STORIES ABOUT STORIES

SVI SMO MI IZAŠLI IZ ŠLAFROKA NUŠIĆEVE ŽIVKE

Najzad su odštampani primerci mog remekdela u mojim rukama. Ma kakvim rukama. Napunila sam celu jednu sobu njima. Srećom, pa imam stan pristojne veličine za jednočlano domaćinstvo na Balkanu pa ne oskudevam u prostoru. Sigurna sam da je moj roman delo izuzetne snage i lepote i da ne može nikoga, ko ga pročita, da ostavi ravnodušnim. Pisala sam ga sa toliko ljubavi, vere i nade da jednostavno jedan deo tih emocija mora dopreti do čitalaca. Samo, knjiga prvo treba da se nađe u rukama čitalaca. I tog trenutka za pisca početnika, samoizdavača, skromnih materijalnih mogućnosti, koliko god bio entuzijasta i sanjar, prestaje ili bar splašnjava svako ushićenje. Ipak šta je tu je. Nisam, valjda, pisala da ja budem jedini čitalac sopstvenih kreacija.

Spremam par prmeraka i odlazim kod prvog distributera. Dočekuje me mlada ljubazna žena. Cela njena kancelarija oblepljena je isečcima iz novina i posterima Dostojevskog. Očigledno voli klasiku. Njen pogled na mog prvenca krivi njena usta u prezrivu grimasu koja ostaje tokom celog kratkog razgovora kojim ja pokušavam da joj predočim da možda ima u radnji to jest u knjizi ono što nema u izlogu to jest na koricama, ali je ona nepokolebljiva u svom stavu to jest preziru,

Ne volim sileđžije pa pokunjeno, ali maksimalno krijći svoje emocije izlazim iz njene kancelarije. Odlazim kod drugog distributera. Ovde nema slika ni postera, kancelarija je prepuna raznih knjiga raznih izdavača, a telefon neprestano zvrji. I tu je žena distributer veoma ljubazna. Dok očekujem da mi vrati knjigu uz neku ljubaznu opasku, ona čita moju kratku biografiju na poleđini knjige i jedna stavka iz iste je presudna da se odluči da uzme izvesnu kolčinu knjiga za distribuciju - rođene smo u istom gradu. Pošto smo obavile formalnosti oko ugovora ja izlazim na ulicu vedra srca i čela i dođe mi da stanem na sred Terazija i pitam pošto je Beograd. To vedro raspoloženje drži me narednih mesec dana. Daje mi snagu da pišem nove priče, da maštam o svojoj uspešnoj književnoj karijeri, da živim puna nade i ushićenja. Posle mesec dana javljam se distributerskoj kući da čujem kako ide prodaja. Kažu, od pedesetak knjiga raspoređenih po knjižarama diljem Srbije, prodata je samo jedna. Znate već onu metaforu o ispuvanom balonu. To sam ja u tom trenutku. Šta sad? Ako se bude prodavala jedna mesečno, 500 odštampanih komada ili prvo izdenje iste, prodaće se za četrdesetak godina. To je stvarno besmisleno. Moj san o ulasku u književnost na velika vrata ozbiljno je uzdrman. Dobro, ne mora baš na velika vrata, ali bar kroz neki kapiđžik. Šta mi valja činiti? Hajde da javim prijateljima o mom književnom angažmanu. Okrećem telefone čak i onih koje nisam čula čitavu deceniju. Svi su oduševljeni, čestitaju mi, obećavaju da će istog časa skoknuti do prve knjižare i nabaviti jedan primerak. Pozdravljamo se kao da nikad nismo pravili pauzu u druženju, kao da smo kolko juče popli poslednju zajedničku kaficu. Ako svi koji su obećali da će kupiti knjigu, kupe samo po jedan list, prvo izdanje će biti razgrabljeno u rekordnom roku, zaključujem. Vraća mi se optimistički pogled na književni rad i budući uspeh.

Desetak dana kasnije obilazim beogradske knjižare, da vidim kako ide prodaja. Gledam hiljade šarolikih korica lepo izloženih na policama da prosto bodu oči, ali moje knjige nigde. Da li je moguće da je stvarno već sve otišlo? Pitam prodavca. On ukucava ime dela u kompjuter i potom mi pokazuje na moje netaknute knjige u jednom zabačenom uglu knjižara gde verovatno niko nije bacio pogled poslednje tri godine, a možda i duže. Isto u sledećoj knjižari i tako redom. Ispuvani balon postaje simbol mog raspoloženja. Ali, srećom, postoje još neki kečevi u rukavu.

Vrativši se kući pravim veb sajtove i blogove sa kritičkim osvrtom na moje remek delo i upućujem čitaoce gde mogu nabaviti isto. Da bi sve bilo zanimljivije kreiram i male reklamne filmove u obliku video zapisa. Ubacujem i muzičku pratnju don't worry be happy. Sledeće dve nedelje čim otvorim oči uključujem kompjuter i idem na moje sajtove i blogove očekujući bar bilo kakav komentar. No ništa od toga. Pitanje da li je neko uopšte i pogledao moje blogove.Pokušavam da racionalizujem. Koliko sam puta spremajući ispit iz istorije književnosti uzgred pročitala i biografije znamenitih pisaca koji su ušli u sve uđžbenike svetske književnosti i naišla na porazan podatak da pisac za života jedva da je imao svoju publiku. Jedan od najdrastičnijih primera je svakako Francuz Etjen Malarme koji je svojim razmišljanjima o suštini i funkciji poezije snažno uticao na potonju evropsku književnost, ali je njegova knjiga ''Faunovo popodne'' štampana u izvanredno luksuznom izdanju, sa Maneovim ilustracijama, tako slabo išla kod savremenih čitalaca da je izdavač predložio pesniku i slikaru da sami otkupe tiraž.

Ipak odlučujem se za još jedan praktičan korak, možda, već korak očajnika. Poslednji adut, iliti kad neće Muhamed bregu, onda će breg Muhamedu. Nema mi druge. Pakujem par primeraka moje knjige u plastičnu kesu i upućujem se da je nudim od vrata do vrata. Nekada sam u doba studentskih dana tako prodavala čestitke o Novoj godini. Ali je to, sa materijalne tačke gledanja, bilo sasvim drugo vreme, a i druga je stvar kad na nečija vrata zakuca dražesna mlada studentkinja, a sasvim drugo kad zakuca sredovečna gospođa. Jedan čovek me je, kad sam mu ponudila knjigu, upitao da li pripadam nekoj sekti. Pretrnula sam od straha. Pokušala sam da mu objasnim da je u krivu, ali on nije bio raspoložen za razgovor. No već na sledećim vratima imam više sreće: prijatna gospođa mojih godina kupuje knjigu. I tako odlučujem da svakog dana po pola sata obilazim ulaze beogradskih višespratnica. To nije fizički naporno, pre bi se reklo da je zdravo, bar je prirodnije nego neprekidno sedenje uz kompjuter. Najčešće za tih pola sata prodam po jednu knjigu. Ali se desi da i po nekoliko dana ne prodam ni jednu. Jednog takvog dana, neraspoložena šaljem sestri mejl objašanjavajući joj kako je mučan, sizifovski posao prodaja knjiga. Ona mi odgovara da kad sam se već upustila u to, to ima neki svoj razlog, da neko već gleda na to, i citira mi Junga: Ja ne verujem da ima boga. Ja znam da on postoji.

Jednom mi na petnaestom spratu nekog solitera otvara vrata žena džokejskog izgleda, visoka kako se to, u šali kaže, metar i žilet, sa kačketom na glavi i kočijaškog rečnika:''Marš u pizdu materinu. Šta mi zvoniš na vrata i uznemiravaš me. Marš.''

Predpostavljam da je imala neko gorko iskustvo sa nekim prethodnim prodavcem i ne zameram joj, ali otada izbegavam solitere.

To je jedino stvarno neprijatno iskustvo. Ispočetka srce mi je u petama, ali vremenom postajem opuštenija pa se i ljudi prema meni ponašaju manje više korektno. Jedna starija gospođa nije kupila knjigu, ali me je ponudila upravo ispečenim vanilicama. A jedna žena koja i sama piše pesme, ne samo što je kupila moju knjigu već mi je i poklonila svoju zbirku pesama.

Knjige pretežno kupuju žene. Broj muškaraca koji je kupio je više nego zanemarljiv. One pretežno i otvaraju vrata kad zazvonim. Otprilike jedna polovina žena koje ne kupe knjigu ljubazno se i kulturno zahvale na ponudi, ali isto tako jedan broj njih nadmeno odmahne glavom i brzo zatvara vrata kao da se boje da bi im na silu mogla tutnuti knjigu u ruke. One me neodoljivo podsećaju na Nušićevu Živku ministarku. Ili kako je komediograf sam rekao u predgovoru dela '':..Ona živi u svojim sobama; ulica je za nju strani svet, inostranstvo.....U tim malim sredinama koje se ne odvajaju od one ravne linije života, nema događaja, nema emocija.......Steva položio ispite.....Savka ošišala kosu....prija Mici izgoreo kuglov......to su događaji male sredine......I, eto, iz te i takve sredine ja sam uzeo za ruku jednu dobru ženu i dobru domaćicu - gospođu Živku Popović....''

Iako je prošlo oko osamdeset pet godina od kako je ''Gospođa ministarka'' napisana, njen prototip još uvek živi među Beograđanima. Kako je, samo, uspelo Nušiću da je tako verno prikaže? Mislim da je poenta u tome što reko kritičar Kulenović: ''Živka ministrka nije poseban karakter, nego samo jedan izdvojen iz skupa srodnih; ona nije, kao u komedijama karaktera, suprotstavljena jednom skupu suprotnih karaktera, nego samo samostalna varijanta jedne jedinke iz skupa...''

Zvonim na nova vrata. Odtvar mi muškarac četrdesetih godina. Kad mu ponudim knjigu, on pita: ''Zašto bih je kupio?''

''Pa i ne treba da je kupite,'' odgovaram nadmeno umesto da objasnim kvalitete moje knjige kojima se toliko dičim i dodajem:''To je samo za one koji vole da čitaju.''

''Tako je,'' kaže čovek i zatvori vrata.

Živka!Živka! Iz kog dela mog kolektivno nesvesnog, što reko Jung ti iskaćeš? mislim ja blenući u zatvorena vrata ko tele u šarena.