Душко М. Петровић 

БРАЋО И СЕСТРЕ!

сатирична пасторала

Време: Данас.

Место: Овде.

Лица:

Арсен Ноар, чукун-чукун-чукунунук Арсенија Чарнојевића

Даринка, сестра, мајка и верна љуба

Равијојла, сестра и љубавница

Милета, брат, отац и син

Милутин, брат и отац

два момчића млада, службена лица на лицу места

1.

Ливада.

Шљива.

Сви Срби под једном шљивом.

Стоје, као да чекају аутобус.

Даринка држи Милета испод руке; испред њих је колевка с нејаким Урошем.

Милутин, као да је на фотографији с почетка XX века, укочио се, пун важности и самопоштовања, стоји обучен у народно одело; поред њега је мртвачки сандук.

Равијојла се премеће с ноге на ногу, протеже се и истеже; мало изазива Милутина, мало Милета, а мало јој је и досадило толико стајање, па би, као, да седне, а нема на шта осим на сандук, што јој Милутин, наравно, не дозвољава, иако му је баш посве мило док очима шара по њеним раскошним облинама.

Милета је озбиљан /забога, па са женом је!/, али му око ипак повремено побегне на Равијојлу; отме му се и поглед помешаних осећања: мало мерака и похоте, мало зависти према слободи у којој ужива тата му Милутин, добродржећи удовац, а мало је ту и опреза пред женом, чији је главни адут управо заплакао.

Даринка се забави око детета у колевци, а Милета око Равијојле у тесној сукњици. Милутин се прави да ништа не примећује.

Убрзо су опет у првобитном поретку.

Стоје и чекају.

Шта?

Кога?

Милета оближе кажипрст и подигне руку, хоће да види с које стране ветар дува. Врти главом, па понови облизује прст…. Опет ништа.

Облизао би он свој прст и трећи пут, али га Равијојла предухитри, она му га оближе /свесрдно/, он јој се климоглавињајући захвали /и за обраду, и за дискрецију; Даринка ништа није видела/, па опет подигне руку и, коначно, установи да ветар дува с истока на запад. То им /као да је глувонем/ покаже: ветар дува с оне на ову страну!

Па опет: Ама, ветар дува с оне на ову страну!

Опет су у првобитном поретку.

Стоје и чекају.

Шта?

Кога?

Милета: Прочитај нам, тата, још само једном, молим те!

Милутин: Ц.

Милета: Молим те, тата.

Милутин: Ц!

Милета: Хоћеш да клекнем да те молим, хоћеш да се понизим пред овим дамама овде? Је л’ то хоћеш?

Милутин: Нећу ни то.

Даринка: Прочитајте нам, тата, молим вас. Учините то због нејачи, због овог детета у колевци, због будућности наше!

Замало да попусти тврдокорни Милутин, али не, неће! Не да се чича.

Милутин: Ц!

Равијојла: Јеботе, матори је одлепио; дефинитивно!

Милета: Тата је само принципјелан.

Равијојла: Принципијелан!?

Даринка: Урош и ја вас молимо, тата.

Равијојла: Који лик, јеботе!? Ни на нејаког Уроша не пада! Ни на унука, еј!

Даринка /Равијојли/: Покушајте да се уздржите…

Милутин ужагрио у Равијојлу; она брзо прихвата игру, немо му отвара наду да би ту и могло нешто да се згоди, једног дана…

Даринка /Равијојли/: …Ако можете.

Милета: Ја сам рекао нешто!

Равијојла: Ниси ништа.

И даље игра игру с чичом.

Милета /Даринки/: Ја сам рекао нешто!

Даринка: Она је прва почела…

Милета: Ја сам рекао нешто!

Равијојла: Ништа ниси рекао, ништа! А рекао би да смеш!

Милутин из појаса вади пожутелу хартију, размотава је; сви се умирили и удидили, као да су на неком жестоко важном скупу, као да су негде где се о животу и смрти одлучује, где се свете тајне тумаче…

Милутин још једном прошета погледом уз и низ Равијојлу, а онда мало гледа у папир, а мало у “светлу будућност”.

Милутин /свечаним тоном/: Кад дуне благи, благи, много благи ветар са истока…

Милета понавља оно показивање ветра који дува с истока на запад.

Милутин: …Кад Морава на обалу избаци бисерно зрно црно…

Равијојла из бујних недара извади кутијицу на ланчићу што јој око врата виси, отвори кутијицу и свима покаже црни бисер.

Милутин: …Кад са два врана гаврана по једно перо отпадне, па оба та пера у једне руке падну…

Даринка задигне сукњу с једне стране, па извади перо што јој је за подвезицу затакнуто, а онда исто тако и са друге стране извади друго перо и оба тријумфално покаже.

Милутин: …Кад се и последњи ратник из последњег рата врати…

Милета показује да се вратио.

Остали чекају да им још нешто покаже.

Он опет показује да се вратио.

Они још чекају.

А! Сетио се! Скида сако – на кошуљи му орден; скида кошуљу – на потпкошуљи му орден; скида панталоне – на гаћама му орден; скида…

Милутин: У реду је. Верујемо ти.

Милета се облачи.

Жене уживају гледајући у њега, а повремено и једна другу прекорно погледају.

Милутин: …Кад сви Срби под једну шљиву стану…

Сви се брзо /под шљивом/ наместе, опет као за сликање.

Милета није стигао да се до краја обуче, али стоји као и остали.

Готово “сликање”; Милета наставља да се облачи, оне да га меркају и мераче, а Милутин да чита.

Милутин: …Кад сви Срби под једну шљиву стану… Па се отрезне…

Сви показују како су трезни и разборити.

Милутин: …Па се памети дозову…

Дозивају се, дозивају, па се и дозову.

Милутин: …Кад се сви Срби разоружају…

Милутин вади кубуру иза паса и достојанствено је одлаже мало подаље од шљиве.

Равијојла из недара вади мали дамски пиштољ, а из гаћица велики.

Даринка из недара вади још мањи дамски пиштољ, пиштољчић /јер су јој и недра мања/, а из гаћа пиштољину која је све зачудила, а нарочито Милету.

Милета из гаћа вади мали, много мали пиштољ.

Милутин зна да Милета није предао све што има.

Милета показује да јесте.

Милутин зна да није.

Добро, Милета приђе колевци и од нејаког Уроша узме још један пиштољ.

Милутин зна да има још.

Милета попушта и из колевке вади и шкорпион, неколико ножева, мали стони топ бестрзајац, збројовку, десетак бомби и… Шта се то догадја у колевци? Милета дигне руке, предаје се.

Милета: Тата, Урош не да да га разоружам!

Милутин: Уроше!

Дете заплака.

Милета узме и тај пиштољ.

Милутин: …Кад се сви Срби разоружају… Појавиће се човек са запада…

Сви гледају на запад.

Нема га.

Не долази.

Милутин: Неко је нешто зајеб’о.

Милета: Нисам ја, мајке ми.

Равијојла: Урош!

Даринка: Није Урош.

Милутин: Тишина! Сад ћемо све поново.

Даринка: Немојте, тата, молим вас.

Милутин: Све поново! … Кад дуне благи, благи, много благи ветар са истока…

Милета: Немој, тата, молим те.

Милутин: …Кад Морава на обалу избаци бисерно зрно црно…

Равијојла почне да га на свој начин убеђује да не чита; убеђује га као и малопре, кад су сви тражили да им чита, а онда се сети…!

Равијојла: Знам! Предак!

Потрчи да отвори мртвачки сандук.

Милутин је одгурне.

Милутин: Апаге сотоно!

Милутин клекне. Прекрсти се. Целива сандук, па се још једном прекрсти. Полако отвара сандук. Остали прилазе. Завирују.

Милутин: Опрости Вукашине, али морам… Тако је писано. Тако има да буде.

Милутин из сандука извади сабљу димискију; огромну.

Равијојла: Јеботе, које оружје!

Равијојла прекорно гледа у Милету.

Даринка прекорно гледа у Милету.

А Милета у зелену траву.

Милета: А можда је предак…

Милутин: Вукашин! Бог да му душу прости. Вукашин.

Милета узима сабљу од тате Милутина, гледа је с дивљењем

Милета: А можда је предак Вукашин био слаб техничар.

Равијојла и Даринка му се подсмевају.

Милета оставља сабљу на гомилу, са осталим оружјем.

Милутин /пошто чита други, трећи пут, чита брже, не с мање, него без имало патетике; чита брзо као да му се жури, а и остали своја показивања ускладе с његовом причом, па све изгледа као убрзани филм/: Кад дуне благи, благи, много благи ветар са истока… Кад Морава на обалу избаци бисерно зрно црно… Кад са два врана гаврана по једно перо отпадне, па оба та пера у једне руке падну… Кад се и последњи ратник из последњег рата врати… Кад сви Срби под једну шљиву стану… Па се отрезне… Па се памети дозову… Кад се сви Срби разоружају… …Појавиће се човек са запада…

Сви гледају на запад: иде ли ико отуд, иде ли ико иодкуд; иде ли им, хоће ли им доћи…?

2.

Долази Арсен Ноар. Руке у џеповима, звиждуће, звера около, диви се природним лепотама.

Срби се наместили под шљиву и чекају. Виде они њега, али чекају да и он њих види.

Видео их је.

Арсен: Bonjour. 

Срби ћуте.

Арсен: Bonjour. Je cherche… 

Срби ћуте.

Арсен: Excuses-moi. Je cherche les Serbes!  

Равијојла: Serrrrrb!? …Он је, народе, он је! …Он нас тражи!

Остали се “одмрзавају”, па с малом, кратком неверицом и они почињу да се радују.

Даринка: Дошао је!

Милета: Дошао је да нас коначно…

Даринка: …Уведе у Европу! У свет!

Равијојла, Милета и Даринка играју и певају песму o коначном путовању Срба у свет, радују се што ће и они да живе “као сав нормалан свет”… Арсен пева с њима, али на француском и, наравно, не уме, па игра незграпно, смешно.

Милутин ћути и чека да се то њихово радовање заврши. Неповерљив је.

Стаде песма.

Стаде игра.

Стао је и Арсен.

Милета: Шта ти је, тата? Што се не радујеш, што се не веселиш…?

Равијојла: Дошло је, коначно, и наших пет минута!

Милутин: И ја се бојим да је само пет.

Даринка: Тато, човек је лепо реко да тражи Србе… Је л’ тражите Србе? Сррр-бееее?

Арсен: Oui, Oui! Je cherche les SrbesОуи, оуи! 

Милета: Ето видиш! Тражи Србе.

Равијојла: Ето видиш!

Милутин: Ето видим да не зна српски!

Арсен: Oh, oui. Je sais, je sais… Commment dit-on en seeerrr…  

Милутин: Сероња! …Нема појма.

Равијојла: Није сероња. Зна!

Даринка: Дајте му шансу, тато!

Милета: Пусти га да се сети!

Равијојла: Није сероња. Зна српски, зна!

Милета: Видећеш да зна!

Равијојла почиње да га заводи, рачуна: кад је упалило код маторог Милутина, упалиће и код овог млађахног…

Равијојла: Ајде, ајде, сети се…

Милутин: Ц! Никад.

Даринка: Господине, кажите ко сте, одакле долазите и зашто…

Арсен се мучи.

Арсен: Ја…

Сви /осим Милутина/: Ја…ја…

Арсен: Ја…

Сви /осим Милутина/: Ја…ја…

Милутин: Ја…ја… До јаја!

Арсен /откачио/: Ја сам Арсен Ноар, чукун, чукун, чукунунук Арсенија Чарнојевића!

Равијојла: Драго ми је. Ја сам Равијојла.

Милета: Милета.

Даринка: Даринка.

Откачио Арсен, па се поноси.

Остали радосни, насмејани, али, ипак, с неверицом гледају шта ће Милутин рећи.

Милутин ћути.

Арсен се окуражио.

Арсен: Ја сам Арсен Ноар, чукун, чукун, чукунунук Арсенија Чарнојевића!

Милутин: Чукнут унук!

Милета: Ниси у праву, тата. Човек је све лепо рекао.

Равијојла: Дај, матори, не дави.

Милутин се маша за пас и вади ону пожутелу хартију. Остали се, као по некој немој команди, опет построје под шљиву.

Милутин: Је л’ ја вас давим ил’ ће да бидне да је овде писано… А? … Како су казивали Плотовићи, како? Је л’ сте заборавили Плотовиће?!

Милета: Нисмо, тата.

Милутин: Па је л’ знате како треба да нам се обрати?

Остали: Знамо.

Милутин: Па је л’ се обратио тако?

Остали: Није.

Милутин /Арсену/: Ајде, обраћај се.

Арсен: Да се овраћам? Pourqoi вратим?

Равијојла: Неееее!!! Не да се враћаш….

Милета: Једва си дошао, па сад да се враћаш!?

Равијојла: Не да се враћаш, него да се обраћаш! Да нам се обратиш онако како је писано да ће нам се обрати онај који дође, па ћемо ми да препознамо да си ти тај…

Даринка: Да си ти прави и да си дошао да нас, мислим…

Милета: Да нас водиш, као што је твој пра, пра, пра, прадеда во времја оно водио оне Србе, разумеш?

Милутин: Ц. Ништа он не разуме.

Арсен: О, нее. Ја разуме. Je vous compreds. Не, не! Не француск, србски. Ја знам шта треба рећи, казати, саопштити, говорити, обратити се; ја знам.

Милутин: Ништа ти не знаш. Ништа… Сер, сер, то знаш… Сероња! Кикирез.

Арсен се уозбиљио, намрачио. Попео се на пањ.

Арсен: Браћо и сестре!

Сви се под шљиву турише, наместише – опет као за сликање.

Арсен: Браћо и сестре! Куцнуо је час!

Милутин: Уста ти се позлатила!

Сви се смеше.

Радују се, али немо, без речи – да не наљуте или, далеко било, прекину говор господина Арсена.

Арсен: Ми смо били Европа пре Европе!

Френетичан аплауз.

Арсен их утишава руком.

Арсен: Па зашто онда да их молимо да будемо с њима!? Што, бре, да се понижавамо? И докле, мајку му!?

Равијојла /тихо/: Рекао је “бре”!

Милутин: Ово “мајку му”… То је много значајније. То ће да одјекне!

Даринка: Је л’ у медије, тато?

Арсен: Немам утисак да ме слушате?

Милутин /делећи им ћушке/: Ма, како да те не слушамо, соколе!? Јуначе! Јуначино! Војводо!

Милета: Авангардо!

Милутин /Милети/: Срам те било. Оваквом човеку такву гадост да кажеш, такву увреду…Пу! /Арсену/ Ви, војводо наставите; ми вас слушамо… И опростите, молим вас.

Арсен: Ми смо били Европа пре Европе! На двору Немањића…

Сви: Срби су користили нож и виљушку кад Европа још није ни знала…

Арсен: Шта да вам причам кад све знате.

Сви: Живеооо!

Арсен: Све знате, браћо и сестре!

Сви: Живеоооооо!

Арсен: Полако, полако… Послаћемо Европи…

Милета: Ултиматум.

Милутин: Дипломатску ноту.

Арсен: Oui! C’est tres bien. Оui!… Pardon! То је добро. То сте добро, то сте одлично рекли. Лепо ћемо ми њима да пошаљемо дипломатску ноту и да чекамо одговор… Како се беше зовете ви?

Милутин: Милутин. Ја сам Милутин. Ово ми је /показује/ син Милета, ово ми је снајка Даринка, ово ми је, тј. није мени, него свима нама комшиница Равијојла, као она чувена вила, разумете, посестрима Краљевића Марка, оно дете у колевци то је мој унук Урош, а у оном сандуку тамо је наш пра, пра, пра, пра, праотац Вукашин…

Милета: Вековима га већ вучемо са собом…

Милутин: Наравно, куд год ми, ту и наш Вукашин; једнако с нама, барабар.

Даринка: Не можемо да га оставимо душманима нашим, као што душманима нашим нису хтели да га оставе ни они који су га носили пре нас…

Равијојла: … Вековима! У свакој сеоби, у свакој бежанији пред многоструко јачим и неупоредиво боље наоружаним непријатељима, који су газили нашу свету земљу, који су рушили и палили наша вековна огњишта…

Милутин: Седи. Четири плус. Видиш да можеш да научиш кад се потрудиш.

Арсен: Ја то све знам.

Даринка: Све зна.

Милета: Их, како он не би знао…

Арсен: Ја мислим да би господина пра, пра, пра Вукашина требало сахранити у највеће српско гробље. Он је то заслужио… Нај-ве-ће!

Милутин: Не може!

Арсен: Зашто?

Милутин: Требало би да знаш зашто.

Арсен: Знам, наравно да знам, али хоћу да видим знаш ли ти.

Милутин: Ја да ли знам?! Ја који сам…

Милета: Ја не знам.

Милутин: Како не знаш, соме!? Је л’ ти ова овде малопре лепо рекла да су Вукашина Србашина Срби носили… /Равијојли/ Кажи како си рекла.

Равијојла: Вековима! У свакој сеоби, у свакој бежанији пред многоструко јачим непријате…

Милутин: “У свакој бежанији”! У бежанији, Србине! Па је л’ онда лепо да га сахранимо на наше највеће гробље, које се зове… Како се зове?

Даринка: Бежанијско гробље.

Арсен: Бежао за кратког живота, бежао вековима у овом сандуку, у смрти предугој, па зар да му и гробље буде бежанијско!? … Милутине, кад једног дана стигнемо у Европу и у свет, кад и ми будемо живели као сав нормалан свет, ти ћеш ми бити…

Милутин: Амбасадор у завичају! Молим те, остаде ми жеља пуста за старим крајем и голем жал ми навали на душу што одох, а као амбасадор бих могао… у исто време да биднем и у Европу, и у Србију. Мал’ на једну, мал’ на другу страну.

Арсен: Договорено /рукују се/… Дакле /осталима/, биће посла, не брините, биће и посла, и највиших положаја за сваког!

Равијојла /Милутину/: Сумњао си у њега, матори, а видиш да је Србин; Србин, бре! Само чистокрвни Србин овако и оволико воли власт!

Арсен: Дакле, да пређемо на посао. Ко ће да ми помогне да Европи и свету пошаљемо дипломатску ноту?

Остали /углас/: Ја!

Арсен /Равијојли/: Дакле, ти.

Равијојла: А како ћемо да им пошаљемо?

Арсен: Телепатски.

Даринка: А је л’ може то тако?

Милета: Може.

Милутин /одвлачи Арсена на страну/: Заиста, како ћете то да урадите?

Арсен: Телепатски, стварно… Нисте знали то?

Милутин: А, јесам, знао сам, како да нисам… Чекај, бре!

Арсен: Озбиљно вам кажем.

Милутин: Па да, знао сам, знао сам… Једино тако и може, преко релеја и предајника… Само тако. Телепатски. /иде према осталима/ Биће све у реду.

Арсен /иза њега/: А је л’ има…?

Милутин: Има! /вади из џепа чутурицу и чашу и сипа ракију/ Има да се наздрави, мора да има! Увек мора да има! Никад и нигде без ракије! /попије, па одмах сипа другу/ Арсеније, соколе, кућо и авлијо, јуначки сине, изволи.

Арсен: Живели! /попије и враћа чашу Милутину, који је пуни и даје сину Милети/ Успећемо. Морамо да успемо.

Милета /прихвата чашу/: Предуго смо чекали.

Даринка: Ја не могу.

Равијојла: Не можеш да чекаш?

Даринка: Не, него не могу да пијем.

Равијојла: Таман посла. Па да опет рецитујеш у десетерцу…

Арсен: Ја волим поезију!

Даринка: Поезија је краљица уметности!

Милета: Даринка, време је да успаваш дете.

Даринка невољно одлази /Милета јој руком показује да иде; тера је/, па се Арсен одмах, рутински, пребацује на Равијојлу.

Арсен: Поезија је краљица уметности!

Равијојла: Ја волим поезију.

Арсен и Равијојла шапућу. Смеју се. Почињу лепу љубавну игру, плес с много љубави, еротике…

Даринка, носећи колевку, гледа за њима, спремна да сваког трена одустане од своје обавезе и прикључи им се. Милета јој строго наређује да иде.

Даринка одлази на једну, а Милутин и Милета на другу страну.

Милутин /Милети/: Море… А?

Милета: Ааа.

Милутин: Шта мислиш?

Милета: Јебем ли га…

Милутин: Море, да не испадне да ће овај да ’бе и њих и нас?

Арсен и Равијојла занесени плесом, љубавном игром.

Милутин и Милета, с рукама на леђима, праве кругове по ливади: замакну десно, па се појаве иза Арсена и Равијојле, па замакну лево, па се појаве испред њих, и тако стално у круг – једнако причајући, једнако “велике проблеме решавајући”, док ових двоје играју, играју, играју.

Кад тако једном замакну на неку страну, Даринка спусти колевку поред сандука, па се придружи Арсену и Равијојли; играју утроје.

Отац и син, Милутин и Милета, се и даље врте у круг, држе руке на леђима и једнако мудрују…

И таман да се деси секс у троје, кад – заплака дете.

Мудраци застану.

Играчи застану.

Равијојла падне и остане да лежи. Даринка падне, али не остаје да лежи, него као војник пузи према сину, који се сада само повремено гласне – тек толико да мудри Срби за трен застану, па како се плач детињи прекине они наставе да мудрују и да круже.

Арсен сео, наместио се у позу за медитације, па узео да се телепати, тј. шаље телепатску поруку Европи и свету.

Кад Даринка стиже до нејаког Уроша, Урош удари у плач, тј. Даринка доби прилику да изиграва пажљиву, брижну мајку. Милета, кад чу гласан плач детињи, схвати да је са женом и дететом му све у реду.

Милутин се смирио, види да Арсен шаље Европи и свету дипломатску ноту, и то по његовом предлогу, а за све остало га баш брига.

Арсен пришао Равијојли па се заједно телепате, тј. тело на тело, па удри!

3.

Милета и Милутин стали један поред другог и буље – први у исцрпљену Равијојлу, а други у утелепаћеног Арсена – иза леђа их куцкају, по раменима, два момчића млада /има у сваком по стотину кила/; ем велики, ем јаки момци у маскирним униформама.

Куцнути се окрећу.

Милета: Изволите, господо.

Милутин: Стоп! /момци су у ставу “мирно”/ Милета, црни сине! /и Милета се укочи/ Одакле долазите, момци? /момци покажу/… С истока, значи!? Ма, јесте ли ви нормални, бре!? Ма, јесте ли ви нормални!? Ма, јесте ли, бре!?

Момци немо показују да они ништа не знају, да су дошли, јер су их послали да неког траже, да копају, да рију, извиђају, шпијају….

Милутин: Идите ви, момци, кући. Није ово за вас. Ово су озбиљне ствари…

Момци се мало буне, али кад им Милутин запрети оружјем на гомили, одлазе.

Милутин и Милета стану под српску шљиву. Биће да је то и место за свако озбиљно размишљање (или ритуално думање).

4.

Равијојла оде на поток да се запере, а Даринка, као, бди над дететом, а уби је љубомора.

Милета и Милутин су под шљивом.

Арсен прекида медитацију и прилази им.

Арсен: Порука је послата. Ако не одговоре, послаћемо им нову, али оштрију. Свака дипломатска нота мора бити оштрија од претходне… Знате, једном ће морати да нас схвате озбиљно.

Милета: Свиђа ми се како говориш.

Милутин: “Свака мора бити оштрија од претходне”!

Милета: Види се да човек зна.

Милутин: Уме!

Арсен /пење се на пањ/: Браћо Срби! /прилазе и женске/ И сестре Српкиње!

Даринка /Равијојли/: Брат сестри најбоље смести.

Равијојла: Умри!

Питање је трена кад ће да заварничи између њих две.

Даринка: Милета.

Арсен чека да се женске смире.

Милета: Наставите, средићу ја то после.

Арсен: Не, морамо прво да отклонимо несугласице, па тек онда да пређемо на озбиљан политички рад!

Милутин: Уста ти се позлатила! /Милети/ Стидим се што сам сумњао у њега.

Арсен /Равијојли/ Ти седи овде и мисли позитивно. /Даринки/ А ти иди тамо и исто седи и исто мисли позитивно.

Арсен води једну на једну, а другу на другу страну. Намешта их… Показује им позу Роденовог мислиоца.

Милета /Милутину/: Ти си до сад, а ја сумњам сада.

Милутин: Не разумем.

Милета: Рекао им је да мисле… Жене да мисле!?

Милутин: Није, сине, опасно то што овај човек верује да оне могу да мисле, биће опасно ако оне стварно почну да мисле!

Милета: Таман посла! …Ћалеее! Неће ваљда!?

Милутин: Смири се; идемо да спиемо.

Милета: А они?

Милутин: Неће дуго, не бој се. Ајде. /Арсену/ Арсеније, ако ли да одморимо, па ћемо сутра те политичке теме да разбирамо…

Арсен: Ма, наравно.

Милутин: Знаш, јутро…

Арсен: …Јутро је мудрије од вечери.

Милутин /Милети/: Све зна. Све!

Милутин се намешта да легне тако да му је сандук Вукашинов под главом, а Милета тако да главу стави на оно одбачено оружје.

Арсен шета, гледа, мерка где ће да законачи.

Милутин се помоли Богу и легне.

Милета се не моли.

5.

Долазе два момчића млада, али сада у неким друкчијим униформама, па Арсен бежи у мрак.

Устаје Милета носећи неко оружје у рукама.

Момци се извињавају и повлаче.

Милета остави оружје и иде да поново легне.

Милутин лежи тако да му је Милета иза леђа и ништа од свега тога није видео, али он истовремено одлично зна какав му је син…

Милутин: Милета, сине, помоли се Богу и замоли га да ти опрости што си дирао оружје.

Милета: Хоћу, тата.

Милета се не моли Богу, него се одмах намешта да легне.

Милутин: Помоли се Богу, Милета.

Милета: Хоћу, тата.

Арсен, видевши да је потера за њим отишла, прикрада се до Даринке.

Видевши то, Равијојла се примакне и легне поред Милете.

Милутин, којем се све то догађа иза леђа, само се мало промешкољи.

Милутин: Опет си закаснио, Милета.

Милета: Нисам, тата.

Милутин: Јеси, јеси… Поред кога ђаво легне, Бог му више не пада на памет.

Спустила се ноћ.

Изашао месец.

Милутин спава, а на два места се не спава. Напротив.

Анђели тихо певају песму О Небеској Србији и о Србима као народу који све што пожели мора прво дуго, дуго сања и који се увек буди – или прерано, или прекасно.

6.

Мрак.

Србија је у потпуном мраку.

Свиће.

Полако, баш полако свиће.

Милутин се протеже, вакат му је да устане – да га сунце не затекне.

Иза његових леђа, поред Милете лежи жена његова, Даринка; Равијојла је на време прешла на резервни положај.

Свануло је.

С потока, где је ишао да се умије, долази Арсен и одмах на пањ.

Арсен: Песник је пробуђени део народа!

Сви се тргну. Устају. Трче на поток и враћају се умивени. Затежу по себи панталоне и кошуље, сукње и блузе … Стају под шљиву.

Арсен: Песник је пробуђени део народа! Срећан је народ који слуша своје песнике! Нема веће среће него кад се песничке визије остваре, а моја визија да једном стигнемо…

Милутин: Ипак је он сероња.

Равијојла: Није.

Милутин: Сероња!

Даринка: Није.

Милета: Откуд ти знаш!?

Милутин: Сероња!

Даринка: Није он, тато; то се мој Урош укакио.

Даринка узме колевку и носи је на поток.

Ускоро се чује како дете плаче.

Милутин /закључио/: Значи јесте Урош. Извините, госпон Арсеније.

Арсен: Ништа, ништа… Дакле /силази с пања/, још нисам добио никакав одговор из света. Шта да радимо? Да поновимо поруку…

Равијојла: Јао, то ћемо!

Арсен: Или да…

Милета: …Заратимо… Да заратимо!

Милутин: С ким?

Милета: С било ким.

Милутин: А што да ратујемо?

Милета: Да свет дође да нас мири!

Арсен: C’est tres bien! Овај, то ће да упали. Сигурно! Свет ће доћи да нас мири, па кад нас измири онда нас поведе са собом…

Равијојла: Да нас поведе у свет! Да и ми живимо…

Сви: …Као сав нормалан свет!

Милутин: Ја нећу.

Милета: Шта нећеш, тата.

Милутин: Нећу да идем. Кој ћу андрак тамо!?

Арсен: Па, да живимо…

Милета и Развијојла, а дотрчава /носећи колевку/ и Даринка, па углас: …Као сав нормалан свет!

Милутин: Нећу.

Даринка: Зашто, тато? Зашто?

Милутин: Милета, дођи овамо.

Милутин и Милета се издвајају.

Милутин: Милета, сине. А шта ћемо ако не буду хтели да нас приме, ако нас /млатара руком/…

Милета: Екскомуницирају?

Милутин: То.

Милета: Не верујем. Требамо им.

Милутин: Што им требамо!? Зато што смо лепи и паметни… Није, него!

Милета: Ма, примиће нас…

Милутин: Њега ће да приме, он је отуд и дош‘о. И више је њихов, него наш…

Шапућу, домундјавају се.

Остали, док чекају да се отац и син договоре, полако схватају да не могу тако без везе да стоје, па се прихватају неког посла, у стилу: “ајд нешто да се радуцка, ово ће потрајати”.

Даринка се маје око колевке.

Равијојла око себе.

Арсен око обе.

Равијојла: Је л’, бре, Арсене… Шта ти је требало да се онолико фолираш с оним фррррнцуским ррррречима?

Даринка: Што!? Мени је то баш лепо. Отмено.

Арсен /Равијојли/: Ето зато. За опсенити…

Равијојла: А чиме ћеш сад да их опсениш?

Даринка /Арсену/: Ааааа, зато си ти набацио ту књижурдачу…

Арсен “крије” књигу иза леђа и “мази” Даринку.

Равијојла му отме књигу.

Чита.

Равијојла: “Речник страних речи…” /листа/ “Вехементан… иманентан… кохерентан… транспарентан…”

Даринка: Тан, тан, тан као па-ме-тан… Тан-тан-тан, па-ме-тан… Јаао, што ћеш да будеш пааааметан!

Арсен: Нарочито ако ме још и они провале /показује на Милету и Милутина/… Лако ми је за вас…

Арсен их “дира” /мало једну, мало другу/ у стилу они су сад тим, екипа; кресали се, па тако…

Милутин и Милета, на другој страни, настављају своју причу.

Милета: Ма, примиће нас, тата.

Милутин: Хоће, хоће. Њега и њих две ће да приме, а…

Милета: А тебе и мене неће!?

Милутин: Ја не идем, а ти још ниси спреман!

Милета: Не разумем.

Милутин му рукама покаже да је Арсен креснуо ове две, а Милету није!

Милета се буни. Не верује.

Милутин зна да је то тако.

Милета се љути.

Милутин зна да овај може да се љути како год и докле год хоће – али, та ствар стоји тако.

Милета: Тата!

Милутин: Милета, сине. Изгледа да је то услов.

Милета: Зар нас само пробушене хоће!?

Милутин: Све ми се чини да је тако.

Милета: Нећу. Не дам! /Чува дупе, брани га руком/

Милутин /озбиљно, с поносом/: Сине, поносим се тобом!

Милета се уозбиљио. Умудрио. Проважнио.

Милутин се значајно накашљава и води Милету према осталима – сад ће они /њих двојица!/ да им саопште шта су доконали.

Остали се припремају да чују ту важну одлуку, ту препоруку, ту мудрост предубоку или нешто томе слично.

Милета: Тата и ја смо…

Милутин: Пусти мене, сине.

Милета: Изволи, тата.

Милутин: Даклем, овако…

Арсен: Опростите, господине Милутине, само тренутак… Сачекајте мало, сад ћу да се вратим.

Арсен оде према потоку; можда и даље.

Милутин и Милета су спремни да га сачекају, јер баш имају шта да му кажу.

Даринка и Равијојла ћуте.

7.

Нема га. Не враћа се.

Још га нема.

Равијојла: Је л’ то нека нова игра?

Милета: Игранка је…

Милутин му не да да говори.

Милутин: Буди на висини задатка, сине.

Милета: Хоћу, тата.

Даринка: Је л’ то зато што сам ја…

Милета: О томе ћемо…

Милутин му не да да говори.

Милутин: Буди на висини задатка, сине.

Милета: Хоћу, тата.

Равијојла: Је л’ то нека нова игра, питам?

Милета јој упадљиво не одговара.

Милутин се и тиме поноси. Није његов син тако попустљив; јуначина је он, мушкарчина…

Даринка: Хоће ли неко да нам објасни шта се овде догађа.

Милутин: Све што је требало – већ се догодило.

Равијојла: То је нека конспирација?

Ћуте.

Равијојла: То је нека конспирација?

Ћуте.

Равијојла: Је л’ то је нека конспирација, питам?

Ћуте.

Равијојла: Ма, ко вам, бре, јебе матер!

Равијојла купи своје прње, а Даринка, кад схвати да то она хоће да оде од њих, пожури да јој помогне да се што пре спакује. Море, да се не предомсли, па да остане…

Неће се предомислити.

Одлази сигурно.

Пође на исту страну на коју је малопре отишао Арсен Ноар, а онда одлучи да оде на супротну.

Баш оде.

Милета: Равијојла!

Успаничен је Милета. Схватио је да ће заувек остати без ње. Најрадије би потрчао за њом, а срамота га пред оцем, пред женом, пред сином…

Милета: Равијојла! Раво моја! Равоооо!

Милутин: Куравооо!

Милета само одмахне руком и потрчи за Равијојлом, једнако је дозивајући.

Милета: Равоооо!

Милутин: Куравооооо!

Милета: Равооооооооо!

Милутин: Кураааавоооооооо!

8.

Даринка је затечена. Не, није она тек сада сазнала да је њен Милета увек више волео другу него њу – затечена је својом мирноћом, хладнокрвношћу.

Даринка: Убићу га.

Милутин: Не будали.

Даринка говори мирно, као да му каже да ће да умеси хлеб, па да после ручају.

Даринка: Морам да га убијем.

Милутин: Мисли на дете, жено.

Даринка: Не, не, морам да га кокнем.

Даринка узме колевку, стане пред свекра и загледа му се у очи…

Даринка: Тато.

Милутин: Кажи.

Даринка: Тато, молим вас да ми чувате Уроша.

Милутин прими колевку. Тужно. А с поносом.

Даринка оде.

Није смела да се окрене, да јој срце не попусти, да се не врати.

9.

Милутин између сандука и колевке. Седи.

Мало гледа у претка, мало у потомка.

Милутин: Ти, Вукашине, /помилује сандук/ знаш, али ти, Уроше, /помилује колевку/ не знаш… А требало би…

Срби су један, како да кажем, велик и паметан, али страшно несрећан народ… Несрећан у пичк… Извињавам се, извињавам, али… Нико, бре, неће да буде Србин. Нико!

Србин лако пристане да буде Канађанин, да буде Американац, Француз, па и Немац чак, што, шта му фали… Србин лако буде и Аустралијанац… Море, и кенгур ће да буде, и кенгур, и коала; све ће Србин да буде само да га тај малер не задеси, само да га та љута несрећа не стрефи да вечно, вечно остане Србин!

Србин који је успео у животу није више Србин. У ствари, јесте он и Србин, али тек онако, узгред или кад то више не може да се избегне, кад се баш мора, кад је наређење одозго, кад је било како, свакако, само да ни случајно, случајно не испадне да је он самоиницијативно Србин; да је он то од своје воље и од свога осећања, далеко било… Србин који је успео у животу је, пре свега, политичар, бизнисмен, посредник, представник, угледник, а у љутој, најљућој самоодбрани може да буде и Србин, али само малкице, мрвичак чак. Само мрвичак!

Пролази, криомице, Арсен Ноар. Види се да је потера за њим.

Милутин: Србин који је добио на лутрији, политичкој или привредној, свеједно, па се некако дочепао белог света, Србин је само о славама, свадбама и саранама… Србин је само кад накратко дође из тог белог света у завичај, а иначе је он: грађанин света, мондијалиста /!/, глобалиста, светски човек, човече…!

Србин који је млад и јак, па још паметан и талентован, неће да буде Србин, јер му старији Срби ништа не нуде и не дају, ништа од оног што им обећају, а ти старији су и остарили трудећи се да све и свашта буду, и свакако и за свачији интерес, само да никад и нигде не буду оно што једино јесу – Срби.

Протрчаше и она два момчића млада; сад су па у неким трећим униформама. Нпр. болничарске униформе са плавим шлемовима… Траже Арсена. Виде и чују шта Милутин ради, али – ко га шиша; имају они своја посла. Одоше.

Милутин: И, на крају, ране моје – на срцу /помилује сандук/ и на души /помилује колевку/ – Србин који нигде ништа нема, а таквих је највише… неће да буде Србин /!/, јер неће да му српство и србовање… буде једино имање!

/плаче/ Лако је бити пророк међу Србима… Међу Србима и међ Србијама… Треба само да видиш шта би било најгоре по Србе и одмах кажеш да ће се то, баш то догодити… Нема шансе да промашиш. Погађаш боље него Плотовићи; Плотовићи који су прорекли да ће сви Срби стати под једну шљиву… А…ево, видите колико нас је…

/прибира се/ Ти, Уроше, не знаш… Можда ни ја не знам све… Али, једно сигурно знамо и ти ја… Кад дође време, кад дође судњи час, нама ће наш предак, наш Вукашин Србашин, казати шта нам је и како чинити!

Милутин причао, причао, па сад и запева на исту тему.

Док Милутин пева О Србима и о Србијама, спушта се ноћ, полако.

Кад Милутин заврши песму, Србија је опет у мраку, мрклом.

10.

Свануло је.

Свануло је ово јутро, ово данашње.

После 20 дугих, дугих година, под српском шљивом никог нема.

Ни Милете, ни претка, ни потомка.

Само шљива и ливада.

Отуд, од потока долази Милутин.

Вуче претков сандук за собом; сандук има точкиће, па га Милутин вуче као што деца вуку аутомобилчић на узици.

Стар је Милутин, не може да носи онолику сандучину.

Ни Даринка, која долази са друге стране ливаде, не носи, него и она вуче за собом на узици, али један специјални мртвачки сандук, сандук за двоје!

Сандук на спрат, два мртвачка сандука једна на другом; спојена.

Наравно, и на Даринки се види време које је прошло.

Милутин: Видим да си их стигла.

Даринка: Јесам. После пуних двадесет година! Нисам се смирила док их нисам на камару у’ватила! Хе-хе /показује на сандук-е/. Мени је говорио да ће бити мој, мој и само мој “док нас смрт не растави”, а од ове роспије га ни смрт није могла раздвојити! /покаже доњи сандук/ Она, Равијојла и на њој /покаже горњи/ Милета мој!

Милутин: Урош је у Немачкој. Ево, баш јуче сам добио писмо.

Милутин јој даје писмо.

Даринка чита и плаче.

Милутин: Каже да се оженио.

Даринка показује како је у писму управо то прочитала, па још јаче удари у плач.

Милутин: Пише и да ће доћи.

Даринка показује како је у писму управо то прочитала, па још јаче удари у плач.

Милутин: Има и сина.

Даринка показује како је у писму управо то прочитала, па још јаче удари у плач.

Милутин: Вукашина! Урош има сина Вукашина! Вукашина Србашина!

“Е, јеби га” – чу се као из сандука.

Даринка се смртно уплаши и поскочи.

Милутин не верује да је чуо што је чуо.

“Е, јеби га” – чу се опет.

Милутин: Проговорио си, Вукашине, проговорио!

Даринка је “умрла”. Смрзла се од страха.

Милутин: Радуј се, снајка! Радуј! Проговорио је наш предак Вукашин!

Даринка би волела да није.

Милутин: Сад ћемо да га питамо шта нам је чинити… Вукашине, о, Вукашине!

Тишина, гробна тишина.

Даринка се сети да још држи писмо од сина, од нејаког Уроша, па мало страхује од Вукашина, а мало плаче над писмом.

Милутин /смиреније, озбиљније/: Вукашине, Србине.

Ослушкује.

Прислони уво на сандук.

Не, ништа се не чује.

Даринка /охрабрена/: Добро је.

Милутин: Шта је добро.

Даринка: Добро је што се не јавља.

Милутин: Није добро. Писано је да ће се јавити и да ће нам казати /вади иза појаса неке папирчине/, и да ће нам показати куда да идемо… Разумеш.

Даринка: Не разумем, али – добро је.

Милутин: Није добро… /у сандук/ Вукашине… Вулеее… Вууууллее.

Даринка: Нема од тога ништа… Пре ће ова змија под Милетом просиктати.

Милутин /сам са собом/: Да л’ је могуће, мајке му га, да сам толико чекао и чекао и толико желео и желео да ми се јави, да ми се учинило и да сам га чуо?! Вукашина.

Даринка: Није ти се учинило. И ја сам га чула.

Милутин: Онда је, значи, проговорио.

Даринка: Јесте.

Милутин: А ако јесте, онда значи да станемо и да чекамо.

Милутин стаје под шљиву.

Даринка стаје под шљиву.

Стоје и ћуте.

Чекају.

Свекар и снаја.

Милутин: Проговориће он опет, па ће нам и казати и показати…

Стоје и ћуте.

Чекају.

Не може се дуго стајати и само чекати.

А свекар и снаја.

Погледују у сандуке.

Погледују једно у друго.

Свекар и снаја.

Имају сандуке, а немају колевку; нема ли им будућности…?

Даринка: Сандуци…

Милутин: А нигде колевке.

Даринка: Ни једне.

Милутин: Ни једне једине.

Почињу да се загледају озбиљније, меркају.

Да неће можда и бити нешто.

Неће ваљда.

Милутин ужагрио очима у снајку.

И она у њега.

Даринка: Грех је.

Милутин: Јесте. Грех је.

Грех је; него шта, него грех!

Ма, и није.

Није грех кад су виши интереси у питању.

Даринка: А да ли је грех кад су виши интереси у питању?

Милутин: Да виши?! Највиши!

Даринка: Највиши интереси!

Милутин: Национални интереси!

Даринка: Опстанак нације!

Милутин: У питању је опстанак нације!

Даринка: Е, ако је тако…

Милутин иза појаса вади учкур и почне да га развезује, развезује, развезује…

11.

Таман да се додирну, а увелико већ дрхте од узбуђења, од с муком контролисане страсти, кад – опет се чу оно “Е, јеби га”, укоче се, ослушкују и – појави се Урош.

Велик, кршан момак, а сто одсто личи на оца, на Милету, само што има бркове.

Милутин: Који си ти, бре?

Урош: Урош.

Даринка: Урош! Дете мајкино!

Грли га и љуби. Загледа. Обожава.

Појављује се и жена Урошева, Швабица, тегли у рукама колевку и отпухује.

Милутин: А то ко ти је?

Урош: Жена… Моја супруга Гертруда. Писао сам ти, деда.

Милутин: Јеси, јес да.

Даринка преузима колевку.

Милутин: А већ сте и дете скуцкали.

Милутин се упознаје с Гертрудом.

Гертруда: Гертруда.

Милутин: Милутин… Ама, видиш ли ти ово, Даринка?

Даринка: Видим.

Милутин: Ова Урошева Гертруда иста она Рави…

Даринка: Па, јес, много личи на њу.

Милутин: Ама, не да личи, него пљунута!

Даринка: Ама, баш!

Милутин: Лепа ти је жена.

Гертруда: Хвала, хвала.

Милутин: …И свекрва ће баш да је воли; има да је обожава!

Даринка спусти колевку, па опет пригрли сина.

Даринка: Исти отац! Исти, исти! Само што има бркове. Исти отац!

Милутин се опет намешта под шљиву.

Милутин: Сад нас је више! Биће нам лакше да чекамо.

Даринка води Уроша под шљиву.

Урош иде, али не жели то и не воли то што се мајка удидила, што се деда укочио…

Даринка: Знаш, сине, Плотовићи су прорекли да ће сви Срби стати под једну шљиву и да ће онда…

Милутин: Станите вас двоје овде, колевку ставите испред себе…

Све страшно подсећа на почетак ове приче, само што сада имају један мртвачки сандук више, и то дупљак..

Гертруда: Је л’ то нека србска игра?

Урош: Није. /мајци/ И докле ћемо овако да стојимо, да чекамо, а не знамо шта чекамо…

Милутин: Знамо. Чекамо да Вукашин проговори.

Урош: Како да проговори, па дете тек месец дана има…!?

Милутин: Не тај Вукашин, овај /покаже на сандук/.

Гертруда: Је л’ то нека србска игра?

Урош: Није!… Деда, све знам. Морам да ти кажем. Ја сам и дошао само да бих прекинуо то српско чекање на… на…

Гертруда: Је л’ то нека србска игра?

Урош: Није, бре, пизда ти материна!

Даринка и Милутин се радују.

Он!

Он је прави!

Он ће да их води!

Милутин: Он је!

Даринка: Он је!

Милутин: Он је прави!

Даринка: А и дошао је са запада!

Милутин и Даринка се поздрављају као кошаркаши…

Милутин /Урошу/: За тобом – и у ватру и у воду!

Даринка: Уроше, снаго наша!

Милутин: Уроше, Србине! Соколе! Јуначе! Војводо!

Урош /Гертруди/: Није, бре, пизда ти материна!

Милутин: Уроше, кућо и авлијо! Јуначки сине, изволи – поведи нас!

Даринка: Коначно ћемо и ми да живимо…

Милутин и Даринка: …Као сав нормалан свет!

Гертруда: Но, то јесте србска друштвена игра.

Урош: Јесте. /пење се на пањ/ …Браћо и сестре!

Милутин и Даринка: Живеоооооо!

Радосни, срећни, купе прње и крећу у свет.

Урош напред, Гертруда за њим /носи колевку/, па Милутин с ковчегом на узици, па Даринка с дупљаком на другој узици.

Гертруда се окреће, застаје, чуди се сандуку за двоје.

Гертруда /Урошу/: Но, што то? То нигде нема.

Урош: Нема… Знаш, ћале је био страшан швалер!

Дотрчава Арсен Ноар.

Сви стану.

Арсен је очигледно у оних двадесетак година био још неки пут с Даринком.

Даринка: Идеш полако, значи да те не јуре више?

Арсен: Не. Пустили су ме.

Даринка: Пустили те из луднице!?

Арсен: Пустили.

Даринка: Излечен?

Арсен: Не. Неизлечив!

Милутин: Знао сам. Одма’ сам рек’о!

Даринка загрли Арсена.

Гертруда /Урошу/: И твоја мама страшан швалер… Но, Урош, зашто има тако мало Срби, а тако пуно јебе!?

12.

Ливада.

Шљива.

Нема Срба.

Опет дотрчавају два момчића млада (у ко зна каквој сад униформи), али сада не траже ни одбеглог лудака, ни одбеглог јунака, ни одбеглог ко зна ког…

Момци: Еее, коначно смо је нашли!

Момци ишчупају шљиву и однесу је.

Заувек.