2.

Кад је Милош Војиновић добио ситну књигу од браће, да иде ујаку у сватове, да се њему у невољи нађе, па је и надмудрио и надјуначио, прије нег ће познати Роксанду ђевојку, гађао је кроз прстен јабуку.

Као да су, роде, сви Срби и све што је српско, увијек и у свему, у позицији Милоша Војиновића: између те књиге и те кроз прстен јабуке. Народ смо чије се јунаштво непрестано искушавало и искушава; народ смо од којег се увијек и очекивало, и искало више него и од ког другог; народ смо од којег се и без питања и капом и шаком узимало, и материјално и духовно; народ смо чија је књига исписана мукама, свакојаким, големим, и још се исписује; народ смо чија јабука нема једног укуса, нити је само слатка, нити само горка... Кад год се негдје сретну јабука и књига то се српски народ сам са собом сусреће.

Ови сусрети овдје, ако једног дана и њих не забаталимо, учиниће да јабукородна Јабланица буде мјесто гдје ћемо се са собом сусретати радосно, без пријеког погледа, без затора, без и најмање замјерке; увијек само с пажњом и љубављу, јер јабука увијек казује љубав! И кад је момак дјевојци даје, и кад је милошта што се у род носи, и кад је на крсту над покојником; увијек, увијек, и у радости, и у тузи: јабука је љубав.

Љубав је и књига, прво она прва и највећа, она којом се љубав Господња по нама разлила и кроз коју је Човјек казао љубав своју према Господу, па све ове потом. Књига увијек казује љубав, јер је - као симбол знања и мудрости - једина у прилици да онога коме је омилила дарује знањем и духовношћу, просвјетљењем.

Јесте, постоји и Парисова јабука раздора и ваља увијек бити на опрезу да се нека званична српска рука опет баш за њу не ухвати, кад већ знамо и за златну јабуку у врту Хесперида као воће бесмртности, па за јабуку сазнања коју су Адам и Ева загризли у врту Едемском, а тек што је слатко знати за јабуку која у Пјесми над пјесми над пјесмама казује плодност Божје Ријечи, њен окус и мирис. "Што је јабука међу дрветима шумским, то је драги мој међу момцима" одговара љубав на љубав исказану кроз стихове "Што је љиљан међу бршљанима, то је драга моја међу дјевојкама" у Пјесми над пјесмама, најљепшој на свијету.

Свијет је књига зато што је књига Објава свега на свијету!

Књига је симбол свијета, јер "свијет је голем као књига", као Књига живота из Откривења Јовановог, књига која је у средишту раја и поистовјећује се са стаблом живота: листови стабла, као и слова у књизи, предочавају сва бића заједно, али и све Божје одлуке. Књига је воћка која увијек рађа и сладак је плод њен. Плод јабуке код Срба је и симбол дара и даривања. Бога молимо прво за здравље и здравље је прво што другима пожелимо, па зато јабуком дарујемо све које бисмо увијек радо видјели здраве и једре к'о јабуке. Здраво румене боје и пуног облика, јабука је и симбол здравља, а здравље је у животу народа и од злата је вриједније. Ни једно друго воће, ма колико да је слатко, не може бити златно. У народној пјесми срећемо само од злата јабуку.

Златан је сваки сусрет са књигом. Затворена књига је као затворено срце: скрива своје мисли и осјећања, а отворено срце их нуди, преноси радост своју и на друге људе, на цијели свијет.

Затворена књига је нетакнута твар; кад је отворена оплођена је и рађа увијек нове, веће и љепше мисли и осјећања и казује да је онај који је чита схватио њен садржај, усвојио ново знање и постао слободнији.

Симболом спознаје и слободе сматрају се и оних пет кракова и пет сјеменки у средишту јабуке. Ипак, јабука се широм свијета, у различитим културама, религијама, па и цивилизацијама, најчешће види као симбол љубави, плодности, младеначке снаге и љепоте. Кажу да је Александар Велики, трагајући за водом живота, пронашао у Индији јабуке које животни вијек продужавају на 400 година... Нека драги Бог учини да се бар три пута толико година људи добре воље и нарави срећу овдје с књигама и јабукама као са самима собом и својим љубавима.

3.

Није Свети Сава постао и био онај који је био и који ће у векове векова бити само зато што је на двору свога честитог оца васпитаван у хришћанском духу и што су га учили најбољи учитељи тога времена, јер: било је дворова честитих српских владара и пре и после двора Стефана Немање и било је добрих, бољих и најбољих учитеља и пре и после оних који су своје знање и васпитање преносили на младог принца Растка, него је Свети Сава постао и био онај који је био и који ће у векове векова бити зато што се - као ни у једном српском сину пре и после њега - у срце његово свило неизмерно много искрене љубави и вере у Господа нашег Исуса Христа.

Ко се год попео до сазнања да се без љубави и без вере не може ни најмањи и најневажнији посао опослити, зна да је човеку, што је већи и важнији задатак пред њим, јасније да му је више искрене љубави и искрене вере, а највише и најискреније потребно за највеће и најважније послове народне и државне. Знамо ли да је, вођен баш таквом љубављу и таквом вером, Стефан Немања утемљио јединствену српску државу, у коју су ушле до тада мање или више самосталне области Рашка, Зета, Травунија и Захумље, па ће је потом син му Стефан Првовенчани уздићи на ниво краљевине, а нешто касније најмоћнији Немањић, Стефан Душан, до царевства Срба и Грка, знаћемо и колико је и како дубоке љубави и вере било у Светом Сави који је овој држави и овом народу утемељио све оно што нас је чинило и учинило државом и народом: веру, културу, науку, политику.

Свети Сава је први српски верски поглавар, први српски књижевник и просветитељ, први српски законописац, први српски лекар, први српски дипломата и све је то успешно, најуспешније радио јер је искрено, најискреније веровао и у вери љубио Господа, јер је увек и увек чинио само добра, богоугодна дела и зато што је богољуљубан био цео живот његов: од Раса, где је рођен, до Врачара, где је - баш супротно од зле намере Синан-пашине да уништи славу Савину и улије страх у кости његовом народу - пепелом његових светих моштију освештан ваздух који удишемо и своју веру чувамо и снажимо, ми данас, као што су преци наши у вековима пре нас и као што ће потомци наши у вековима који ће доћи.

Свети Сава, као и остали монаси пре и после њега, није имао порода, али је, као ни један монах рода нашег пре и после њега, Свети Сава био и остао отац целог српског народа! Духовни отац Срба, монах Сава је сваком свом детету, сваком свом Србину и свакој својој Српкињи, оставио у наслеђе цело, неокрњено, највеће богатство: веру!

Оставио нам је отац наш Свети Сава светосавље, наше православље, и свако од нас најбоље зна како се и колико влада по томе што нам је казао и показао Он, који се сваке године на дан своје смрти поново рађа, да нас подсети и опомене, да нас поучи и у право учење упути.

Као што је Синан-паша мислио да ће спаљивањем светитељевих моштију заплашити народ светосавски и одлучити га од вере православне, тако је и безбожна власт црвена мислила да је заувек укинула веронауку у школама, па и Савиндан, и да је успела да народу окрене главу од Цркве Божије и усади му веровање у своје идеје, у своје идеологе и идоле, али, слава Богу, као што је Синан-пашин злочин имао супротан учинак, тако је и укидање веронауке у школама и Савиндана као школске славе изазвало да се при поновном увођењу, кад смо из безбожног ропства искорачили у слободу вере, осети тим већа радост, можда већа и од оне која је заискрила кад је 1840. године Попечитељство просвештенија одлучило да Савиндан буде школска крсна слава.

Јесте, пола века безбожне власти оставило је дубоке ране у духовном животу нашег народа и логично је што те ране још нису код свих зацељене, што још имамо оних који се батргају у ропству неверовања, што још имамо оних који безнадно тумарају од немила до недрага мислећи да ће наћи оно чега нема, мислећи да ће наћи истину изван Истине Господње, мислећи да ће наћи љубав изван Љубави обожене, мислећи да ће наћи ишта људскије и људима милије од вере у Богочовека, у Сина Божијег, Господа нашег Исуса Христа.

Волим да путујем, волим да упознајем људе и да с њима о свему и свачему причам, да што више чујем и сазнам. Нисам се напутовао, још сам жељан сусрета са људима и њиховим причама, али сам стигао да у своју књигу радости упишем три сусрета с местима на којима је боравио Свети Сава. Био сам у Хиландару и ћутао где се Свети Богу молио. Ћутао сам и пред малим остацима зидина средњовековног града Трнова, у којем је Свети свет овај напустио на сутрашњи дан пре 775 година. Прошаптао сам своју најдражу песму у Милешеви, у храму у којем је Свети био сахрањен.

Данас сам тим трима радостима додао још једну: говорио сам о Светом Сави на светосавској свечаности у Бијељини, у Босни и Херцеговини Светог Саве дедовини.

Хвала вам за ту лепу радост.