ДУХОВИ

Разуми, ако бејах груб,

у онај мирни час

кад смо се срели,

надомак сеоских кућа,

са сеновитим шупама

где на леси од прућа

суше усољене рибе.

Ах, тај, кратки сусрет:

камичак отпао од стене

скотрља низ стрмину.

Некако, банух преда те

засталу под граном лешника,

дивна јеси била, о, да,

света недељо, света мајко.

Јагањци брсте зелено лишће,

око њих пастирски пси спавају

копајући у сну шапама земљу под собом.

Предивна ватра духова:

гори, а не сагоре свет.

Александар Лукић

ЛеЗ 0016484