Вера Узелац: 


Да бисмо разумели садашњост, морамо познавати и нашу прошлост. Без једног и другог заједно, нема потпуне спознаје.


Милан Милићевић нам пружа шансу да из новог угла сагледамо дешавања, из злехуде историје нашег народа. Кроз причу о својој породици, уз истовремено фактографско изношење података, који се лако могу проверити, писац тка необичну, али изузетно јасну потку разумевања свих невоља, кроз која је овај, прокажени и унесрећени народ, пролазио последњих 100 година.


Нема ниједног дела, који се не чита са потпуном пажњом, при чему се књига не испушта из руку.


Преживљавајући животне, често мучне и тегобне, али изнете без трунке патетике, прилике у којима је породица битисала, некако преживљавала, схватамо да, што више сазнајемо, све мање знања имамо и све нам се више нејасноћа врзма умом; да се, што више година нижемо, одједном суочавамо са вредностима искуства, која једино могу донети какву, такву мудрост.


Нема лаке животне приче. Читајући ову, након што продишемо и поред кнедле, која нам из грла не излази, нећемо моћи избећи утиску да се ауторова прича, која је и изнедрила роман, могла платити и много мањом ценом.



Књига о Љубинку - ЦИТАТИ







Милан Милићевић: 

Захвалница, или 

Verba volant, scripta manent... Sapienti sat.


Морам да се јавно захвалим свима који ми пишу писма подршке за писану реч... Ипак, треба имати у виду да нисам ЈА написао „Књигу о Љубинку“, њу је писао сам Љубинко. Ја сам је само ставио на папир, трудећи се да тој причи унесем и свој лични печат, да не буде само пуко препричавање догађаја, а да опет тај печат не буде ван садржаја мисаоног бића брђана.

Није лаж да је књига писана због дате речи, али је лаж да је писана само због тога. Књига је првенствено намењена мојој (нашој) деци. Зато сам се трудио да је пишем вишеслојно, како бих њима дао прилику да "напишу" на њихов начин разумљиву причу, да се замисле, да у њима развијем успавани осећај за јунаштво и чојство.  

Заиста, намера ми је била да кроз ову необичну биографију проткам „неке друге нити“, или како један читаоц боље рече: „Шта је то што је чини тако посебном и не да ми мира, попут зрна песка у постељи – не видиш их, а свако ти зрнце смета? Попут персијског тепиха, где на 1 дм2 има 100.000 чворова, тка нам аутор причу иза приче, далеко важнију од самих Љубинкових мука, које он прима без муке и роптаја, скоро да се и не жали на њих“.

Читаоц, наравно, увек чита због себе, аутор ту не постоји. Ако му се не допада, „зафрљачи“ је, аутора и даље нема. Али ако дође до краја, па се замисли, тек тада види шта га снађе... Тада тек почиње како рече читаоц „филозофски трактат о нама“, или „роман у роману... Читајући овај „други роман“, онај први прави роман исписује сам читаоц са свим својим унутрашњим бићем. Са друге стране, као што музика не оставља једнак печат на слушаоцу, тако ни свака књига не делује једнако на сваког читаоца. Мени је драго да ми се обраћају читаоци који су пронашли ту нит, распарали је, и не сумњам да ће код свакога од њих тек настати неко ново клупко, или како рече други читаоц: „Имао сам прилике да прочитам неке мудрости и речи старих, које те терају на размишљање о нама самима и времену у коме живимо“Ако је читаоца књига подстакла на размишљање, онда то значи да мој рад није био узалудан.

Али пре свега да појасним зашто сам рекао „необична биографија“?

Постоје горштаци. Постоје људи који су извршили крвну освету. Читао сам приче о људима који су успели да побегну из затвора. Има људи који су били ратни официри. Постоје и ортодоксни комунисти. Писано је доста о комунистима који су били на Голом отоку. Клица осећаја чојства и јунаштва још увек тиња у срцу народа, нису успели баш све да нам узму... Али све претходно речено сабијено у једну личност – не знам, можда и постоји, али ја чуо нисам. А да још при томе главни јунак доживи пристојну старост и „златну свадбу“?!

Сама чињеница да читаоц осети потребу и одвоји време да напише своје утиске за мене је од непроцењиве вредности, јер то значи да нисам залуд трошио снагу. У том смислу, аутор нема право на сујету; књига има свој живот који више нема никакве везе са нашим жељама или хтењима... Међутим, оно што мене највише плаши је да читаоц не остане равнодушан. (Сада сви постају равнодушни, а посебно наша деца. Често питам „ову нашу децу“, "неке нове клинце": како им се свиђа књига? Па кад добијем „Instant“ одговор у две речи: "Супер је", или само једно „cool“, коса ми се на глави дигне. Они сада немају ни живаца ни "времена" да је прочитају "са разумевањем". Могу само да се надам да ће њихове мисли сазрети, да ће им једнога дана бити важно да је прочитају и разумеју...)

Морам такође да признам да сам се плашио да нисам успео да пронађем ПРАВЕ речи које описују тај брђански менталитет. Све ми се и сада чини некако тако - да речи нису довољно јаке... Опет, они су користили баш такве речи, па могу само да закључим да су се речи за пола века (или век) од злоупотребе "излизале". Сада се говори све и свашта... Миљковић је саставио епитаф: "Уби ме прејака реч". У ту реченицу уградио је и сопствени живот. 

Па шта се то догодило социолошки и антрополошки да се наше главе толико промене, да филозофија, карактер, менталитет склизну толико да и структура језика и речи изгубе значај? Губитак културе значи и губитак националног идентитета. Шајкаче више нема, као ни људи какви су били пре педесет или пре сто година. На то је упозоравао и Арчибалд Рајс, који се одрекао свега што има зарад очувања културе шајкаче. Још тада је све почело. Ипак, велико убрзање настало је када су пиљаре и дућани замењени Мега-Гига-Тера маркетима, а корпе и цегери - кесама. Некада смо се смејали Трабанту, а сада се све прави од пластике, укључујући образовање. Посебно образовање. 

У књизи сам покушао да опишем генезу тих промена, и нисам случајно "украо" назив књиге: она је заиста комплементарна са "Књигом о Милутину", и мислим да је права прекретница свих вредности, корен свега овога у чему данас живимо, заправо "Милутин" (одн. први Велики рат). "Љубинко" је логичан наставак "Милутина". 

Мени речи критике значе, јер је то права потврда онога што сам и желео да подстакнем: да читаоц не остане ревнодушан и да развије свој став пре свега о животу у коме је уметнут, а потом и о самом штиву. То практично значи да животи наших дедова нису били узалудни... 

Што се тиче критика које добијам од VOX POPULI, веома су различите и често потпуно опречне, али и то је добро (како кажу латини: о укусима не вреди расправљати). Некима се посебно допада слика сељења костију, другима договор браће око извршења крвне освете (како рече један читаоц-адвокат: одличан приручник за убијање!), трећима сусрет рањеног Љубинка са братом у Приштини, четвртима слика са Голог отока, петима НАСЛЕЂЕ... Посебно су вођене полемике: да ли је ово ратна или антиратна прича? Најзад, био сам прилично изненађен када ми је неколико читаоца рекло да је ово књига које се чита бар двапут! Шта то значи? Да ли ја нисам успео нешто да обрадим "из једанпут", или је књига писана превише "вишеслојно"? Да ли је могуће да читаоци притиснути „Kuririma“, „Internetom“ и уопште „Coca-Cola“ културом полако заборављају „Кафа“ културу? То још нисам успео да одговорим себи. Једина позитивна критика коју сам добио и која је заједничка за све читаоце садржана је у виду честитке за храброст што сам се уопште одважио да пишем о оваквој теми и на овакав начин. Хвала свима на таквој подршци. 

А сада пар речи о Љубинку. Љубинков живот је био политички обојен, јарким бојама. Из ове перспективе кад гледам, могу да кажем да је он отишао у комунисте због две ствари: због Руса и због Турака. Ако поставимо причу тако да се објашњење доласка комунизма у кметску Русију објасни тиме што су у то време Руси сами себи били највећи Турци, онда заиста може да се каже - само због Турака. Ако се прича сагледа на такав начин, онда се цела књига своди углавном на животне изборе које доносе главни јунаци, и то такве изборе, у којима се филигрански мери међусобно учешће односа чојства и јунаштва (или како Аристотел рече: храбрости и части).

А Турци су били велико зло. Не помиње се случајно Ћеле-кула. Па замислите само (грађевински речено) да вам камионџија искипује у двориште три велика камиона пуна глава (1000 глава; заправо, због „растура материјала“, морало их је бити бар 10% више). А ћурчије су требали да изваде мозак, очи, гркљане, десни (зуби су морали да остану) и одеру те главе... Да их припреме за дунђере који ће да их узидају у малтер. Замислите тог смрада и ужаса! Чак су измислили и име занатлије за то! Или оног турског полицајца који је 1862 исекао десетогодишњег Саву, што му није дао тестију (бојао се да га мајстор не грди)...

Ниш је ослобођен (или како би Турци рекли окупиран) тек 1878. До тада, сва земља је била турска, а Срби су били рâја. Рâја није смела да носи одећу црвене боје, биле су дозвољене само „земљане“ боје. Зашто сада мешам историју и политику? Зато што су сва наша имања млађа од 140 година. У време II рата то је било 60 година. Поуздана је информација да су српски сељаци на Космету 1925 давали бившим агама десетак, за сваки случај – да ако се Турци врате... То су те исте аге који су у II рату били балисти (балије), а сада опет господари онима који су престали да им плаћају данак. Још увек они чекају Турке да се врате. То ме у сећању враћа у 1987. Љубинко је лежао на хематологији. Прекопута њега лежао је чика-Предраг Милојевић, предратни новинар Политике. Некако смо почели да причамо и чика-Пеђа ми је поклонио његову књигу „БИО САМ ПРИСУТАН“. Причао ми је да се сећа када су 1912 звона Саборне цркве објавила „да Турака у Србији више нема“. Причао ми је да се сећа и „мале“ и „велике“ окупације Београда 1914. А сада читам неке пацифистичке коментаре: било би нас као Пољака, само да се нисмо бусали... Па шта смо требали да радимо? Да ћутимо као Пољаци и подајемо агама снајке док нас газе и набијају на сломљене флаше? Пољачићи (како их је Достојевски звао, увек су била двојица и увек - Пољачићи) можда то могу, али џаба је, ми једноставно нисмо били такви... Ни главни јунак овог романа Љубинко није био такав.  

Обрнуто, Љубинко је желео да погине, никако да умре. Посебно последњих 10 година живота (отприлике од почетка кризе на Космету) жалио је што не јуриша на куршуме. Ваљда је хтео да заврши започети „посао“ на Космету од 1947, да не оставља свој дуг унуцима. Заправо, био је свестан да неће да погине од метка, а жудео је за тим (стално је говорио: „Их, да ми је онај мој батаљон из 45, не би они ово радили“„Их, да ми је 10 год. мање, ја бих ти био старина Новак“„Нато, срамоте... Ђеца нам осеђеше, а ми још живи. Срамота.“). За њега је све друго било срамотно. Има нечег лирског у таквом његовом ставу, његошевског: „Благо Андриј’ ђе је погинуо, дивне ли га очи оплакаше, дивна ли га уста ожалише“.

Три дана нисам могао да дођем себи када сам ставио на папир клетву мајка-Стаке: „Е да ће ти лијепа старост бит, сто година живио и вјечно трунуо дабогда“! А она му је рекла баш тако и баш тим речима. Љубинко се цео живот борио са собом, да га не снађе та клетва. А та клетва чини потпуну супротност свеукупним брђанским вредностима. Постоји анегдота везана за жену којој су муж и два девера отишли у битку за Скадар 1912. Сваки дан у 5 добошар је јављао ко је погинуо. Када је већ много кућа закићено црним барјаком, а њој ништа не јављају, старија жена до ње је теши: „не брини снајка, даће Бог и теби неко да оде, па нисте ни ви задњи на ови свијет“... 

Из садашњег угла гледано, када је Миљковић написао „хоће ли слобода умети да пева као што су сужњи певали о њој“, о Љубинку могу да кажем да би и сада направио исте изборе. Пре свега, крвна освета.

Да би се разумео тај социолошко-антрополошки миље горштака, треба поћи од породице, комуне и племена. Највећа вредност горштака су људи. Да, чељад, али како најбоље објаснити тај менталитет (а да не испадне вулгарно)? То ме у сећању враћа у 1989, био сам у Херцеговини. Једном горшаку умро је петогодишњи син. Кад сам отишао да изјавим саучешће, домаћин ме је сачекао тешећи се: „Добро је те ми није липсала крава“. „Како крава, шта причаш“? „Па, госн-инжењеру, да ми је липсала крава, помрло би ми сво седморо ђеце, овако је само једно“... Живимо ми уљуљкани и размажени, а живот је – ето и то...

Друго, што је традиционално, код брђана насиље над женама није забележено. Таман посла да човек бије жену – бије се са Турцима, ко што је ред. Жена се чак и не псује, жена је темељ националног бића. Ко не верује, нека оде у Никшић и нека опсује неком мајку, неће знати шта га је снашло... Ником не бих пожелео да преко пута себе види „лудог Никшићана“. Ту ни дан-данас нема шале. Аналогно, нејач се не бије - нејач се чува, а снага се троши на Турке. Свако ремећење таквог односа подложно је санкцијама. Конкретно, како је дошло до самог убиства, описано је у књизи. Могао је Љубинко да не послуша мајку, и да не изврши крвну освету, али он сам не би могао да живи својим унутрашњим бићем да то није урадио. Он није убио било кога од Зјалића, он је убио тачно онога који је убио његовог брата Алексу, и који је ослобођен од било какве оптужбе.

Сви његови битни избори (чини ми се - сем једног) које је правио у животу су били добро промишљени, ни један није био афективан, а тако их је бирао пре свега због своје савести, да не обрука своју децу и да им дâ пример. Један од битних избора догодио се када је дао имање у „колхоз“. Треба имати у виду да он тада није био „стаљиниста“. Можда би и био, да је Стаљин био Рус; али да је Стаљин био Рус, онда не би био СТАЉИН! Ипак, мислим да само тај његов избор није био промишљен, већ интуитиван... Без обзира на његова снажна политичка убеђења, он није хтео да ратује са „мртвим костима“... Односно, тај интересантан догађај изнедрио је његов поступак као поступак „националисте“, а не „комунисте“.

Једини избор због кога је жалио до краја живота је „што стрељах оно дијете због једних чарапа“, то сâм себи није могао да опрости. Са друге стране, можда је баш тај догађај спасао животе „она два момка из УДБ-е“, које су послали да га ухапсе.

Ни на Голи оток није гледао као на лекцију њему, него нама – његовој деци (касније и унуцима). За њега је то била само једна епизода, али епизода коју је јако тешко поднео; не због мука које је преживео, већ због издаје дојучерашњих партијских другова. Две године је прошло од резолуције ИБ-а (осуђен је 1950). Дакле, Љубинко није био „стаљиниста“, није хтео да побије све који су се противили и противуречили... Он је само препознао нове „потурице“ у облику трговаца, и жестоко ударио на њих. Трговци пак (сада гледано: Мишковићи, Костићи и Карићи) су победили. Сад ме сећање враћа у још једну скицу: ја сам био мали, шетао са Љубинком, када се догодио случајан сусрет са једним од оне двојице који су написали писмо оптужбе УДБ-и. Требало је видети Љубинка. Том човеку сам ја спасао живот, само својим присуством. Да није било мене, Љубинко би га задавио као пиле. После тога, када су видели да нема шале, послали су посредника да се некако помире са Љубинком. А Љубинко им је поручио: „Ми се нисмо свађали ни пре него што су писали УДБ-и. Они су то писали у име неког трећег. Сада, нека напишу писмо мени, а ја ћу већ виђет што ћу“... И они су написали писма, сваки за себе, са свим обећањима од стране трговаца шта ће добити ако напишу оптужбу УДБ-и. Љубинко им није опростио, али та писма су још увек ту... Та писма је искористио када је ишао у ЦК и тражио да му тих 5 година признају у партијски стаж. Наравно, био је одбијен, јер – Партија никад не греши...

Чак и сада, он би опет отишао на Голи оток, али не би савио кичму и био је веома поносан на тô. Најзад, Љубинко је могао да се повуче (као што су му саветовали), али није хтео, а није хтео опет због своје деце. И никада се није покајао због тога, напротив, био је поносан што је остао „банда“. Логика је једноставна: бити „банда“ у лоповском друштву, значи бити поштен.

Ната га је посебно поштовала и волела баш због те његове особине (иако је и она била жртва и много пропатила). Па ако хоћемо за право, и Ната је имала избор да га се одрекне, и није пристала на тô. Ваљда се и љубав мери у жртви коју си спреман да поднесеш због нечега у шта верујеш и кога/шта волиш. Шта сам хтео да кажем: када се све скупи, нисам сигуран да је ово антиратна прича, колико ратна. Када би Љубинка питали, он би без размишљања рекао: ратна. Када би Нату питали, она би рекла: антиратна.

Постоје вредности за које се треба борити, или како рече стрико-Андра: „Највредније ствари можеш купит само крвљу“. Друга је ствар што је Љубинко стално говорио: „Ова ђеца треба да науче да се чувају, да не изгину“При том није мислио да ђеца треба да се завуку у мишје рупе, напротив, већ да науче како да преживе у рату. За ратника је најважније да сачува главу како би уопште могао да ратује. А ако већ мора да погине, онда да гледа како непријатељ мора и мртвог да га прескаче, и мртав да му смета. Тако је Љубинко мислио, и због тога ми је неколико читалаца саветовало да назначим: да „ова књига није за млађе од 30 година. Да се деца не осоколе, па да сломе врат“...

Дакле, ово јесте и ратна и антиратна прича. Прича о томе како се побеђује у рату и како се губи у миру. О томе је писао и Арчибалд Рајс у „Чујте Срби, чувајте се себе“. Али, прича се наставља: Љубинко је са падом берлинског зида видео и рехабилитацију Хитлера. Јасно ми је рекао да овај рат није завршен (мисливши на све Турке и Хитлере, укључујући и наше Пећанце), и да ће га завршити можда његови чукунунуци.

На овим просторима није применљив Гандијев пацифистички модел (колико год то страшно звучало), а готово сигурно ни примена Закона (једноставно - обрисани су трагови). Сви новински чланци и јавни текстови написани због разних фрустрација или умирења сопствене савести, немају утицај на оне који имају моћ. Мислим да ће наша деца или унуци кад-тад да се маше за мотке. А бојим се да ће онда ту да буде и других алатљика... да ће филм "САША" да се гледа уживо... Зато је Љубинко страховао за моју генерацију, и са правом је страховао: промене 90-тих затекле су нас неспремне и окоштале. Друштвена мисао и политички концепт није сазрео и никада се није догодио 6 октобар... 

Ето, можда ће за 20 год. у анектираном Сарајеву или Приштини чекати неки нови Гаврило... Са свим људским судбинама и драмама које ће пратити тај догађај... Та прича ће можда бити наставак „Књиге о Љубинку“, као што је она наставак „Књиге о Милутину“...