Рекли су, написали, објавили...

Да је све ово написао некакав странац - на енглеском, или на немачком језику, био би то пред читаоцима модеран роман о апсурду постојања, апсурду моћи, апсурду злочина на врхунцу искуства и развоја човечанства. У њему - згуснуто људско лице и наличје: грч, немир, ужас, злочин и казна: одговорност, отпор, племенитост... Чежња за правдом и истином. На западу би то био светски хит. Авај, 'Звучни зид' писао је Србин: ово остаје српска књига, а Срби и 'Горски вијенац' лако заборављају. У српским књигама врлине постају мане, добијају поспрдна имена: митоманија, национализам, болећивост, државотворне тлапње. Међутим, истина и душа неће пропасти - макар у малом тиражу и макар на језику као што је овај наш.

Рат је кулминациона тачка у времену. Зато се и говори “пре рата“ и “после рата“. Рат око чијег имена још нема сагласности поново је поделио наше време. Ако је израз “пре рата“ још пре само неколико месеци представљао вишедеценијску прошлост, сада тај израз оличава нашу савременост или сасвим прецизно: пораз наше егзистенције. Петровић дневник је сведочанство о овом поразу.

Петровић је у „“Звучном зиду“ писао као што је мислио, а мислио је о свему што је опседало његову егзистенцију. У овој књизи се говори о политици, о економији и пропадању, о безобзирној власти и уништеној држави, о губитку сваке сигурности и о разарању духовности, о породичном животу који не успева да буде склониште пред понорним вртлозима политике и историје, али највише о рату који је све нас претворио у потенцијалне или колатералне штете.

...Душко М. Петровић је написао песнички post scriptum пређеном путу. Из мноштва актуелних догађаја, који су се нашли под ударом његових сатира, издвојио је оно најрелевантније за савремени тренутак Српства и песнички преиспитао у седам сатиричних поема.

Слика национа, овог пута, није само сатирична, већ и до те мере апокалиптична да се сваки иоле разуман човек мора запитати: може ли ико, данас, да удахне живот српској души? (...) У песнику је проговорио национални инат, па је последице подмукле употребе осиромашеног уранијума прогласио за неслућене могућности напретка, чији ће носиоци бити наказе. Страх од будућности озрачених мотивисао је Петровића да креира саркастичне призоре потенцијалне апокалипсе и прикаже их као излаз из сиромаштва и заосталости...

Књига "Ђаволе, Бог т’ убио" у суштини је трагедија у сатиричном руху. Слика актуелног тренутка Српства, која је у њој дата, крајње је песимистична. Само сатирични приступ теми улива наду да излаз, ипак, постоји. Када не би био убе]ен да се ствари, још увек, могу мењати на боље, Душко М. Петровић, чија су дела у највећем броју мотивисана искреним родољубљем, не би извршио удар на трагичну ситуацију у којој се, опет, нашао његов народ. Дакле, у књизи "Ђаволе, Бог т’ убио" све је суморно осим сатире, која на моменте прелази у сарказам. Она је какав-такав компас на несигурној пучини српске стварности.

У споју духовитости и духовности Петровић је раскринкао многе наше личне склоности, међу којима игнорантски однос према памети, кукавично самозатајивање свога пред другима, порив похлепе и таштине нису на последњем мјесту. Најдрастичније, најсуровије метафоре остале су, међутим, за идентификацију простора српских земаља и тзв. геополитичког положаја српства.

У свему што је сатирично писао, Душко М. Петровић се одређивао спрам власти. Она је у његовим сатирама увек актуелна. Био је, наравно, за промене, и одмах после њих против промениоца. Био је против свепартијског једноумља и владајуће црне листе. Остао је против свих једноумља, на које се оно партијско поделило, и против умножених црних листа, и владајућих и опозиционих. Писао је директно, више од дозвољеног, и за то је био награђиван забранама, високим местима на црним листама и материјално компензован у комитетским, прво, и вишестраначким интерним материјалима, потом. Ма колико да је директно писао, његово писање је имало универзалну димензију, онолико колико је наша несрећа учињена историјски универзалном и колико се заслужни за њу историјски надовезују у ланац чији тајни звекет одзвања у нама, пошто нам је њиме душа окована.

Лирска природа Душка М. Петровића издваја га из реда савремених европских сатиричара. Он у своје записе не уноси карактериситичну горопадност сатиричара, иако је у њима присутна беспоговорност, већ их чини душевним, као да су уз уздах писане. Тако смо у њему добили јединственог писца сатиричних елегија, и, читајући их, више од гнева жалимо себе.

Лични биланс, век и време, народ и његова судбина, политика и историја - све се налази под знаком питања и песник покушава да се "разабере у плетиву", чинећи од песме расправу, од расправе песму.

При том су сатиричност и моралност његови једини аргументи:

"Може ли се у борби

с тако опасним скотом

победити смехом,

љубављу,

добротом?"

Као што је угрожен човек сам, то јест народ, тако је угрожен и његов морал и духовност - што је дуго била једина одбрана.

Само сатирични приступ теми улива наду да излаз, ипак, постоји. Када не би био убеђен да се ствари, још увек, могу мењати на боље, Душко М. Петровић, чија су дела у највећем броју мотивисана искреним родољубљем, не би извршио удар на трагичну ситуацију у којој се, опет, нашао његов народ.

ПАРЧЕ НЕБА ИСТИНСКОГ ПОЕТАРА

Душка М. Петровића пре свега знамо као сатиричара, али је он истовремено и песник. Сатира и поезија, на први поглед, не иду руку под руку, изузмемо ли поезију која по својој намени сатирична јесте и као таква „исписана“ из лирике у правом смислу те речи. Душко М. Петровић, нормално, не може да заборави да сатиричар јесте, али се то не примећује у његовим лирским песмама које он од сатиричних упада чува. Сатиричар који се поезији упути – често смо били у прилици то да уочимо – своје песме гради тако што их преплављује афоризмима, ломи изнутра, покушавајући потом да изломљено слепи. То ретко, и реткима, полази за руком. Ипак је лирска песма нешто друго и она има свој модел грађења. Када пише лирске песме, Душко М. Петровић то чини као песник. Доказују нам то две његове последње објављене књиге. После песничких збирки, штампаних у великим временском размацима, изузев када је о трећој и четвртој реч, На три конака одавде (1975), Шампањац у тетрапаку (1996, 1997), Радост љубави (2006) и Она давна љета зимус (2007), ове, 2016. године, песник нас је даривао још двема: Идем цркви ливадом и Поетар. Житија живих.

И једна и друга садрже песме које су настајале годинама, ретко биле објављиване у претходним књигама (само први циклус прве у првој песниковој збирци На три конака одавде), понеке у часописима, остале се по први пут пред читаоцима налазе. И једна и друга компоноване су исцизелирано и архитектонски и успевају и Неверне Томе, а такви су наши књижевни критичари одреда, да убеде како је Душко М. Петровић особен лирски глас модерног српског песништва који се мора ослушнути пажљиво и проучити ваљано. Ако је чекао да се огласи – а јесте – не морамо ми да чекамо да објавимо како је тако.

Погледамо ли уводни циклус прве збирке (двојезичне – песме је Лазар Мацура на енглески превео), објављене у значајној едицији Меридијани коју, у оквиру Смедеревске песничке јесени, зналачки уређује Горан Ђорђевић), штампан – како смо већ написали – у песниковом лирском првенцу, морамо се приупитати, свесни њихове вредности и лирске лепоте којом нас обасјавају – зашто је песник толико дуго чекао да се као аутентични лирски песник огласи. Није ли сатирично у њему грицкало и гушило еминентно лирско?

Ту су, још крајем седамдесетих година прошлога века, испевани стихови чија је метафоричност и дубинска симболичност данас више него лековита. Она показује како је наш песник на самом почетку своје песничке каријере био песник који је имао много тога да лирски прозбори и знао како то треба да учини: Месец небом / на белом коњу језди / [...] / Месец небом / звезде на војну призива / [...] / Месец небом / преварене звезде везане води / [...] / Месец небом / звезде ко фењере гаси („Бели сонет“; у овом квази-сонету, с неримованим стиховима различитих дужина, чији је наслов синестезијски, у рефренским стиховима сасвим је очигледна суптилна градација); Шест дана смо ловили, / седмом кроз очи пловили(„Лов“); Сунцокрети негде сунце изгубили, / а требало би да је већ дан. / Нас нема и саме се сенке низ поље њишу, / као да дишу („Под јасиком“). У истом циклусу, у песми „Ноктурно“, налазимо и две (обе су компарације) веома експресивне слике, од којих је друга „ојачана“ динамичким глаголом: као да је небо прилегло на земљу и као да звезде вреле кидишу на село. На својим лирским почецима песник је посезао за случајном римом а стихове је градио тако да им је омогућавао да својим, промењивим, титрајућим, ритмом дишу. Тога ће се придржавати и касније.

Касније Петровићеве песме приклониће се и иронији и њена рескост, понекад сасвим налик на ону коју смо сретали у песништву раног Растка Петровића, могуће је у дослуху са иронијом која је пратећи елеменат ауторових убојитих сатира. Ова иронија не може, и неће, без парадокса: гледам да не видим / колону срећних победника, / раздраганих несрећника! („Радост“); радост победе / на штакама (Исто); ама ничег / као радости се не бојим (Исто). У истој песми песник не заборавља ни метафорику и симболику да „активира“ те пева како Сунце о векове се и кости ослања. Исто имамо и у следећим синтагмама: чиније страха („Деца“); сива ходања („Лишће“); тврде студени (Исто); мрака... густог, тмастог(„Исток“) и песничким сликама: низ сокак (се) срца спустим („Деца“); Овај град је, авај, / само један велики кавез, / огроман, / непрегледан / кавез за птице / и људе / који се труде / да се привикну на ропство („Градски соколови“). Последња је особени „увод“ у трагичне тонове који су „освојили“ лепу песму „Крст“: Све беле паре / за црне дане / одавно смо појели, односно: Ништа више немам, / а душу, децо, / и крст на прсима // не дам. Присутни су и апокалиптични мотиви, гдешто налик на оне који се находе у појединим песмама Васка Попе: Зинула земља, / једе куће и авлије („Стид“); Пси лају, / реже, / хоће звук прождрети / [...] / Подивљала пашчад / и мисли нам глођу („Тишина“); испео се ад („Ливада“).

Друга збирка, с неологистичним насловом, Поетар, штампана у „Филипу Вишњићу“, има за поднаслов Житија живих. Ту њена онеобиченост започиње. Житија су хагиографски жанр у византијској и старословенској књижевности који доноси животопис, у средњовековној српској књижевности, неког владара, архиепископа, свеца или будућег свеца. Никако не и онога ко је још у животу. Када се обзнањује година штампања књиге, уз 2016, ту је и 7524. у којој живимо по најстаријем рачунању времена, оном записаном још у Библији у којем се време рачуна од постанка света. (Да је он коришћен у Србији, између осталог, сведоче нам Душанов законик и натпис на Смедеревској тврђави.) Ова збирка је, затим, више плакета стихова него збирка пошто садржи само десет песама. Једна је уводна, „Поетар“, по којој је насловљена, једна, „Мост“, епилошка, а осталих осам – „Кућа“, „Мајка“, „Деца“, „Браћа“, „Књиге“, „Зрно“, „Анђели“ и „Мозаик“ – су у њеном срцу. Очита је симболика наслова и симболичан, такође, њихов распоред (с једне стране градацијски, а у рубним песмама – које имају функцију поновљеног стиха у квинтама – заокружен), но оно што њихову зачудност чини јесте то што све песме, изузев прве и последње, поред свог наслова, имају и преднаслов – властито име (Крстан, Никола, Милован, Марко, Љиљана, Јован, Добривоје и Миодраг). Свака песма унутар себе има и курзивом исписан део који, условно говорећи, поетски, али и темпорални, дијалог води са временом у којем јесмо и у којем не смемо, никако не смемо, да заборавимо шта смо били у временима нама претходећим, и у оним библијским, када су апостоли и онај ко их је предводио ходали. Осим опет у првој и последњој песми, ови „уметнути“ делови дати су као компарација која омогућава поређење са давно прошлим добом, показујући да између нашег и тог времена мора имати, изнад свега, етичкесличности пошто пре свега заборавити не смемо како смо људи, једнако као и зашто смо људи ако људи уопште јесмо. Не смемо дозволити ни другима, али ни себи самима, да одљуђени будемо. Онеобичавању песама доприноси и то што је у песму „уметнути“ део и стварно уметнут веома често усред реченице која њоме струји. Песме ове збирке имају своју наратолошку потку и њихова „прича“ поезију ближи прози, не дозвољавајући себи никада да се из лирике у прозу и преметне. Последње захтева солидно лирско умеће и Душко М. Петровић показује како га несумњиво поседује. У песми “Деца“, на пример, имамо сукобљеност два становишта: моралног и оног које се никако таквим не би могло назвати. Друго заговара Јадник који не може и не сме да објави оно што је Песник срочио, а прво Песник који вели тврдо како је само истину могао песмама да „покрије“ јер не зна и неће другачије да пише. И један и други објашњавају истом реченицом зашто поступају тако: Разуми ме, имам Децу! („Деца“). Етичност у уметнитим деловима песама илуструјемо спајањем руку, њиховим смирењем, сина Душана који му главу скида и оца Милутина који му очи укида, које врши несрећни Стефан Дечански.

Издвајамо неколике неуобичајене речи: закрити; заусташени; звероподобни; кабадахни; уцрњивати. Једнако и дворечи: књиге-избеглицеи камичак-самичак.

И у песмама Поетара налазимо метафоричке синтагме и слике, понекад чак са флуидним присенком надреалног попут: стабла мрака(„Браћа“); набубреле сете („Зрно“); Окрилатила кућа / [...] / Лебди кућа Крстанова / над главом му / и душом уморном, / неће да слети, / неће земљи ни до грања / највишег, најзеленијег („Кућа“); да се од смрти кроз смрт пролазећи / избаве („Мајка“). Права је гнома: Сваки човек има своје / парче Неба на земљи („Анђели“).

Збирка се окончава, као што смо већ написали, песмом „Мост“ у којој се пева о срушеном мостарском мосту, једном од тужних сведока нашег разбраћења, који јутром с неба слеће / и спаја обале Милешевке, / свете реке.

Поезија Душка М. Петровића, стварана полако, зајмљена из душе, оплемењена откуцајима срца, поезија је која попут моста привидно неспојиво спаја и братими.

Душан Стојковић