Ванредне/кризне ситуације

Шта су ванредне/кризне ситуације?

Идемо у корак са светом.

Ситуације које превазилазе наше тренутне капацитете да се са њима суочимо. Многи од нас су сведоци бројних таквих ситуација (грађански ратови, бомбардовање, поплаве, пожари, санкције, хиперинфлације, епидемије и сл.). Губици ... драгих, блиских, вољених ... али и губитак слободе кретања, дружења, контроле, свакодневне рутине, навика ... Ситуација у којој се тренутно налазимо може се сматрати кризном ситуацијом и то на светском нивоу.

Зашто је ова кризна ситуација другачија од ранијих?

Треба се супротставити нечему што је присутно, а невидљиво.

Појава корона вируса је нешто сасвим ново, другачије за цео свет. Лишени смо социјалног контакта, додира, као основног извора подршке, јер ми смо по дефиницији социјална бића. Све више се ствара осећај неизвесности, што морамо признати, ни најмање није пријатно.

Како се осећамо, мислимо, реагујемо ?

Како год да се осећамо , у реду је.

Можемо осећати страх, нервозу, љутњу, тугу, збуњеност, раздражљивост, немир, повећан опрез, незадовољство, безвољност, имати доживљај несигурности, беспомоћности... Сва та осећања могу довести до бројних соматских, физиолошких реакција: убрзан рад срца, дисања, прекомерно знојење, дрхтавице, стомачни проблеми, мучнине, главобоље, проблеми са сном, исхраном ... У овом тренутку, с обзиром на околности, потпуно је у реду уколико се овако осећамо, чак и ако не знамо да дефинишемо своја осећања, ако су нам измешана ... и то је у реду. Тешко је у недефинисаној, неопипљивој ситуацији дефинисати нешто што је само по себи танано, неухватљиво, комплексно ... осећања.

Када да потражимо помоћ?

У здравом духу - здраво је и тело.

Уколико наша осећања пређу меру самоконтроле, ако нас дуже време ремете у свакодневном функционисању, ако имамо мисли и идеје које нам само одмажу у дневним активностима и прете да угрозе нас и друге... Дешава се, не стидимо се, причајмо о томе, обратимо особи од поверења и/или стручном лицу.

Како да помогнемо?

Будимо мала подршка за велике дане.

За почетак, не одмажимо - чувајмо себе и друге. Треба да нам буде јасно да су ово потпуно нове околности за све нас и да је за сваку адаптацију потребно време. То је процес који траје и зато дајмо себи и околини времена. Придржавајмо се прописаних мера за заштиту здравља; Бирајмо само проверене, реалне информације из релевантних, званичних извора, стручњака; Пронађимо разумну меру у слушању и гледању информација о вирусу и осталим негативним појавама; Релаксирајмо се садржајима које волимо, који нам пријају, хране душу (музика, писање, читање, цртање, филмови са срећним крајем, цртаћи, друштвене игре (вишечлане породице); Играјмо се, будимо креативни, учимо, откривајмо нове ствари, сопствене таленте; Користимо предности дигиталне технологије (образовни, културни и забавни садржаји прилагођени узрасту); Присетимо се лепих, опуштајућих тренутака, али и изазовних, тежих ситуација из којих смо излазили јачи, бољи, одважнији, искуснији; Улепшајмо себи и другима дане - Одржавајмо контакте са особама које нам пријају (телефоном, друштвеним мрежама); Помозимо другима (поруке подршке, набавка намирница, лекова, волонтирање); Сетимо се рођендана, јубилеја, празника, значајних датума и осталих ситних, малих радости; Водимо рачуна о простору у коме боравимо, правилној хигијени, исхрани, сну и физичкој активности (у складу са могућностима) ... Чинимо све оно што нам помаже да се осећамо боље, ма колико то другима деловало шашаво;

Одакле да почнемо?

Искористимо своје јаке стране.

Почнимо са дневном, мини рутином. Направимо дневни план и структуру. Планирајмо активности дан за дан. Потрудимо се да будемо доследни и да сами дамо пример другима како се треба понашати и реаговати. Извршавајмо своје радне, школске задатке, породичне, родитељске, дечије, пријатељске, кућне дужности, пружимо подршку, упутимо топле, пријатељске поруке, развијајмо емпатију ... Мало ли је?

Шта да очекујемо?

Не очекујмо од себе, али ни од других превише.

Ванредне околности траже ванредна решења, а не ИЗВАНРЕДНА. Будимо задовољни са оним што смо постигли током дана. Треба да нам буде јасно да у новонасталим околностима не можемо функционисати као раније. Чувајмо себе и друге, ослушкујмо своје потребе и потребе својих вољених, не исцрпљујмо се, поштујмо границе, како својих могућности, тако и могућности других. Посматрајмо и ову ситуацију као још једну у низу изазова. И то ће проћи ... као и све до сада. Треба живети и после.

Да ли има неке добити?

Веровали или не, све можда има и своју лепшу страну.

Можда ... после свега постанемо мање џангризави, намћорасти и научимо да ценимо додире, мирисе, звукове, укусе, погледе, разговоре, осмехе, руковања, пољупце, загрљаје ... до скоро, тако подразумеване, мале, ситне, свакодневне ствари.

Можда ... мало успоримо ритам свакодневнице и пронађемо времена и слуха за себе, своје укућане, породице, пријатеље, колеге, комшије, суграђане ...

Можда ... боље упознамо и изненадимо себе, откријемо своје скривене, нове таленте, капацитете, вештине ...

Можда ... више заволимо себе и друге, баш онако какви заиста и јесмо, без маски, са свим врлинама и манама.

Можда ... схватимо да је здравље луксуз, а не брендови, трендови и остали ови и они ... Мислимо о томе.

Можда ... почнемо да поштујемо и ценимо лепоту природе и њене законе, који су нам по ко зна који пут показали да су неумољиви - већи, јачи, моћнији од људских.

Можда ... ђаци пожеле Школу, своје вршњаке, професоре, учитеље, школски час и звоно које наговештава одмор и грају... јер, грађевину чине зидови и намештај, а школу чине људи - запослени, ђаци и њихови родитељи.

Можда ... после свега постанемо бољи људи.

Будимо добро и здраво!

ОСТАНИМО КОД КУЋЕ!

Тим за подршку ученика и породица:

координатор Тима - Оливера Милутиновић, мастер психолог