PISCI

Vojislav Despotov

Fotka snimljena u klubu Most rujna/septembra ratne 1991.g.

Na stolu je flaša lekovitog wiskija Hey Joe!

Poput svojih junaka, kako iz prevedenih tako i napisanih knjiga, i sam Voja se u svakom momentu ponašao kao borac protiv svakog oblika primitivizma, ili kako se to stručno kaže - "odbijanja da se robuje ma kom autoritetu tradicije i forme".

Borac protiv hordi zla koje u svakom momentu uništavaju lepotu trajanja Čoveka na ovoj planeti. Tako je u leto 1989. dao neopozivu ostavku na mesto predsednika Društva književnika Vojvodine, sa obrazloženjem: "zbog narastajućeg fašizma u Srbiji".

Shodno takvom ličnom odabiru, početkom devedestih je po kratkom postupku prekidao odnose sa onima koji su potonuli u nac-vode, bez obzira iz kojeg geografskog područja su bili...

Godine 1991. netko mu je dobro smestio, jer je dobio poziv da ide u rat, tj. na vojnu vežbu u Hrvatsku?

Godine 1992. na pesničkoj manifestaciji Mikini dani u Mokrinu zabranjuje mu se nastup jer je pesma koju je spremio da pročita neprihvatljiva?

Војислав Деспотов

М И К А

Певао си Мико о Мађарици, Словаку, Лали

о њиви и цркви што у подне звони

о псовкама, лудајама и мирисној штали

песму ти сад крсте нови шампиони

Певао си Мико о чобанима и банатској овци

леба, масти и паприке било је ту пуно

распеване стихове однео је ветар што је с виса дуно

хладноћу су донели челични синовци

Певао си Мико о мекој ракији дудари

и Циганима што лупају у тамбуру јаку

а данас, гле, јуначки неки бренди о чокањ удари

пречанска се ћуд нађе у тетрапаку

Остала ти је само песма у којој све врви

од Баната и Срема, а ту је и Бачка

на супу, ринфлајш, поховано стављена је тачка

стигла је цептер-здела за скупљање крви

Нико ти Мико није замерао цинички

што си, певајући, о Војводини муцао

данас песнике не оживљавају ни клинички

јер неко из чете шубарске на њих је пуцао

Војводино стара што си без атара

Микине ћемо песме певати и вино розо пићемо

нек кажу за цара колко треба пара

скупићемо и откупићемо

1992

Marta 2004.g. Milica Mićić Dimovska, u razgovoru sa Nedimom, za Vreme, kaže:

''.. Tih koji su umeli da se odrede prema stvarnosti, da se bore protiv nacionalizama, provincijalizama, nema više među novosadskim piscima. Bili su to ljudi poput Aleksandra Tišme, Judite Šalgo, Vojislava Despotova, koji su reagovali na nepravdu, koji su imali snage da se solidaršu sa prokaženima i progonjenima bez obzira na njihovu nacionalnu ili versku pripadnost. Čak više nema ni kontakata među piscima, onih altruističkih, nevođenih interesom. Eto, da se vratim svom slučaju, svesna da je to sebično od mene, ali niko od novosadskih pisaca nije reagovao na ovaj tekst u "Letopisu", nije mi se javio da mi pruži bar neku malu podršku... Takva vrsta solidarnosti je nestala. ‘’

...o prošlosti u Zrenjaninu govore VRT I VOJA:

http://www.youtube.com/watch?v=fip0p3lnm9Q&feature=youtube_gdata

vojislav despotov

vruć pas i drugi eseji...

knjiga eseja

1985./2004.

JAGGER

1962.

Come On je Chuck Berry napisao da i dalje održava patent zvani rock 'n'roll, jedan opasan patent čijom je pojavom ugrožena najomiljenija vrsta – clean american guy. Devojke i momci su počeli da sanjaju novi američki san – bez ikakvog jastuka.

Trebalo je da Come On dođe i prođe, ali dočepali su ga se Stones-i, mlada ružna grupa iz londonskog predgrađa.

I mi smo bili mladi i ružni. Prva ploča na mom gramofonu bio je singl Tommyja Steela, čisto instrumentalna stvar sa onim što bi se danas zvalo speed metal. Tommy je to uradio na jednoj jedinoj gitari od koje se čitava ulica uvijala kao lokna-šestica. Puštao sam male ploče (i one na 78 obrtaja) tako da kroz otvoreni prozor svi mogu da čuju.

Nažalost, šteker za struju u toj sobi koja gleda na ulicu nalazio se na suprotnom kraju od prozora i mali rokeri su do polovine upadali u sobu.

Stari deda Cvetko je zaobišao kuću, prešao na drugu stranu ulice, kada sam do kraja navio potenciometar na Pole Enki.

1963.

Iako su Jagger i Richards upotrebili, uz Come On, i jednu pesmu Beatles-a, I Wonna Be Your Man (napisao je Lenon), u svetu je trajala sve vidljivija borba između dve vrste klinaca – onih koji će kasnije deliti svet. Ugrožena vrsta clean american guy, ovde zvana tatinim (i maminim) sinovima, priterana uza zid koji ih deli od bundžija, marginalaca i gradske sirotinje, dobila je neočekivan poklon – muziku Betles-a, spoj pastorale, harmonije, laganog bezobrazluka i novog doba koje sve rešava strujom. Tako je još neko vreme mogla da se opire.

Nama je bilo svejedno. Diferencijacija, i to prirodna, još nije počela.

Moj otac je i Beatles-e i Stones-e mrzeo – govorio je:''To ti je kao kad uhvatiš devet mačora i zavrneš im repove!''

Doduše, isto je govorio i za opersku muziku.

1964.

Beatles-i su već u imenu imali nešto pastoralno, pozajmljeno iz prirode, a Stones-i tvrdo, čvrsto kao kamen. Zaista, nema boljeg i tačnijeg imena za rok-grupu od imena Rolling Stones – kamenje koje se kotrlja, razbija sve pred sobom. Bez njih nema dobrog padanja u nesvest!

Nikola Karaklajić i Nikola Nešković organizuju preko Radio Beograda glasanje. Rezultati uvek tesni – u našim redovima tuku se pristalice Beatles-a i Stones-a, još ne shvatajući da traje borba za društvenu lestvicu.

Izgleda kao da Nikola Jedan i Nikola Dva navijaju za Beatles-e – oni uvek pobeđuju.

Ili je to zbog toga što samo beatles-ovci imaju kod kuće telefone preko kojih mogu da šalju glasove u Radio. Naravno. Mi nemamo telefone (iako živimo u gradu).

A telefonske kabine u našem kvartu polupali smo odmah po odlasku tehničara iz pošte. Važno je da znamo razlog zbog kojeg Stones-i redovno dobijaju manji broj glsova!

1965.

Satisfaction, Get Off My Cčoud, Honky Tonk Women – Dostojevski za uši.

Jedna žurka u Siretovom stanu. Sve devojke mirno sede sa svojim ajer-konjakom u ruci i zaljubljeno gledaju u veliku crnu ploču koja se okreće brzinom od 33 zeca na minut. Gramofon nije automatik, treba ploču pustiti iz početka, svi skaču da poprime važnost puštača TE ploče, skače i Đavo, šef lokalne bande, nešto stariji od onih mlađih, skače i zbog mnogo piva koje je popio, pada pred noge Njegovog Preosveštenstva Philips gramofona, u padu zakačinje ploču i igla neopozivo seče preko finih ureza.

U sobi tajac. Jasno je: žurka je propala. Uništena je originalna ploča Stones-a koju je Vesna donela iz Londona. Shvatajući da je kriv – i koliko je kriv – Đavo bi da se izvine ali ne može. Pijan je. Uostalom, i šef je opasne kvartovske bande, njemu to ne priliči. Zato uzima prvu ploču iz omota i besno joj odgriza parče. Tako je, zbog propasti najbolje muzike na svetu, zbog nesreće sa Stones-ima, Đavo pojeo Sergeant Paper's Lonely Heart Club Band od Beatles-a, takođe donetu iz Londona.

Ima pravde.

1966-1972.

Beatles-ovci su masovno otišli u Partiju. Neki su otišli u Indiju. I jedni i drugi su se vratili.

Stones-i nisu prestali da sviraju jer je publike žestokih gestova i kamenjarskog načina života sve više.

1973.

Ne dobijam kartu za koncert Stones-a u diseldorfskoj Stadthalle. Od besa se napijem u obližnjoj pivnici i pred kelnerom koji na džuboksu pušta meke šlagere o crvenim ružama i trajnim ljubavima izvedem ceo repertor Stones-a, s instrumentalnom pratnjom: dve šake – krigla – metalni šank.

Kod kuće puštam svojoj jednogodišnjoj ćerci Beatles-e – da zaspi dete.

1981.

Pošto više ne mogu da kriknem: ''Mama, kupi mi Sony Walkman i dva para slušalica'', uradim to lično. Da bih isprobao taj mali ulični studio za sve prilike, pokretni praznik za normalne, slepe, pa čak i gluve, kupujem i kasetu Tatoo You, sa pesmom Start Me Up, Waiting for the Friends, itd.

Kamenje mi se definitivno dokotrljava na koru velikog (i malog) mozga.

1983.

U Zagrebu. Boro Radaković dohvata gitaru i po ko zna koji put svira ceo repertoar Stones-a. Cela noć je u znaku dvadesetogodišnjice opasne grupe. Od žestine njegove izvedbe Paint It Black puca najpre jedna žica, pa druga... Pucaju, napokon, sve.

Ali, Boro to ne primećuje. Ponavlja repertoar još jednom. Ja sam primetio da gitara nema žica tek 1986.

1990.

Nikada nisam uspeo da odem ni na jedan koncert Stones-a.

Jadni amater, kaže mi ćerka, vrativši se iz Londona. Trebalo je da vidiš kako to izgleda na Vembliju.

Kako, pitam.

Jezivo, odgovara.

Tog odgovora sam se i bojao. Jer mislim da tako i treba da bude kad stari vešci zapraše električnim metlama protiv smrti.

Didaktički dodatak istoriji

Kotrljam se sa Stones-ima trideset godina. Zajedno s njima, borim se protiv smrti.

Jagger je peder. Ostali su, možda, takođe pederi. Narkomani su. Alkoholičari. Manijaci. Svejedno. Da nisu takvi, baš takvi, ni mi ne bismo postojali.

Možda su dobri građani? Nisu, naravno.

Danas, kad je momcima pet banki, kad – naročito Ronnie Wood - izgledaju kao da su preživeli i dobili svetske ratove, slušam njihovu mirniju, pametniju i ne manje razarajuću baladu i pišem sociografsku studiju o kraju dvadesetog veka i sistematizujem ideje za filozofski leksikon od budućih hiljadu straqnica pod naslovom: Dupe duše.

Da, zamašni su to projekti ali su samo uvod u sabrana dela posvećena rokenrolu – tačnije: Stones-ima.

Pošto će Rolling Stones svirati svoj svet-bi-bez-njih-bio-bolji-ali-smrtniji fluidum animae immoertale, vedro odlažem pisanje, lenj, u korist stereo panorame tih trodecenijskih crnih udovica semantičkog roka, tih zanimljivih životinja koje su odavno izgrizle socijalnu i komunističku vrednost liverpulskih i drugih buba.

Deca koja ih ne slušaju treba tući – deca moraju da poštuju tradiciju a ne guslare i imaginarne Ruse.

''Religiozna utakmica u pružanju socijalne nade"

"Gubljenje poverenja u socijalnu organizaciju, u sadašnjost društvenog života i budućnosti individualnog, proizvodi dinamičku potrebu za promenom svesti, za potresom mozga na usporeni način. Zapadni svet, koji, uprkos spenglerovskim teorijama i proročanstvima iz prve ruke, nije propao, ali je istina, dospeo na rub sunovrata u neplanirani socijalizam, doživeo je utakmicu u pružanju socijalne nade milionima mladih pobunjenika s razlogom, vođenu, pre svega, na planu novog religioznog osvešćenja. Jer, sredstva zavođenja krupnog kapitala, novac, standard, potrošačka sloboda, npr. sve više su slabile u odnosu na duhovnu aktivnost koju su nudili izvršitelji (sveštenici) modernih proroka. Krajem sedamdesetih godina, naporedo sa progresivnim studenskim pokretom, u celom zapadnom polusvetu došlo je do menjanja slike sna o potrazi za zlatom, do razvijanja beskrajnog niza sekti, od mističnih, crnomagijskih i seksualnih, do, u relativno čistom obliku, transplatiranih učenja drevnih orijentalnih filozofija. U Americi se, podstrekavana patriotskim ifinansijskim sredstvima zajedničkih crkvi, javila spontana reakcija na nezadrživi uvoz indijskih sekti, nazvanu Isus-Revolucijom. Bolje je naše, jer je naše, nego njihovo, jer je njihovo, glasila je jednostavna formula novog hrišćanskog zanosa. Danas to, takođe bezuspešno, tvrde i proizvođači automobila i elektronike, zastrašeni rezultatima sitnih ruku sa japanskog Dalekog Istoka. Hrišćanstvo je ovde bilo samo sredstvo odbrane od importnih religija(malo je poznato da je bilo koja srednjovekovna tvrđava uspela da se odbrani od napada orijentalnih osvajača), mada sama Isus-Revolucija nije imala mnogo veze sa hrušćanstvom, osim transparetnih simbola i rokenrol stilizovanih obreda. (-) Isus-revolucija je samo prenosila samolepljive parole izmučenog hrišćanstva na telo jednog još više izmučenog, beznadežnog socijalnog organizma, ne mogavši da u svesti za borbu (bilo kakvu borbu) spremne generacije, promeni ništa, osim da u povremenim kolektivnim trans-situacijama od po nekoliko sati, kao pod dejstvom jeftinog kokaina, doživi nekoliko uzbudljivih moralnih slika. A trebalo je bežati mnogo, mnogo dalje. Utakmicu u pružanju socijalne nade dobijale su, ipak, orijentalne sekte. Svaki neposredni posmatrač okršaja dva sistema vere mogao je da vidi koliko je važan pojam boga, čije se moći, pre svega, sastoji u promeni navika. Do ovog vremena, indijska religiozna misao nikada nije uspela da okupira Evropu. Na putu ka njoj, lavirintizovanoj kabalom, masonerijom, teozofijom, antropozofijom i drugim mističnim bratstvima, stara indijska učenja uvek su se transformisala ili bivala podvrgnuta parcijalnom usvajanju. Posle kukuruza, krompira, krompirove zlatice, farmerica, džeza, "koka-kole", Amerika je u Evropu poslala i klice novodopskih dalekoistočnih sekti, u relativno čistom obliku. (-) Ubrzano se šiju uniforme, deca "zauvek"ostavljaju roditelje, koji nemaju istinskih potreba za očišćenjem od prljavog sveta novca, kocke, seksa i ubijanja životinja (četiri glavna principa odricanja sledbenika Hare Krišna pokreta), briju se glave, tu i tamo ostavljaju perčini, zidaju se hramovi, u Hajdelbergu, Parizu, San Francisku, Londonu, Berlinu, Briselu, Njujorku, vegeterijanske forme, izdavačke kuće i produkcije gramofonskih ploča, a pesme, mantre, molitve i javni obredi, kao i prosjačenje, ubedljivo osvajaju aerodrome, avenije i velike robne kuće. Ali, obredne pesme koje u domorodačkim obredima(Indija, Koreja, Kina) deluju kao mantre, čijim se ponаvljanjem koristi vekovima ulagana energija, postaju muzika psihičkog konflikta u mozgovima zapadnjačkih novicijata. Oni koji imaju snage da se vrate u prljavi svet od čijeg su rokenrola i slobode pobegli (From), vraćaju se sa trajnim psihičkim posledicama, nemogućnošću da se snađu u svojoj dvostruko transformisanoj (paranoičnoj) ličnosti. Drugi su programirani za duže trajanje, možda zauvek, psihički slomljeni, ubeđeni, srećni, do kraja života, zatvoreni u "kavez apsolutne dogme". I u nastavku text pod naslovom "Sreća u kavezu": "Mozak zapadnjačkog sledbenika doživljava snažan potres, jer odluka o napuštanju misaone i materijalne sredine ne postoji bez odluke o neizvesnom ishodu pristupanja novome. To nije poništavanje već kvalitativna promena. U prvom trenutku novicijant pokušava da potisne celokupno dosadašnje iskustvo, a uspešnost ovog postupka, koji može da rezultira u paranoji zavisi od motiva. Ako motiv nije savršen, neće biti savršena ni nova budućnost. Režimi importnih religija su vrlo strogi. Da bi zasnovali stada, vođe novih sekti naročito insistiraju na brisanju pređašnjih iskustava. Za razliku od zvaničnih religija, sledbenici importnih sekti uglavnom nemaju slobodu samostalnog sticanja iskustva u okviru novog života. Oni ne mogu da se odmaraju od strogosti principa u vinskim podrumima ili u ženama koje zanima šta se krije ispod mantije, kako to čine sveštenici pravoslavnog hrišćanstva. Ne mogu da skrivaju svoj kompenzacioni blud iza zidova katoličkih manastira, pa i samoga Vatikana. (Markiz de Sad je zavideo papama i golišavim kardinalima na orgijama pod Vatikanskim kestenovima); od njih se traži apsolutna smernost. Koja je apsolutno kontrolisana. Ali, demokratska sredina, koja omogućuje najslobodnije delovanje svih religioznih grupa, istovremeno otvara vrata i za konkretizaciju vizija umno potpuno poremećenih osoba. Pod egzotičnim obećanjima najnovijih i, naravno, najkvalitetnijih religioznih izraza kriju se i sekte koje u ime đavola zahtevaju od sledbenika crnu magiju, seksualnu perverziju i zločin. Mnoge vođe pokreta novog otkrovenja, komunikacija sa anđelima, bićima iz svemira ili samog Antihrista, obogatile su se na potrebi za novom socijalnom nadom. Dok se oni u svilom postavljenim privatnim avionima voze od hrama do hrama, uglavnom bosih, negovanih nogu, dotle se njihovo stado po ulicama beznadežnih gradskih centara muči da se sreća u kavezu što bolje proda zainteresovanom svetu. Npr.: Džons, vođa Hrama naroda, naredio je svojim vernicima da izvrše kolektivno samoubitstvo. Jednog je dana njihovo utočište u Kolumbiji osvanulo sa devet stotina leševa. Oni koji su u poslednjem trenutku prepoznali višegodišnju obmanu, bili su ubijeni. Jedini koji se praktično bore protiv uvezene sreće jesu deprogramatori, ljudi specijalizovani da u svesti sledbenika raznih sekti načine suprotni zahvat, da ih vrate normalnom životu, da dešifruju i rasklope program fanatizma. Veliko je pitanje šta je normalan život. Deprogramiranje je samo tehnika. Ono ne nudi nikakav sadržaj, nikakvo obećanje, nikakav novi program. Možda je i sama sreća tek tehničko pitanje, prazna kategorija koja se stiče kao uvod u bilo koji kavez dvadesetog veka."

O DVE VRSTE EVROPSKOG ĐUBRETA

Noć je kao stvorena za nespavanje.

Za iznošenja đubreta, pre svega, u svesnoj nesanici. Ove godine, u mojoj miloj mesnoj zajednici, opsednutoj stahanovskim rekordima čistoće, tri puta su menjali dekret o iznošenju đubreta. Zimus su idiotski vladale sive metalne kante. Rano proleće donelo je mogućnost kombinovanja kanti sa bilo kakvim plastičnim kesama. Jedna topla letnja noć prevratno je zamenila prethodni model duguljastim crnim kesama. A sinoć, baš kad sam se vratio iz Nemačke i Lihtenšajna, na junk-scenu stupio je ing. Kontejner.

Formalne inovcije ne mogu, na žalost, preko noći da izmene sadržaj i smisao đubrišta. U Nemačkoj, gde noć takođe pada svake večeri, đubre se iznosi tačno na 24 sata, pre svega zato što privredno čudo poznog kapitalizma podrazumeva višesmislenost velikog đubreta, njegovu nesebičnu proizvodnju i potrošnju. Utorkom uveče, kada se po tradiciji, izbacuje najkvalitetnije đubre u ovom veku, na posao ispunjavanja obaveze da pripadaju relativno siromašnom narodu koji kroz polovno obilje nalazi polovnu sreću krenu, tragom luksuznih otpadaka, a mnogi Jugosloveni koji su tamo privremeno i stalno, što i nama priželjkuju. Danju okruženi strahovito luksuznom tehnologijom, svesni da će čitava Evropa biti plastificirana, antisepticirana i dezodorirana, i najviše obuzeti raznim sitnim zezalicama na struju i baterije, oni zajedno sa Turcima, stupaju u malih petsto godina i prirodno sopstvenoj ideji da su prirodan i prirodno nerazvijeni narod pa uz dansko pivo i balkansku kafu, spravljenu od francuske kisele vode, čeznu za nemaštinom svog zavičajnog sistema lepote, ispunjenog raznim ovčijim i kravljim sirevima.

Oni čekaju noć da bi kroz pravilno moralno-zavičajno ponašanje prema đubretu pokazali kako su junk-art i umetnost uopšte gola fantazija u plastificiranoj Evropi gde život više nije primitivan i lep. Dušan je gastarbajter-profesionalac, slikar-amater a noću, utorkom, radi kao mali princ severno-rajnsko-vesfalskog đubreta.

Pustimo ga da najpre popije nekoliko hladnih piva. Pije. Još pije. Kad je pristojno opijanjen kao i svakog utornika uveče. Jer on želi da kroz alkoholom suženu svest opaža samo odabrani mračni predmet svojih svetlih želja – suvisli otpadak države obilja – izaći će sa baterijskom lampom i dokazivati kako je teza novoromantičnih mislilaca o smrti umetnosti i smrti čoveka održiva uslovno – tek uz smrt đubreta. Njegov stan krcat je dokazima živog i zdravog humanizma, polovnim foteljama i televizorima, zidnim časovnicima, svećnjacima i egzotičnim praznim flašama, kao i ostalim mehaničko-ručnim zezalicama koje odlično služe samim tim što jesu stvari.

Polovne stvari su trajne, trajnije, kao čajna kobasica.

Sad ćemo ga malo pustiti napolje.

Dušan obuva malo tehničko čudo, takođe nađeno na ulici, klompe koje ne kloparaju, uzima odabran alat i kreće u novu ponoć; već na početku njegove strme ulice blista mirisni registar odbačene polusreće. Svi kućni ulazi zatrpani su stvarima, izbačenim u tradicionalnoj jednosmernoj komunikaciji sa principom radoznale bede. Ono što ne odnesu majstori polovnjačke svesti pokupiće rano izjutra žuti kamioni ali to će garantovano, biti samo ostaci neupotrebljivog reizma.

I mene je pozvao da njušim.

Najpre nalazimo crno-beli televizor i jedan frižider. U hitnji pred ostalim maskiranim prilikama skupljača Dušan im faustovski odseca kablove jer samih televizora i frižidera ima u kući dovoljno. Za sve nema mesta, šteta. Ispravni su, Simensovi su.

Kablova nikad dosta, naročito u Jugoslaviji, zemlji nedovršenih kuća od bele i crvene cigle.

Trčimo ka gomili u kojoj dominiraju ormani kamp-oprema. Uzimamo samo jedan šareni dušek i gumu za dečje plivanje. Baterijska lampa u noći pomahnitalog đubreta tek je prva selekcija, kroz svetlosni snop – odneto kući i pregledano porodičnim očima, nešto će, na žalost, zbog svežih mrlja krvi ili nepopravljive greške, morati da bude vraćeno na ulicu, jutarnjim kamionima u zadnjicu.

Do pola dva noću u Dušanov stan odnosimo još kilogram plave boje, malu električnu peć, svežanj novih dasaka od iverice, staru pisaću mašinu Remington, prošlogodišnje brojeve Pleyboya, crni kofer, dva zidna časovnika, traku za božićne poklone, zeleni vojnički ranac i skautsku kapu.

Iznerviran klompama koje ne kloparaju a pod dragocenim teretom stvaraju žuljeve, Dušan ih u jednom trenutku skida i hoda bos – to je, kaže, prirodno. Jeste li nekad videli bosog čoveka u velegradu? Strava i užas. Detinjstvo Dušanovo sa Dunava se harmonično sudarilo sa skupljačkiom privredom asfaltiranog kapitalizma.

Odavno je umetnost đubreta, junk-art, pokazala kako visoka ekonomija modernih država vodi do otvorene kulturne samodovoljnosti. Bazirana na filozofiji neuništivosti materije, umetnost đubreta je emanirala u nauku proste reprodukcije odbačenog realističkog zadovoljstva. Đubre je, kaoposledica obilja, postalo, u kulturološkoj invaziji, kristalni cilj nove umetničke prakse. Muzeji, galerije, dokumentarna građa i knjige poezije, izmeđi ostalog, postali su skladišta humanistički reinterprentiranog otpatka. U osnovi umetnosti ne nalazi se više zamišljena, kultna radnja već ono što se, u svetu koji očajno voli umetnost, nalazi, nalazi i samo nalazi.

A junk-lanac koji povezuje život i umetnost za Dušana nije zamršen. Dušan nije Dušan. On koristi otpatke kao nove stvari, kao značenje za fizičku upotrebu kroz narodnjčka čula. Njihov trajni upotrebni cilj, sjaj I korist dokazaće potom dvostruko divljenje – njegove žene (1) i carinika (2) – koji će staru stolicu za ljuljanje u švarcvaldovoj vili naplatiti za neoboriv luksuz za balkansku zadnjicu.

Ispravno. Umetnost đubreta nemoguće je zasnovati u ovom trenutku na prostoru gde višak ne postoji. Nema viška stvari, nema viška đubreta. Jer, naše đubre se iznosi samo četvrtkom i nedeljom. Nema ga dovoljno. Niko ne izlazi da ga skuplja. Ono je neprobirljivo, zaista je pravo đubre, smeće.

Umetnost đubreta, kao I život kroz otpatke, njoj suprotan, dušanizam-dišanizam, mogući su samo kad đubre izgleda privlačno, kad je luksuzno i ne zahteva mnogo stvaralaštva i stilizacije.

Zapravo, nijedno društvo, čini se, ne toleriše ordinarno đubre, ono koje je u konačnom smradu lišeno svakog estetizma i svrhe.

VOJISLAV DESPOTOV: BUDUĆNOST POEZIJE DANAS

Svet je, kažu, oduvek bio vidljiv i prisutan ali je filozofija

nastojala da ga prikaže kao nešto što se ne može opisati.

Dok je filozofija bila na vlasti, bilo je moguće - i dopušteno –

opisati samo filozofiju tog postojećeg ali neshvatljivog sveta.

Svetska poezija je, napustivši svoju himničku osnovu i, time,

službu religiji i njenoj najbližoj i najomiljenijoj rođaci – filozofiji –

sama napisala svet i tako uspostavila njegovo paralelno postojanje.

Svet Jedan ne bi bio vidljiv i spoznat da nije bilo Sveta Dva.

Ali, poezija je umrla. Sve njene vitalne funkcije u dokazivanju

postojanja sveta, u magiji jezika, u osmišljavanju besmisla i

relativizaciji dominantnih smislova, ugašene su. Odslužila je

lirska volja za postojanjem.

Poezija je, zapravo, zamrla. I, svakako, uvek iznova oživljava.

Kao što u plemenu Zunji Indijanaca izlečeni pacijent ima

obavezu da se učlani u grupu lekara koja ga je izlečila, tako i

svetska poezija danas, u toku svog ponovnog pranoičnog

ozdravljenja, pokušava da se vrati na svetsku scenu, među

odlučujuće uticaje, kao politika, kao agresivni simbol

emocionalne istorije sveta, kao vampir jezičke filozofije.

Propustivši priliku da se organizuje kao Sveta stolica, Internet ili

CNN, da poeziju emituju sa neba preko vlastitih kanala obilnih i

nasilnih informacija, pesnici su prisiljeni da se bude iz

sopstvenog praha i preporode kao ugašena snaga, bez tehničke

budućnosti, s jedne strane, i bez stvarnog značenja reči, s druge.

Sve moći poezije, sve interesantne stvari koje je osvajala i

emitovala, izgubile su se danas u svetu koji je poeziju iskoristio

za običnu svakodnevicu. Prošle su, u blistavoj istoriji.

Poezija se, najverovatnije, udavila u postojanju, u dokazanoj

stvarnosti sveta. Zakopana je u matrici modernog zemaljstva,

kao visoki san.

Zato je njena budućnost u hramskom obliku delovanja, u

zavereničkim grupama, tzv. krugovima zaljubljenika, amatera

i salonskih aktivista; politika koja određuje njeno ponašanje kao

umrle i ponovo oživele vrste mora, svakako, biti agresivna u

odbrani institucije. A to znači da cilj svetske poezije nije jezička

filozofija sveta nego konzervativistička odbrana statusa.

I kao što i sam jezik ima neverovatnu sudbinu

najkonzervativnije društvene snage – istorijski nepromenljiv kao

oblik komunikacije – tako i poezija doživljava žalosnu

budućnost u aristokratskom konzervativizmu, u napadnom

arhivizmu i najcrnjem tradicionalizmu nostalgičnih zagovornika

dizanja iz groba po svaku cenu.

Gradska Narodna Biblioteka

''Žarko Zrenjnin''

Zrenjanin

posthumno izdaje sabrane radove

Vojislava Despotova

u četiri toma

i to:

2002.godine

2003. godine izdaje:

:

2004.godine izlazi:

2005. godine:

vojislav despotov

TRENING POEZIJE

izdavač

srpska čitaonica

i knjižnica irig

novi sad 1978.

edicija

stražilovo – knjiga 64

STOJIM NA STANICI

Šetam po peronu. Stojim na stanici. Otpravnik

daje signal. Stojim na stanici. Ulazim u voz.

Stojim na stanici. Voz kreće. Stojim na stanici.

Stižem na more. Stojim na stanici. Kupam se u

plićaku. Stojim na stanici.

BESTSELER GODINE

Na osnovu desne, za bestseler tvog tela

proglašujem levu bradavicu. Na osnovu

čestih tragova, za bestseler našeg kreveta

proglašujem tebe. Na osnovu zajedničke

nirvane, za bestseler naše sobe biramo

TV u boji a za bestseler godine izabira se

mesec februar, na osnovu energije broj dva.

VRELA SUPA

Vrela supa. Vrela supa kašika. Kašika viljuška.

Viljuška nož. Nož mač. Mač štit. Štit kaciga.

Kaciga oklop. Oklop ljuštura. Ljuštura rak. Rak

riba. Riba udica. Udica plovak. Plovak površina.

Površina dubina. Dubina tajna. Tajna agent. Agent

špijun. Špijun policija. Policija kazna. Kazna zat-

vor. Zatvor godina. Godina mesec. Mesec dan. Dan

noć. Noć krevet. Krevet žena. ŽENA.

PISAĆA MAŠINA

Pisaća mašina. Pisaća mašina pisma. Pisma referati.

Referati priče. Priče romani. Romani Dostojevski.

Dostojevski Zločin i kazna. Zločin i kazna ubistvo.

Ubistvo revolver. Revolver puška. Puška rat. Rat

Egipat. Egipat Izrael. Izrael Amerika. Amerika

Čarli Čaplin. Čarli Čaplin film. Film bioskop.

Bioskop pozorište. Pozorište zavesa. Zavesa krpa.

Krpa haljina. Haljina suknja. Suknja žena. ŽENA.

IDEM U BIOSKOP

Oblačim se. Idem u bioskop. Stavljam naočari.

Idem u bioskop. Kupujem kartu. Idem u bioskop.

Sedim u prvom redu. Idem u bioskop. Pažljivo

posmatram. Idem u bioskop. Izlazim. Idem u

bioskop. Palim cigaretu. Idem u bioskop. Vraćam

se kući. Idem u bioskop. Spavam. Idem u bioskop.

PIŠEM PESME

Pišem pesme. Boli me glava. Pišem pesme. Boli

me stomak. Pišem pesme. Povraćam. Pišem pesme.

Zovem hitnu pomoć. Pišem pesme. Odvode me u

Bolnicu. Pišem pesme. Na usta mi stavljaju hlo-

Roform. Pišem pesme. Operišu me. Pišem pesme.

Neću preživeti. Pišem pesme.

ZABORAVLJENI ZANATI

Limar, krznar, kapadžija,

kaišar, sodar, kovač,

šeširdžija, sedlar, medar,

grnčar, dreser, pesnik.

Ja sam tako zaboravljen zanat

da ne mogu

da me se setim.

U junu svake godine

diplomiram na katedri

za juli i avgust.

PERAČ SAPUNA

matica srpska

novi sad

1979.

ROBNA KUĆA

Lepo oprano staklo

razdvaja

lutke i ljudke.

Na licima plastičnih beba

smrt je jasna i slobodna.

Priljubljen uz neonski izlog

ja sam samo smrtolikost.

Na čelu mi je

polovični znak nagrade

koju materija

zaslužuje.

ČITAM SE I GLEDAM

Kakve će biti noći kad naiđu crni dani.

Zasijaće crni neoni, valjda ćemo uvek

spavati. Vreme je da se spuste neka

zanimljiva bića. Spremio sam za njih

očekivanje, strah, doručak. Ciničan sam i

kiseo. Imam ženu u sebi, Animu – domaćicu.

Čitam se i gledam, pišem se i mirišem.

Uzberite ucvalog Narcisa, zalepite ga

lepim lepilom. Da bi se danas čitala poezija

potrebna je srednja škola.

BOLNICA ZA SAMCA

U dugim bolničkim noćima

dok kroz prozor svetlucaju

sterilizovane zvezde

smišljam autobiografiju,

štampam je u kokainskom povezu

i

javljam preko morfijumskog zvučnika.

Čist je i beo papir

moje legende:

puna je bolnica za samca.

ŽELJEZNIČKI EROS

Putnik je

napaćena naplaćena pruga.

Kočnice, izbušene karte,

vlažne čekaonice:

željeznički eros.

U mutnoj pari

i još parovitijem pisku

budimo delovi para za novi svet!

O, deo para koji se evakuiše

u novi poredak,

željeznicom,

neženjenog muža i žežene žene –

u biblijski herbarijum

sudarenih tela.

Tvrda karta u rukama konduktera

znak je neputovane muškosti

pa i svaka ženska slučajnost

te gole države u čilim čulima

sa mnom je jako, jako slična.

IFIGENIJA

Jednom sam bacio

koverat s platom u peć.

Stajao sam bled i razuman

nasred sobe.

Tek tada sam razumeo

kako se osećao Orest

kada je sa Tauride zavitlao

Ifigeniju.

MORAM DA SKOČIM U BUNAR

Jesu li nam, ljubljena,

sve stvari na broju?

Da nije koja pobegla iz sobe?

Da nisi išla da pocepaš cipele

i

zaboravila da zaključaš vrata?

Možda je zatvoreno dete

otvorilo prozor?

Proveri i javi.

Danas ne mogu da dođem.

Moram da skočim u bunar.

SUBOTA

Sa sisatom hegelijankom

igram staru igru:

dva napred dva napred.

Subota nam je glasno umočena

u koka kolu

a crna ploča u uglu

okreće se brzinom

od trideset i tri zeca na minut...

KRIK, UDUVAN U BALON

Krik,

dugo školovan,

duvam u balon.

Nikad ne uspem da ga napišem.

Prebrzo kao estetski proces,

težak i rapav,

obavezno se zaglavi između korica.

Kratko je krik pevanje:

približi mu se

čelična igla, ukrućena zmija,

saznanje iz trave,

obaveštenje da sam stalno

duvao balon iznutra.

PADA DUBOK SNEG

Nolit,

Beograd

1986.g.

ULAZNICA ZA MAJČIN GROB

Kao dokaz već dokazanog sna, piletina je noćas

pojela govedinu.

U Čikagu je pregorela jedna sijalica.

Mali mrak me inspiriše: osvojiću ceo svet

ako budem imao male reflektore,

i dovoljno benzina.

Od mokre bakice u metrou oteo sam

neiskorišćenu kartu za ''Titanik''.

Za majčin grob kupiću ulaznicu, dve.

Stavio sam nož pod nečije grlo

jer sutra treba da stavim svoje grlo pod voz.

Pucao sam u predsednika jer sam

potpredsednik.

Ako propadne Sovjetski Savez,

vratiće mi se uloženih deset dolara.

Redovno upotrebljavam pilule za smirenje

zato što mogu da se kupe na svakom koraku.

Nisam skočio sa Emp. St. Bildinga

jer nisam osiguran.

Igrao sam brejkdens sa grejpfurtom.

Pall Mall

Ti si uvek pušila Pall Mall, zato si tako

strašno

i pala, mala.

Uzalud su četiri čoveka nasmejana,

suviše ih je malo, samo njih šest.

Kad su te uhvatili da ti je svejedno,

otišla si u bioskop, govoreći vozaču rikše

da ne riče dok prebrojava bojeve glave

u ponedeljak nizbrdo.

Kola hitne pomoći iz malog grada

jure u kola hitne pomoći iz velikog grada,

a mali mozak rado bi u riblju čorbu Paragvaja.

Pevušim Marseljezu.

Milujem klitoris mitraljezu,

sve radim da bi mi poštar zazvonio samo dvaput

i doneo tvoj but, o čarapo Merilin Monro.

Devojčice, ti više nisi dečak,

nemoj tako opasno da se naginješ iz kade,

miš je postao tuš.

Brazil uvek tuče Italiju sa 17:0.

U čemu?

U praćenju belih oblaka na prolećnom nebu,

kad se pušači Pall Malla u rekordnom roku

jave gulagu na krešendo.

ŽENSKO PITANJE

Pola je vedrog neba prekrila

parom polovnih krila.

Mužu, tvoja žena leti!

Kad je bolje razmislila,

skuvala je ručak od svojih raširenih nogu,

jer nije bila ni Lindbergova elisa

ni iz Garmišpartenkirhena alpska vila.

Sunčane je naočari svoje klela

da bi ne gledale kako su se pre nje

slupale neke sestre.

KAD BISMO SE PONOVO RODILI

Kad bismo se ponovo rodili,

da li bismo ponovo živeli?

Da li bismo ponovo popunjavali naše upitnike?

Kad bismo mogli da biramo,

da li bismo izabrali peting u Pekingu,

guranje kola iz Pitsburga u Čikago

ili svež pečat na ugovor o umrlom govoru?

Gde bismo se uopšte duboko gnjurali

da nismo visoki letači?

Da li bismo hteli da budemo Buda, budala

ili nešto finije?

Hoćemo li sami odlučiti

Ili da nam pomogne neko od onih

koji su odlučili sami?

Kad bismo se ponovo rodili ---

da li bismo ponovo živeli i došli baš tu,

na ovaj svet?

SUNCE, PJESMA, AMATERIZAM

Plovimo nasukanom barkom preko sindroma

što tepaju mu more, more, budalo stara.

Lagano labud, obalski ludak, u lice naše

belim mudima maše,

a mi radnici razmažene mašte

vešto izvijamo čelična tela i letimo, letimo,

na visini potpuno prirodnoj za sve kompanije.

U prljavom zraku obljubljujuć pticu.

Umoran tumor miruje.

Libido gomile Leda iz treće smene

labuda zaludi, budi uspomene.

Sunce, pjesma, amaterizam.

Listopad, prestupna godina.

BACI SENDVIČ

Nas Lenone i Raskoljnjikove koji smo glupi za

Betovene

i koje je majka raskrečena nad Kremljom rađala

i Belom kućom povijala – opet zeza zvezda,

kosmički šizofreničar.

Rodili smo se u plamenu da bi magla bila gusta

i da se ni semafor ne vidi.

Kosmos? Zaštokosmos?

Dugo je Džojs, na primer, viksao Uliksa

na biciklu dočekivao fin de siecle, a danas, gle

opet jedanaesti tom rečnika čeka red na kiši,

o, pašću na teleće grudi!

Šta je čačkao onaj manijak oko ruže? Sadio?

Ubadao se, sve svoje sobom noseći?

Noseći penkalo u ambulantu, pesnik se lako

zaneo,

zapenušen u zapevanosti. Kolone automobila

glasale su

dizanjem dizalice. Kosmos? Zaštokosmos?

Venera nas vuče, ginemo za njenu vaginu,

Jupiter nas tera, Mars, Mars!

Čekaj! Polako!Vrati blagajnici bioskopsku

kartu.

Ako dva romantičara podele lanč-paket na

raskrsnici,

ko je otišao sit u pogrešnom pravcu?

Baci sendvič, tiho i daleko. Još se nije otopio

ledeni breg

koji je poljubio ''Titanik''.

Neko iz aviona baca letak da je Buda debeo.

Čemu to?

Odavno završih gimnaziju, zar se to ne vidi po

latinskom snegu

koji se dobija kad se u momentu poslednjeg

izdisaja

kondenzuje dah i drži pod pritiskom u

zamrzivaču?

Fluidum animae immortalis, devojačko prezime ti

je fluidum,

još čuvam tvoj immortalis, himen za nebesko

pohovanje.

Šta će biti s nama, šta će biti s nama? Šta će

biti s nama

kad budemo saznali to?

EUGENIKA

Pa da, uskoro će ovaj grad nastanjivati

Kinezi, Ajnštajni i nekoliko miliona Merilin.

Od mene će klonirati sedam ili sedam stotina

nečega, gurača rikši ili TV-gledalaca,

ne odlučujem ja.

Možda će kopirati i krvavu ideju koju sam

sakrio

kad su mi uzimali otisak?

A kad umrem, u briljantnom času prelaska u

staro gvožđe,

od mene će štedljivi industrijalac napraviti

koje god hoće biće, makar kakvu karmu,

za uspomenu na dugo sećanje.

NOVI TALAS

Ovde-onde žive i rade mali džinuljasti

ljudići.

Češće na kućnom računaru računaju poker

i rock and roll

nego pleonazam, nudizam i deminutiv.

Ne ulazi bez poziva: milimetar je njihov metar

a metar telohranitelj.

SNEG U DEVETNAESTOM VEKU

Da je mogao džipom da juri po preriji,

slobodno menjajući spoljne gume kao Indijance,

jer je i u devetnaestom veku padao,

nikad ne susrevši grofa Tolstoja,

koji sakuplja razbežale Hijene Karenjine

i posle upotrebe u romanu

baca ih pod transibirski voz,

jer je i u devetnaestom veku padao,

Napoleon se nikada ne bi primio zadatka

da bude mali i debeo,

kao makar kakav cezar,

osvojio bi Ameriku da tamo trune

i Balkan da jede šljive,

jer je i u devetnaestom veku padao sneg.

SUTRA JE PRAZNIK

Sutra je praznik, prazna viljuška je znak

Da valjušci neće zaboraviti da niknu,

Da kidaju i kinje kašike.

Prekidač za sunce je pretprazničko veče,

Buncanje.

Zvučnik je obukao košulju koja je mlada

iza leđa kašljala ministru za struju

iz ptica selica na žicama.

Zastava se zabode u pekmez od šljiva,

malo mudrih, malo modrih.

Ne zaboraviti ljusku – ljuštiti je ljudski.

PENELOPINA POLITIKA

P! P! P!

Odnekud P. se javlja! Odisej osjeti miris svoje P.

i glavni jarbol zabludjele ladje

u daleki cilj spravlja,

izgubljenu P. da nađe!

Je li tu P., zaviruje Kiklopici pod suknju,

usput pipa nimfe, uključuje sve sirene.

Mediteran od nemira bruji.

Gde je moja P., raspituje se na Olimpijadi.

Duboko tone neptun od tona njegova krika,

ja sam P., šapuće Kirka.

Nanjušite mi P., vjerni mornari,

Falusno mi se srce vrti oko P., jer P. je centar

svijeta.

Komplicirano je, oh, komplicirano doći do P.,

ali ona uvijek Odiseja čeka,

tkajući čipku-žalosnicu,

kloparajući malim rumenim ustima:

tu odi! tu sej! tu odi! tu sej!

sve dok iz blizine ne zine cijev Odisej-topa

stidljiva je skritost politikina Penelopa.

PRLJAVI SNOVI

Matica srpska, 1988.

SATISFACTION

Probola je bol

Bol solo gitare, ua perfekt,

Pluskvamperfekt, pa čak i aorist!

Nekad je samo slinava violina

umela da pati.

I saksofon je često plakao kao Majakovski.

Dok onesvešćenu Elu Ficdžerald

iznose da drhti i strepi,

Mik Džeger navlači gumene rukavice

i usađuje bol

u dečije grudi.

PADA DUBOK SNEG

Pada dubok sneg

na moju novu košulju.

Uveče o tome

gledam TV reportažu.

Želim da dobijem rak, sifilis, sidu,

bilo kakvu prvu nagradu,

jer želim da znam koliko dugo ću živeti

mlad.

Jer sam zanesenjak na vetru,

plast plastičnih sena, hrom na promaji.

Kaput za ledeno doba

Kupila mi ćud ćerkinog mozga,

sinoć na rasprodaji.

Pada dubok sneg

na moju novu košulju.

Polovinu pluća, bolnu nekada,

od jutros napada nasmešeni virus.

Rus sa Zapada.

O, ja sam zanesenjak na vetru,

miš mišljenja koji i sjaj i bedu

potpomaže.

Mama. Otopio se sneg iz reportaže,

neko je iz naše bašte

definitivno odneo

sve štetočine.

SVEŽE MEKIKE

Rodio sam se

kao pekarsko dete,

zamesili su me bez kvasca

i askorbinske kiseline, u naćvama, u noćima

bez punog meseca

i lajanja.

Rekli su mi: danas jesi, sutra jesi.

Za sobom još uvek ostavljam

Brašno,

Mekike, sveže mekike!

ETO ZAŠTO VOLIM SMRT

Kad se za potrebe niže matematike

saberu razni oblici smrti

kad umiranje podivlja kao najubedljivija lekcija

iz organske hemije,

kad to crkavanje, maskirano u vodoinstalatera,

kucne na na kućna vrata kuc-kuc,

u stanu italijanskog brigadnog generala,

kada se, na kraju krajeva,

otkrije da je smrt sastavljena

od magnetnih čestica koje na vrhu noža

igraju argentinski tango,

i kad, nakon kraja svih krajeva,

još i uđe u telo,

šamarajući mu unutrašnjost zbog spoljašne

nevaljalosti,

i još kad ostavi plitak trag

u nekoj barici na amsterdamskom groblju,

smrt je slaba. Kažem ti, smrt je slaba

i ništa drugo nego slaba za nas,

možda samo za nas,

eto, zato volim smrt.

OBIČNO NOĆU

Obično noću ne mogu da zaspim,

ne umem da sklopim oči otežale od nove video-igre,

ne ide mi od ruke primirivanje disanja

i pluća punih drine bez filtera,

nemam pojma o opuštanju svih mišića,

po pravilima svih orijentalnih učenja,

stojim kao budala pred mogućim repertoarom snova

u kojima glavnu ulogu igra nepoznata ženska,

nikad ne shvatam da treba utonuti u jastuk

na kome se još osećaju mirisi sperme iz mladosti,

obično noću ne mogu da zaspim,

zaspaću, zaspaću.

KIŠA JE PRESTALA DA PADA

Kiša je prestala da pada.

Raširiću suva krila, staviću na grudi

znak početnika.

Smognuću snage da se vinem u smog,

prorezaću testerom tunel

do štampe, radija i televizije.

Poneću Novalisove pesme

za konačno padanje.

Svaki supermenov početak je težak,

Paziću na vrapce.

PLAKAĆU DANAS

Gledam u kalendar,

tiho treba da plačem

tek petnaestog avgusta.

Kvarcni mi sat

nikada neće fino izračunati

šamar budućnosti,

plakaću danas

i samo

danas.

PRLJAVI SNOVI

Odbacio sam prljave snove

o sreći,

radujem se prirodnoj nestašici

prljavih snova.

Kao učenik Stanislavskog i Tarzana

smejem se direktno iz mozga,

kad bi me pustili s lanca

istrčao bih pravo u matericu

i tamo organizovao

rock-koncert.

VESELI PAKAO EVROPOEZIJE

Izdavač

UDRUŽENJE KNJIŽEVNIKA

CRNE GORE

Titograd

1990. g.

KRAJ SRPSKOG CARSTVA

Jutros, oko 6 i 45, proteglio sam se

u krevetu, na kraju noći i carstva snova,

desnom rukom zakačivši veliku knjigu

na polici iznad glave, tamno smeđu knjigu

u tvrdom povezu.

Knjiga je pala uspravno, na koren mog nosa,

Načinila mi duboku posekotinu

između očiju.

Šiknula je krv, prelio me mrak,

nisam video nikakvu zvezdu

nacionalnu.

Ima neke pravde u smrti od knjige,

luksuzno štampane i fino povezane.

Ali, rat je rat.

Pre nego što sam otišao u kupatilo, u vrhovni štab,

da pred ogledalom Samare sretnem ožiljak i znak,

video sam da je to knjiga

Kraj srpskog carstva, III. tom , od R. Mihaljčića.

Stavio sam tom pred zid

i nemilosrdno streljao taj agresivni

Kraj srpskog carstva.

FILTER JUGOSLAVIJA

Krajnje depriminiran kroz dim crni gacam, pluća

mi čereči

TBC bol, postadoh prava auto-destruktivna uštva!

Pre no što poližem dispanzerski hol, padajuć

u kandže

Srpskog lekarskog društva, poslednji pikavac u

park gradski

bacim! Pratim ga kako se, zažaren u letu, kao

otrov

spušta na engleske travke! Ne! Bez filtera

''Drinu'' bacih, eto,

u već ranjenu životnu sredinu! Ja popuših, mama,

zadnju cigaretu! Za ekologiju od danas ne hajem!

Živeću bolje bez luksuzne stavke, za katran i

smolu

kapital da dajem! Ostaviću hitno taj smrtni užitak

što skup je, kažu, čak i u Virdžiniji,

gde mnogo deblji je mesečni dobitak a duvan

marlborov

sto posto finiji! Pustiću travu opštinsku da

raste,

neću je ništiti uludo, čuvar joj biti jedino pseudo!

Nek mi usne budu dve maligne kraste,

nek stvrdne mi pluća smola gusta: patiću kao

vajmarska Lota,

kupiću akcije malog tabak-trusta, pušiću u sebi

do kraja života! Tiho umiranje meni, of course,

prija,

živela filter jugoslavija!

ROLLING STONES

Policajac, uniforma mu blista,

kupuje stare albume Stounsa

i stare hitove tvista,

dugo maše ždralovima

i čarterima svima.

Tu traje za pejsaž bitka očajnička.

Uozbiljite se pesnici talenti,

stvar je politička!

Dobro uvežbani kineski agenti

kreću u hajku

na haiku,

ono što u pejsažu nađu

mora se smatrati za zen-građu.

NJEGOŠ

Kad je bio beba

Njegoš je bio jako bezobrazan

mali vladika.

Kroz topli vetar

Na vrhu Lovćen planine

stalno je hteo da gleda satelitski program,

da jede čips i pomfrit

umesto pršute i slanine,

ne kao što, dugo kružeći

nad poštanskom štedionicom,

aluminijumska folija uči mladunce

smirenom šaputanju,

diskretnim kricima

MERCEDES

Vraćajući se

sa svakog narednog sastanka,

sekretar piša šampanjac

u kristalnu čašu

mračnog haustora.

Zrela jabuka otpada s grane.

Kad vidi ekološke huligane,

Mercedes ima prednost

jer brzo stiže

s desne strane.

G. G. MARKES

Pišući romane i filmske scenarije

Gabrijel Garsija Markes

zaboravlja da isključi

veš-mašinu,

na televizoru mu igra prazna slika.

U prah zaborava

svi ćemo se pretvoriti, u prašinu,

doživotno će u ormanu

ležati neplaćen račun za struju,

za mlaz krvi iz aorte,

za sodomiju

Despotov – Volarič

Lumi,

1992.

Ljubljana

VOJISLAV DESPOTOV

izbor

Prevod: Ivan Volarič – Feo

PIŠEM PESMI

Pišem pesmi. Glava me boli. Pišem pesmi.

Želodec me boli. Pišem pesmi. Bruham.

Pišem pesmi. Kličem prvo pomoč. Pišem

pesmi. Odpeljejo me v bolnico. Pišem

pesmi. Na usta mi dajo kloroform. Pišem

pesmi. Operirajo me. Pišem pesmi. Ne

bom preživel. Pišem pesmi.

ROLLING-STONES

Policaj, kakose mu sveti uniforma,

kupuje stare albume Stonesov

in stare hite twista,

dolgo pozdravlja žerjave

in čarterje rjave.

Tu poteka obupen boj za pejsaž.

Pesniški talenti zresite se,

zadeva je politična!

Popolno izrujeni kitajski agenti

gredo v hajko

na haiku,

kar najdejo v pejsažu,

moramo vzeti kot zen-building.

NJEGOŠ

Ko je bil še otroče,

je bil Njegoš jako nesramen

mali vladika.

Skozi topel veter

vrh gore Lovćen

je kar naprej hotel gledati satelitski program,

hotel je imeti čips in pomfri

namesto slanine in pršuta,

ne kot aluminijeva folija,

ki dolgo časa kroži

nad poštno hranilico

in uči svoje mladiče,

naj umirjeno šepetajo

in diskretno kričejo.

MERCEDES

Ko se vrača sekretar

z vsakega naslednjega sestanka,

ščije šampanjec

v kristalno vazo

nekje v temačni veži.

Zrelo jabolko pada z veje.

Ko pridejo ekološki huligani,

ima prednost mercedes,

ker z vso hitrostjo vozi

z desne,

G. G. MARQUEZ

Ko je Gabriel Garcia Marquez

pisal romane in filmske scenarije,

je pozabavil izklopiti

pralni stroj.

Tudi televizor mu je brlel

le prazno, migetajočo snežno sliko.

V prah pozabe

se bomo itak vsi spremenili,

v pepel.

V omari bodo do smrti ležali

Neplačeni računi za elektriko,

Za curek krvi iz aorte, za sodomijo.

DESET DEKA DUŠE

Jazz

Izdavač:

SVETOVI

NOVI SAD

1994.

deset deka duše

Pesnici moraju biti debeli

Izrazito podbuli masni

Sa ogromnim ružičastim stomacima

Ukrašeni strijama i guntama

Da bi lakše izvlačili iz mesa

Bodlerčiće i helderlinčiće

Da bi snažnije ispumpavali

Tečne glagole i vlažne metafore

Televizija ih naravno mora prikazivati

Kao miševe pacove i usoljene sardine

Kao mršave i napaćene siromahe

Koji reči usisavaju iz kosmičke prane

I direktne veze sa svetim bogom

Koji ne postoji nigde

I najdraži gledaoci moraju biti uvereni

Da je pesništvo oblik najdublje patnje

Ali u kilogramima mesa i sala

Ima najmanje deset deka duše

Pesnici moraju biti Falstafi

Krvavi neprijatelji Don Kihota

Da bi u trenutku porođaja

Na ovajsvet buknulo milion

Kaloričnih asocijacija

Soneti i ostali kockaste kante

Čist su izazov forme

Mnogo mršavih pesnika stane

U jedan sonet, žalosno je to

O pevajte pevajte vage terazije kantari

Pod metričkim centama masne sintakse

OBUĆARI

Ako uništite pesnika, satrete mu seme

Učinili ste dobro delo

Manje će biti sebičnosti u konzervama

Svaka će opština moći da diše punim plućima

Jer otišao je najlukaviji gad

Svi obućari bi mogli

Da zavitlaju cipele i papuče

I postanu hidrocentrale naših suza

Akumulatori opštinske nevinosti

NARODNE PESME

Narodne pesme su umrle, znam

Bio sam na sahrani

I sve tanke usne, bacači poljubaca

Osušile su se

Od svih prisutnih plakao je samo bugarski pesnik

Na ramenu srpskog pesnika

Danas su u modi elektro-epike

Lasersko-građanske žalopojke

I modemski bećarci

Pevači narodnih pesama uvek su slepi

Jezik im je odsečen i bačen pred noge Turaka

Uši skraćene

Imaju drvene noge

I neizvestan čekić

I u košulji nikad ne nose marihuanu

PUŠKIN

Da nije bilo Puškina

Ne bi bilo ni patetičnih romansi

U širokoj stepi

Votka bi prekrila Peteburg

I vozove iz svih pravac

Da nije bilo Rusije

Ne bi bilo ni najgluplje patnje

Bez razloga

Ni Rusi ne bi svoja izbezumljena lica

Lepili uz stakla vagona

I baba bi bila živa

Dostojevski bi bio Englez

Koji na kocki

Dobija onu neizbežnu mučnu težinu

MAJKE

Majke su rodile sinove da budu cigani i crnci

A ne pesnici i beli krinovi

Želel su da u njima vri

Politehnička krv

Da jašu, skijaju se i skaču bez padobrana

A ne da sede u uglu druge prostorije

I poznaju neko osećanje do detalja

Zato su majke umrle

Utroba nije novčanik

Utroba nije novčanik

džez 1

Drveće je svuda gde raste nešt

Ogoleli žbun krije tajnu

Arogancije bilja

Samo sam jednom u mladosti

Potrošio hleb senke

Opalog lišća

I nikad na sudu nisam dokazao

Jezu

U pekarskoj peći

Koja tajno noću širi hladnoću

Ostala je jedna zemička

KNJIŽARA

O bože

U svakoj knjižari

Može se kupiti niz sumnjivih značenja

I tako sastaviti

Povoljan šlager

I žena Homerova

Prošla je kroz taj

pakao

džez 5

Razumem bolesnike

Koji beže kroz hodnik

Desno je mrtvačnica

Levo je mrtvačnica

Ne, ja neću da idem tamo

Neka se prevrne mapa

Nijedna rečenica

Ne laje na zvezde

Kao pas

Kikinda je 76 počela izdavati ćasopis STAV

HEY JOE! HEY JOE!

Voja je 1990. godine pokrenuo zajedno sa novosadskim pesnikom N. Kitanoviće (Raul Amon)

prvi u SFRJ privatni časopis. Nazvao ga je HEY JOE! Sadržaj: USA literatura!

Evo naslovnih korica svih pet izašlih brojeva:

Voja na ovom snimku priča o mogućnosti privatnog izdavanja HEY JOE!-a

http://www.youtube.com/watch?v=WawbwWekUCU

evo ,ali eppp o časopisu koji je ugledao svetlo dana

u novosadskom renomiranom časopisu STAV

PORED ČASOPISA ''HEY JOE!''

VOJA JE U OKVIRU IZDAVAČKE KUĆE

''ČETVRTI TALAS'' IZBACIO I OVE NASLOVE: