У развоју латинског језика разликујемо следеће периоде:

1.      Архајски период латинског језика - од 6. века пре нове ере, из којег периода нам се сачувало неколико натписа на старолатинском језику (Дуенова ваза) - до 75. године п.н.е., тј. до писаних докумената и дела касне Римске републике.

2.      Класични период латинског језика - у најширем оквиру од 1. века п.н.е., али, тачније, од 75. године п.н.е.  - до раног 1. века нове ере. У овом периоду стварају великани римске књижевности - Цицерон, Хорације, Вергилије, али и Цезар, чији се Коментари о галским ратовима убрајају у најсјајнија дела класичне римске књижевности. Овај се период поклапа са „златним добом римске књижевности“, које иде до 14. године нове ере, а на њега се надовезује „сребрно доба римске књижевности“, чији језик такође неки научници називају сребрним периодом латинског језика. 

3.      Каснолатински језик, који радије називамо вулгарнолатинским, језиком светине која није познавала класични латински језик, од 2. века нове ере до краја 8. века, када га, почетком 9. века замењују писмени романски језици.

4.      Романски језици, који су се од почетка 9. века сви развили у Европи из вулгарнолатинског, односно латинског вернакулара, затим се, преко освајања колонија током 15. века, проширили и на друге континенте. Називамо их, просто, и „средњевековним“ латинским језиком.

5.      Ренесансни, или хуманистички период латинског језика обухвата, оквирно, период између 14. и 16. века, и карактерише га тежња хуманиста, ренесансних учењака, да се иде ка изворима - ad fontes - латинског језика, који воде све до Цицерона, Вергилија и других аутора класичног периода. 

6.      Новолатински, или неолатински језик је термин настао крајем последње деценије 19. века (1890-их година) и тим се језиком служе махом научници и лингвисти, док га класицисти подразумевају за израз и научног и књижевног типа. 

7.      Савремени латински језик се односи на латински језик који се употребљава у црквеној служби, али тако називамо и латински језик којим су написана дела савремене књижевности и поезија која је написана на латинском, односно превођена на латински језик, док се термин „живи латински" везује за тзв. оживљавање латинског језика, најчешће у циљу комуникације на том језику.