Ženska monopodija

Moderna žena bez noge danas se u razvijenom svetu, za razliku od prošlih vremena, ne stidi toga da na ulicu izađe sa jednom nogom i štakama ili da se sunča na plaži. Nekad je proteza, osim funkcionalnog, imala i bitan kozmetički značaj. Danas nije nikakva retkost da žene bez noge, uz šorc ili mini suknju, nose protezu bez ikakvog kozmetičkog pokrivača, namerno naglašavajući otkrivanjem svoje hi-tech proteze jedinstvenost koja ih krasi (o ženama koje su bile pioniri te borbe za dostojanstvo žena bez noge možete saznati više u tekstu Ponosne bez noge).

Ovde nije reč o tome da su žene bez noge lepše od žena koje imaju obe noge. Reč je o tome da i jedne i druge mogu biti atraktivne, ženstvene i privlačne, svaka na svoj poseban način, te da je ta činjenica konačno prepoznata i priznata tek u našem vremenu. Svakako, uvek će biti muškaraca kojima će privlačnije biti žene koje imaju obe noge, ali isto tako ima muškaraca kojima su privlačnije one sa samo jednom.

Ženska monopodija mnogo je kompleksniji fenomen od same amputacije noge i kasnije institucionalne rehabilitacije. Amputacija noge je čisto medicinski problem, a posmatranje njenih posledica samo kroz prizmu medicinske rehabilitacije ženu bez noge postavlja isključivo u područje telesne invalidnosti. Ženska monopodija je, pak, i kulturološki, estetski, emocionalni, seksualni, umetnički, pa i modni fenomen. Kad žena bez noge podavije praznu nogavicu pantalona onda ona to čini iz praktičnih razloga. Ali način na koji će podaviti nogavicu već je njen lični pečat, njen osoben modni detalj, izraz individualnog stila na isti način na koji je to izbor načina nošenja šala ili ešarpe. Kad jednonoga žena koristi štake, one su joj nužno pomagalo kojim nadoknađuje odsustvo druge noge. Ali oblik i boja štaka, njihova usklađenost sa odećom i životnim stilom, nemaju ništa sa samom funkcijom štaka. To je čisto estetski izbor, na isti način na koji je to, recimo, izbor okvira za naočare.

Posmatrati ženu koja ima samo jednu nogu isključivo kao nekoga kome nedostaje ud, kao primarno telesno nekompletnu i defektnu, u današnje je vreme potpuno anahrono. Postmoderna afirmacija telesne različitosti traži da se ženska monopodija posmatra kao legitimna modifikacija, poput tatua, pirsinga ili farbanja kose. Činjenica da odsustvo druge noge nije posledica slobodnog izbora, već najčešće nesrećnog slučaja ili bolesti, kao i činjenica da njen gubitak ima dalekosežne, često i vrlo neprijatne posledice na život žene, ne bi smela da bude alibi za osporavanje ženske monopodije kao femininog ličnog "stajlinga". Drugim rečima, pojava jednonoge žene danas nije nešto što se sme posmatrati kao nekompletnost, već je takva žena kompletna osoba sa naročitim ličnim stilom (oblačenja, kretanja itd), pri čemu je to da žena ima samo jednu nogu bitna osobenost tog stila. Onako kako je to dobro formulisala upravo jedna od takvih žena: "Ja nisam žena bez noge, ja sam žena sa nogom, ja sam jednonoga žena."

Ta promena pogleda na žensku monopodiju, to njeno prevrednovanje u sasvim novom ključu, ima svoju istoriju. Negde početkom XX veka postalo je jasno da neki muškarci smatraju da je jednonoga žena, na neki način, privlačnija i atraktivnija od žena sa dve noge. Sklonost ka ženama bez noge tumačila se u rasponu od seksualne perverzije, do toga da je reč o ukusima (o kojima se, kao što znamo, ne raspravlja). Sva su ta tumačenja, ipak, ostajala na površini, jer ni jedno nije uspevalo da argumentovano objasni naročitu privlačnost žena bez noge.

U javnost, atraktivnost ženske monopodije u prvi plan ulazi 1924. godine, kada časopis "London Life" počinje da objavljuje seriju tekstova o izuzetnom šarmu žena bez noge. "London Life" se ovom temom bavio punih 17 godina i za to vreme objavljeno je 322 pisma i 32 kratke priče. Sa II svetskim ratom rasprave o lepoti jednonogih žena padaju u zaborav. Tema se ponovo vraća u prvi plan u časopisu "Penthouse", tek negde polovinom sedamdesetih godina prošlog veka, kada je objavljen veliki broj pisama, po tematici sličnih onima iz časopisa "London Life" (sve ove tekstove zainteresovani čitalac može naći u odeljku Dodatna literatura).

Krajem XX veka atraktivnost žena sa hendikepom počinje da zadobija legitimno mesto u javnosti i delima priznatih umetnika. Jedan od najčuvenijih umetnika fotografije, Helmut Njutn, objavljuje 1995. seriju slika lepih žena u invalidskim kolicima, te sa štakama i ortozama. Korak dalje odlazi Erik Krol, koji snima dva filma i seriju fotografija na kojima je model Kimberli Ostin, atraktivna mlada žena sa visoko amputiranom levom nogom. Kasnije će Krol izjaviti da je Kimberli Ostin, koja je i sama visokoobrazovani umetnički fotograf, najlepši, najatraktivniji i najerotičniji model koga je ikad fotografisao, te da je najseksepilniji od svega način na koji ona hoda sa štakama. Krolove fotografije ove jednonoge lepotice našle su svoje mesto u najuglednijim antologijama erotske fotografije. Žene sa amputiranim udovima postaju istaknuti modeli još nekih priznatih umetničkih fotografa, kao što su Ron Parisi, Stiv Nivs, Jurij Solomko, Gerhard Aba, i mnogi drugi.

Motiv žene bez noge bio je prisutan u umetnosti fotografije i pre. Ali nekada je ova tematika bila rezervisana isključivo za dokumentarnu fotografiju, ili čak onu barnumovskog tipa, koja je insistirala na osakaćenosti i nakaznosti. U radovima spomenutih umetnika se, pak, žena bez noge više ne prikazuje kao nešto što je ružno i dostojno sažaljenja, već kao osoba koja zrači posebnim šarmom, ženstvenošću i lepotom. Kao žena koja je lepa upravo u svojoj različitosti.

Ova značajna promena prirode pogleda na ženu bez noge, sa dolaskom novog milenijuma, nije ispoljena samo na području fotografije, nego i u drugim oblastima umetničkog stvaralaštva. Sve je više filmova u kojima se pojavljuju glumice bez noge (poput brazilske glumice Lilian Taublib), kao i filmova gde se žena bez noge prikazuje kao naglašeno erotična

(poput filma "Planet Terror", dela čuvenog reditelja Roberta Rodrigeza). Sve više je i plesnih trupa u kojima nastupaju žene bez noge, ponovo stavljajući pun akcenat na njihov šarm i lepotu. Ovakvih trupa najviše je u Kini, ali ih ima i u Evropi (primer je poznata grupa "Candoco"). Lepotu žene bez noge slavi u nizu svojih radova i Mark Kvin, jedan od najvećih vajara našeg vremena.

Žene bez noge počinju da se pojavljuju i na konkursima lepote, da igraju kao "čirliderke", da rade kao manekenke, a njihovom šarmu ne odoleva ni reklamna industrija, pa danas u razvijenom svetu i nije neka retkost da reklamu za neki elitni proizvod "nosi" jednonoga žena. Primera radi, u reklami za "Lincoln", jedan od najprestižnijih američkih automobila, model je žena sa amputiranom nogom i hi-tech protezom. Poruka je, reklo bi se: izuzetno atraktivan i poseban auto ide uz izuzetno atraktivnu i posebnu ženu – ženu bez noge.

Da zaključim, živimo u vremenu u kome emancipovana žena bez noge ne samo da više nema nikakav razlog da se stidi svoje različitosti, već ima razloga da se diči svojom posebnošću i šarmom koji joj ona daje. Nažalost, amputirke na prostoru Balkana još su veoma daleko od ovakvog pogleda na sebe same, ali nema nikakve sumnje da će se sa godinama koje dolaze i naše žene bez noge, kao i naše amputirke uopšte, takođe emancipovati i sredini u kojoj žive nametnuti lepotu svoje posebnosti. Isto onako kako su to uradile one koje su ponosne bez noge i bezbrojne jednonoge žene koje su nastavile tom stazom.