Песме Бојане Ранитовић

Ти би да се сретнемо, ал' да прођемо ко странци.

Дигнем главу да ми кажеш, ал' стежу те ланци.

Ја бих да ти приђем, али не вреди тај труд.

Плашим се да ти кажем – можда је све узалуд!

Гори ми срце када срећног те видим,

Али не губим наду, можда ти се свидим...

Ни брда, реке, ни пропланци,
никад неће знати да смо ми били – само странци.

Најлепша љубавна песма си ти,
Само ти и нико више.

И само због тебе, шарени лептиру,
моје перо пише.

Ни бајке, ни приче, нам нису равне
Како ловимо своје риме;
Почетак сваке строфе
Шта је друго, но твоје име?

Приђи ми тихо,
ко птичје крило кад плови по води,
Само до мене, нежно и заносно,
Само до мене, продорно ходи.

Дођи и реци ми, спокојно и снено,
Наше песме стихова пет,
Дођи на раме, спусти главу,
Као увенули цвет.

Најлепше списе писаћу о нама,
Сада и заувек,
Све до нашега судњег дана.

Песма Александре Познановић

Недостају ми дани
кад смо били сами,
сад смо случајни пролазници
и потпуни странци

Можеш брисати мој број,
знаш га напамет – то је приче крој

Кројиш причу
да се никад нисмо познавали,
а пре си ми писао поруке
за добро јутро и лаку ноћ,
пакао у најави

Погледамо се,
не прихватамо чињеницу
да није више као пре,
све је постало страшно за мене

Желим опет поглед неки краћи,
из главе ми никад нећеш изаћи

Може се наћи сваки други,
не желим твоје очи да губим

Дајеш цвет њој, а гледаш у мене,
је л' те није срамота што кријеш од ње
наше приче увеле?

Њено цвеће ће увенути као наша прича,
остаћемо ускраћени за нова открића

Ситне сате бројим,
не могу да се изборим,
Питам се само колико још ничега до нечега?
Остаће нам само пуста сећања

Али народ често каже
да неко трећи
пресуди свакој срећи

Свануће тридесети фебруар,
ти нећеш заборавити то,
знаш да си погрешио,
неки други је мене тешио,
а теби се по глави мота
да л' се извинити или те срамота.

Песме Саре Танасковић

Није подељено мишљење моје
док изговарам реченице своје.
Своје ставове износим смело
док ме остали гледају бело.

Ништа им, као и увек, није јасно,
зато поновим смело и гласно.
Затим они постану свесни,
ал` већином буду бесни.

Не могу са истином да се носе,
не могу са мном да се косе,
увек истину и правду тражим,
за оштру на језику важим.

Не, не желим да ме се боје
док изговарам реченице своје.
Нека ме само у очи гледају,
и да ми лажну наду не дају.

Људи ми обично верују,
можда неки претерују.
Али ја ипак њима не верујем,
можда и ја претерујем.

Од разних људи сам повређена много.
Зато изгледам сама себи строго:
увек на опрезу и сасвим свесна
јер сам и даље на себе бесна.

Никада себи то нећу допустити,
али ће ме за опроштај молити
када схвате да сам искрен човек.
Зато у инат остаћу таква довек.

Ех, да знате како песме ја пишем,
са пуно љубави и дубоко дишем,
понекад ме наведу и сузе да бришем,
толико се уживим да могу цвеће да помиришем.

Као да у неки свет нови,
где владају емоције и сви лепи снови.
Ходам по песку, води, па чак и трави...
Све тако лагано док се море плави...

Осећам сваки шум и све јасно видим,
да то пренесем на папир нимало се не стидим.
Питају ме како умем песме да пишем.
Ја им кажем, то је део мене, као кад дишем.

Сваки пут кад бих се осамила,
ја бих нову песму на папир измамила.
Плавим мастилом пишем по папиру,
замишљам себе као песникињу у шеширу.

Тако са шеширом на глави седим,
у даљину прелепе призоре гледим.
Стихови ми долазе однекуда сами,
ал` признаћу вам, то се дешава и мојој мами.

Кад јој изговорим неки свој стих,
баш јој буде мило и глас јој буде тих.
Похвали ме увек и помилује по коси
и са тим миловањем све боли односи.

Цртежи Маје Томовић

Економска школа Ужице, одељење Iе

Цртежи Таре Домановић

Економска школа Ужице, одељење IIIфа