Дуго сам размишљао да ли да напишем предговор за ову књигу, најзад сам преломио...
Сваки човек жели да се рукама некако ухвати за живот. Свако од нас хоће да упозна живот под разним тачкама. Тражећи себе човек прави изборе, бежи од једног и хрли ка другим, можда горим животом. Скоро свако у младости замишља живот као веома добро уређен, на добрим породичним начелима. Са друге стране, сваки човек бар једном у животу натрчи на зид...
Постоје људи који гурају право ка циљу, попут разјареног бика, спуштених рогова и само дебљина тог зида може да их заустави. "Спуштених рогова" ишли су на зид покретачи-скитнице.
Обичан човек стаје пред тим зидом, свестан своје неспособности да га пробије, свестан своје немоћи да га прескочи или заобиђе. Једино што му тада преостаје је то што може да се теши: „Ето зида, али тај камени зид је заиста смирујућ, просто велелепан и као да садржи у себи неку реч мудрости, уствари то и није зид, то је тотем“!
А шта ако је тај зид заправо цео људски рôд? Да ли то онда значи да су све предрасуде о њему заправо само плашње и да стварно нема никаквих препрека, него све тако и треба да буде? Када је све припремљено да се неки след догоди, а он се ипак не остварује? То је као када човек жели да има нове ципеле, све је припремљено да их добије, а он их ипак не купује. Обичан човек их носи у мислима, најзад увиђа да му баш и не требају, чак више и не жели да их има - ципеле су већ изношене...
Замена теза је најзгоднија да се превазиђе нерешива ситуација. Ипак, стање чекања чини да се одређен део људи претвара у људе из подземља, онако како га је Достојевски у својим записима описао. "Подземни људи" не излазе из забити својих соба, ни са ким не разговарају, чак ништа и не читају - они постају сопствени тамничари. Уосталом, тако је и настало подземље.
Историја човечанства је историја скитања. Бити скитница - не значи обавезно припадати друштву скитница, то значи одрицање од осећања припадности окружењу, не прихватање постојећег и трагање за бољим. То су сви они који трагају за апсолутним, а чији је основни покретач сумња или очајање; они, који имају свест о бољем и трагају за могућностима да се дотле досегне. Скитнице увек са собом носе спор између младости и старости, између традиције и непостојаности друштвеног уређења. Ни један уређен систем не подноси питање "зашто", већ "како" или "када". Осим тога, сваки систем утемељен је на принципу "довољне истине" и осредњавања, дакле: "дозвољене крађе".
Од Христа па до данас, скитнице по правилу носе идеје засноване на љубави и слободи. Данас је тих бескућних скитача све мање, они више не одлазе у циганске таборе или на ходочашћа. Све је мање оних који у својеврсном дивљем бивствовању могу да траже своје идеале и смирење од збуњујућег живота потрошачког друштва. Најзад, оне скитнице које идеју о слободи сравњују са количином новца којом могу да је купе, престају да буду скитнице и постају трговци и политичари.
Главни јунак ове приче је брђанин и ратник. Он са зидом не уме да се помири и његов унутрашњи садржај је све друго само не самопонижење и лаж. Он нема расцеп између свести и могућности, није склон самообмањивању, његови поступци сагласни су његовим унутрашњим датостима. Овај човек види камени зид који се испречио на путу, али има осећај идеала и убеђење да их је могуће остварити. Он има све ознаке презира према обичном чаршијском животу, у њему нема малограђанске патетике, он не прихвата садржај живота као дреждање пред каменим зидом. Не прихвата сопствену несрећу, не бави се бескрајном анализом неправилности сопствене ситуације. Једноставно, за њега је постављање питања једнако важно као и давање одговора. Ипак, показало се да живот води човека у неопходност да прелази преко препрека. Ја нећу сад да кажем да је ратник са пушком искренији него што би иначе био, већ само то да пушка значајно утиче на психологију.
Управо ту почиње ова прича, прича о љубави.
Реч је о човеку који је потпуно свестан себе и зна да је лако бити окрутан: потребно је само не волети. Љубав не разуме француски, енглески, као ни српски. Она је као ексери који све пробијају. Нама и иза нас остају наше књиге и сва наша људска култура, изграђена на путу љубави. Међутим, постоје људи са речима и без речи. Људи са речима не одлазе; зато сам покушао да нађем праве речи којима бих описао ову причу засновану на истинитим догађајима.
Истините личности који се помињу у овој причи су: Алекса Шантић, Александар Лека Ранковић, Александар Обреновић, Арчибалд Рајс, Аца Поповић, Брано Петричевић, Димитрије Љотић, Драга Беговић, Драгутин Дашо Вукићевић, Драгослав Дража Михајловић, Ђорђе Никетић, Жика Здравковић, Иво Андрић, Јовица Никетић, Карл I Аустријски Хабзбург, Кирил Станчев, Коста Војиновић, Коста Пећанац, Љубица Здравковић, Марко Миљанов, Миладин Поповић, Милан Недић, Милош Обилић, Милунка Савић, Никола Калабић, Никсон, Његош, Предраг Беговић, Путин, Симеон II од Бугарске, Слободан Пенезић Крцун, Стаљин, Стјепан Стево Филиповић, Султан Мехмед VI, Тито, Тодор Кадић, Фердинанд I од Бугарске, Фридрих Вилхелм, Ханс Јост, Хитлер, Чавез, Черчил, Шабан Полужа.
Сва остала имена, презимена, имена места и време догађања су измењена и премештена.
Зашто сам ипак одлучио да напишем овај предговор, зашто нисам написао само епилог? Одлучио сам се за предговор зато што епилози увек представљају смрт свега онога што је већ написано - ту се налази разрешење краја који није подстакнут свим пређашњим писањем; најзад, ту се своди крај са крајем, ту се издаје новац за који ништа не може да се купи.
Текст је писан говорним језиком, сама прича је инспирисана истинитим догађајима, те сматрам да сам дужан читаоцу да направим увод.
Напокон, скитница има све мање, а унутрашњи спорови остају у нама и чекају прочишћење. А зашто треба решавати спорове? Зато што је свима потребан мир, зато што је само мир извор велике снаге. Ипак, све то није разлог настајања ове књиге, као ни мисао да ће неко икада да је прочита; разлог је много једноставнији: моја дата реч да ћу је написати.
Милан Милићевић
2014. иза Божића