов (мисли на свог оца Љубинка, прим. аутора текста) ђед је веровао у Бога, његов отац у Српство, он у комунизам као праведније друштво. А ми? Ми не верујемо ни у шта, али ми смо утрли пут да наша деца верују у златно теле.... У шта ће веровати наши унуци?“

Ако их уопште будемо могли разумети, јер нам се деца расуше по белом свету.....

Негослава Станојевић:

Књиге се пишу из милион малих и великих разлога: из љубави према писању, из жеље за славом, из љубавних и патриотских побуда; као стручни, магистарски, докторски рад; из туге и очаја, због радости; због жеље да се остави траг иза себе...

Ова књига коју ће покушати да вам данас приближим написана је из осећања дуга према прецима, због обећања коју је њен аутор Милан Милићевић, грађевински инжењер иначе, дао своме деди. Кога је знао сатима и данима да слуша. И да упија све оно што је причао деда, тај главни јунак романа у који је стао сав његов живот, тегобан, туробан и пун замки из којих је излазио као победник, понекад, и као поражени, тако често и тако несрећно од живота, од људи блиских и далеких, од времена и историје, кажњен.

- Да се разумемо, ја нисам писац и немам никакве књижевничке претензије - рекао ми је Милан Милићевић кад смо почетком јуна разменили наше књижевничке првенце и утиске поводом истих - Биће да сам једини имао довољно занимања и стрпљења за дедине приче и биће да је он мени најрадије желео да их прича. Писао сам онако како је он говорио. Да се не заборави.

Књига о Љубинку је, иначе, антиратна прича, иако је у њој, уз сва остала убијања, и пуно рата.

Замислите породице, заједништвом и сукобљеним интересима повезане, које из црногорског крша долазе у прокупачка планинска села, у потрази за бољим, лагоднијим животом. Са све својим навикама, традицијом, крвним и рођачко-брачним везама... са жељама да напредују, али да притом не издају ни своју част, ни претке, ни будуће нараштаје од којих очекују да науче да их памте, онако како Његоша знају наизуст.

И замислите како је лако људима из тог миљеа, на част и образ ваздан опомињаних, потегнути оружје, када помисле, поверују... када им можда само објасне, како им је част тамо нечијом речју, нечијим делом, укаљана. И замислите како је ономе коме се стално понавља како треба да освети крв неког свог... и како се, у том галиматијасу пребацивања, наговарања, збрканих мисли и осећаја дужности, лако постане убица. И прогоњени, и потенцијална жртва.

Љубинко је, штитећи породичну част по моделу своје мајке која никако није могла да се смири док им се не врати крв, на једини могући начин, како је тај дуг и настао - убиством, доспео у затвор захваљујући управо њој. Када су почели да јој хапсе синове и зетове и када је опстанак читаве велике фамилије дошао у питање, жртвовала је тог сина од којег је сама направила убицу.

Замислите тог Љубинка, жртву и осуђеника, којем залогај хлеба умочен у љуту паприку спашава живот, сат времена пре него што ће све осуђенике из прокупачког затвора, на више од четири године робије, Немци стрељати на нишком Бубњу, како доспева до партизана "преко" Косте Пећанца, и како за њега рат бива завршен тек 1947. године, с протеривањем последњих балиста са Косова, на које се ипак Срби за време рата протерани, не смеју вратити.

- Е, ја убих оног војника због чарапа које је украо зато што му је било хладно, а види шта сада ови раде. Богами се нисам ја за ово борио.- говорио је док је гледао како се хапсе мали и велики лопови самоправљања, пошто је одужио непостојећи дуг и оној власти чији је био херој пре него што су га сврстали у отпаднике, на Голом отоку, одакле је отпуштен као непоправљив. Бар му децу нису одузели, можда се тешио, кад су га отпустили отуд, да наредних година дана не би постојао ни на каквом списку и ни са каквим правом.

Држава која се према својим браниоцима односи онако како се Љубинкова односила према њему, и није могла да има бољу будућност од оне која ју је задесила.

Читајући књигу подвлачила сам неке реченице и неке пасусе, с намером да их придодам овом тексту, као препоруку за саму књигу. Сада ми се чине сувишним, јер ово није ни приказ, ни рецензија, ни било шта што би се могло окарактерисати као стручни поглед на једно књижевно дело. Ово је само преглед виђења читаоца оног штива које би свако заинтересован за неромансирани поглед на нашу прошлост, требало да прочита.

У многим књигама наћи ћете много лепих прича, фабула, епилога и заплета, али ни у једној као у Књизи о Љубинку нећете наћи тако једноставно испричану причу из наше даље и ближе прошлости која даје одговоре на многа питања, покреће много шкакљивих тема и на неки специфичан начин, сведочи и о нашој будућности. Ту смо где јесмо зато што смо такви какви јесмо.

И, изгледа да из читаве наше историје тако богате трагедијом, нисмо извукли никакве поуке. Нажалост.

http://relaxtime.mixweb.in/2015/04/knjiga-o-ljubinku/

Луна Марковић:

„ Књига о Љубинку“ аутора Милана Миличевића је пуким случајем стигла до мене. Сада, када сам је прочитала и исчитала, схватила сам да се ништа не догађа случајно.

Милан Милићевић је био дете када је обећао да ће написати књигу о свом деди. Ипак, књига није само о деди Љубинку. Она је много, много више од тога.

Била сам дете када сам обећала да ћу једном написати књигу о својој баки.

Нису његово и моје обећање једино што мене спаја са овом изузетном књигом.

„ Књига о Милутину“ је књига коју сам читала толико пута да сам је скоро научила напамет. Похабана је, полураспаднута, искрзаних листова од честе употребе. Враћам јој се јер у њој тражим и налазим одоговоре на нека питања…

Књигу о Љубинку ћу, сигурна сам, читати још ко зна колико пута. Враћаћу јој се сваки пут када ми понестане снаге да се изборим са лудилом у коме живимо; сваки пут када ми понестане нада да ће се ипак нешто променити. И сваки пут ћу се изнова и изнова, присећати и свога деде кога нисам упознала, о коме сам само слушала. А ипак знам и осећам да су Љубинко и мој деда у много чему врло слични. Преке нарави, а велики људи, они који ће погинути да би одржали дату реч, заштити слабијег…

Књига је животна, предивно испричана прича о тешким временима и људима који и у тим и таквим временима нису престали да буду људи. И о оним другима који никада то нису ни били.

На мене је оставила изузетно јак утисак. Доживела сам је врло лично. Верујем да нисам једина и да има много оних који ће је доживети на исти или сличан начин.

Док сам читала, имала сам утисак да Милан не описује свог, већ мог деду или ЂЕДА…

Јула, Милутинова мајка, изговара моје реченице, чита ми мисли…

И нарав нам је слична :)

Описујући прошлост своје породице, Милан описује прошлост нашег народа, сеобе, страдања и патњу, ратове и борбе. Описује и оне унутрашње борбе, најтеже, које човек води сам са собом…

Књига тера на размишљање. Ко смо, какви смо, у шта смо се претворили…

Да ли смо одувек били овакви или смо такви постали…

На овим просторима никада није било лако рађати се, живети, преживети, радовати се, туговати, умирати…

„Сви људи погрешно мисле. Ако нећеш да мислиш као они, онда мисли својом главом. Ал` то ће те коштат…“

Увек је коштало. И кошта. Неки су спремни да плате ту цену, неки не. Нису сви људи од истог материјала. Постоје они који се повијају као грана на ветру и они који се неће савити ма колико их живот шибао. Љубинко је био од ове друге врсте. Непоколебив и истрајан и у рату и у миру.

Бринуо је Љубинко за своју децу и унуке, говорио да су превише „ свилени“, плашио се како ће и да ли ће преживети ако дође до новог рата. И имао је право што брине. Променили смо се. Као да нам се крв разредила.

Одавно не живимо у складу са природом, не ослушкујемо је.

Поводљиви смо, лако нас је купити и још лакше продати.

Нисмо слободни…

Постали смо робови…

Сами смо себи највећи непријатељи…

„ Свак је друкчи, ал не зато што је Црногорац ил` не, но што свако има друкчу нарав, друкче ради и друкче живи ал` сви једнако мисле. А кад` људи једнако мисле, онда нико не мисли…“

***

Колико истине у свакој Љубинковој речи.

Сви мисле а нико или мало ко мисли својом главом.

Нема оригиналности. Постајемо лоше копије…

Идоли су нам накарадни, циљеви недефинисани, не знамо шта желимо…

Саможиви смо, себични…

Заборављамо ко смо, ко су нам били преци…

Заборављамо и занемарујемо своју традицију, светиње, корене, обичаје, језик…

Претварамо се у бића која једу, спавају, раде и не мисле ни на прошлост ни на будућност…

Немамо своје ЈА…

Не држимо дату реч, лажемо, варамо, крадемо, лицемерни смо…

„ Са Турцима смо ратовали за десетак, а ове наше битанге направише тако да десетак остаје нама, а остало узимају они…Докле, бре! Докле?“ каже Јула.

„ Е, то ћу одмах да ти кажем: док се шајкача поново не роди. Она шајкача којој је Арчибалд Рајс поклонио своје срце на Кајмакчалану; она шајкача чијој се патњи пре сто година поклонио читав свет.

Док поново брђани и село не постану јачи од градова. Док свака кућа у Кривошијама поново не заима бар по једну краву. Док људи не почну да размишљају о другим људима, али не преко државних комисија и фондова, него лично – сваки од нас. Ето, тада“.

У праву је Јула. Докле бре!?

У праву је и Милутин. Села су нам напуштена, у коров зарасла. Нема живота у њима, нема плача и цике деце, нема младих. Тек понегде покоји старац или старица, сами у пустом селу.

Градови пренасељени, посла нема, многи гладују а земља нам плодна и родна. Таква земља може да нахрани и многољуднији народ од нашег. А нама је драже да гладујемо него да обрађујемо земљу…

„ А све наше искуство умире са нама. Шта ће остати иза нас? Аутомобили? Куће? Друмови? Све ће то да буде урушено и претопљено… Иза нас ће остати само наше речи и ништа више…А и то, само ако има ко да их слуша…Ако има ко да их пева или чита…“

Хвала Богу да има људи попут Милана Милићевића иза којих ће остати речи, реченице, књиге… Хвала Богу да има још људи који ће читати Миланове и не само Миланове речи…Оних који неће заборавити ко смо, оних који ће сачувати од заборава нашу прошлост…

„ А најгоре од свега што су се људи отуђили. Више се не дружимо као пре, више не делимо муке, а исте су нам. Више се не смејемо од срца, него од једа. Све је постало некако туробно и вештачко, као да су нам и срца претопљена у пластику..“

И сведочанство и опомена. Ништа нисмо научили из прошлости. Не само да нисмо научили него заборављамо, стидимо се својих предака уместо да се поносимо…

Народ који заборавља своје претке и своју прошлост нестаје…

Јер „ историја се понавља, само сваки пут све више кошта“…

„ А они на један динар који дају, узму десет које однесу одавде. Зашто би иначе долазили? Што смо им лепи? Ето зашто они живе раскошно: зато што их ми пуштамо да нас краду…А наши политичари им због оног једног динара отварају широм врата, за све те белосветске преваранте, „испушене муштикле“, које ни њихови неће да трпе, па их утрапили нама…да нам продају ђинђуве и шарене лаже за скупе паре!“ каже Јула, Љубинкова кћи.

Аутор је причајући о свом ЂЕДУ ЉУБИНКУ и својој породици написао историју свих наших породица, страдања, несрећа, подела од Турског доба до данашњих дана.

Потресно, дирљиво, јако, моћно…

„Једино што ми добијамо од времена је искуство. А сво наше искуство умире са нама.... Шта ће онда да остане иза нас? Аутомобили? Куће? Друмови? Све ће то да буде урушено и претопљено.... Иза нас ће остати само наше речи и ништа више.... А и то, само ако има ко да их слуша.... Ако има ко да их пева или да чита.....“

Е па, изгледа да има. Испунио је Милан Милићевић писањем овог романа Љубинков и мајчин аманет.

**************************************************************

Дејан Златић:

Има већ неколико месеци како по интернету наилазим на одломке романа “Књига о Љубинку“ коју је написао Милан Милићевић.

Признајем, Љубинко ми је привукао пажњу. Волим ту здраву сељачку логику, промишљања која одишу не само својом, већ памећу и искуством генерација које су им претходиле. Мало по мало, не знам када и како, нађох по овом сајбер свету и аутора романа и упитах га како да дођем до књиге.

Да не дужим, вечерас сам довршио читање “Књиге о Љубинку“…

Дуго сам ћутао. Не само зато што Љубинко заслужује и више од минута ћутања, већ зато што се над овом књигом човек мора замислити. Она је реална и истинита. Колико сам схватио, написана је на основу Љубинкових казивања свом унуку. То је чини правим благом.

“Књига о Љубинку“ прати пет генерација једне црногорско-српске породице, од 1908. до данашњих дана. Тим путем који почиње од Проклетија и крвне освете, а наставља се и завршава у Кривошијама код Прокупља, закачивши успут и Куршумлију, Никшић, Смедерево, Космет, Београд, Голи Оток воде нас аутор и његов деда Љубинко који, стамен као мост, као трећа генерација, спаја све остале.

У Љубинковим сећањима као да су сублимирана сећања нашег/наших народа. Ово је она историја коју нам углавном нису причали, она коју нисмо смели, а неки нису ни хтели да знају. Један добар део и данас одбија да чује да су на Голом Отоку лежали најчешће они најоданији тој Револуцији која их је тамо и послала, врло често само због лажних дојава љубоморних комшија…

Љубинко није херој, убио је човека што му његова Ната никада неће опростити.

Љубинко није ни светац, аутор га и не приказује таквим. Он има својих тешких грехова које окајава или не окајава овако или онако. Али, у једној ствари је гранитно чврст – правдољубив је. Он и ср..ња која чини, чини у име правде. И не одступа од тога.

Када, на крају саге, види да се распада држава за коју се борио, и када види због чега се распада – да је огрезла у криминалу, пљачки, отимачини, Љубинко се присећа младог партизана кога је стрељао због украдених чарапа…

– Зашто си их уз’о?

– Било ми ‘ладно…

Прогања га тај догађај, јер “ови данас однеше све“.

На крају књиге, аутор нам појашњава и наслеђе које нам је остало после свега. Помислио сам на тренутак да је то можда сувишно.

Па, јасно је, побогу…

А у ствари није. Превише нас је који неће разумети. Нека прочитају до краја. Ако ни тада не желе да разумеју, онда имају само два пута… Један је Ратков, који тражи опроштај. Други је Станојев, који спашава гузицу…

Милане, свака част, мој дубоки наклон. “Књига о Љубинку“ достојна је “Књиге о Милутину“… У мојој библиотеци стајаће једна уз другу.

**************************************************************

П.С. Од срца захваљујем Милану Милићевићу на поклону непроцењиве вредности.! За мене „ Књига о Љубинку“ има огромну вредност.

Дугујем захвалност Негослави Станојевић, јер да није било њеног текста о овој предивној књизи ко зна да ли бих добила на дар овакав бисер.