Blog

Sudeći po naslovu, verovatno bi i mnogi slepi čitaoci ovog članka, podlegli iskušenju da pomisle kako je tema odavno istrošena, a problem sasvim rešen. Brajevo pismo za srpski jezik postoji već više od sto godina, časopisi na brajevom pismu se izdaju još od tridesetih godina prošlog veka, biblioteke za slepe postoje više od pola veka sa solidnim fondom kako na brajevom pismu, tako i u zvučnoj tehnici. Poslednju deceniju i po vidimo veliku ekspanziju digitalizacije na svim poljima, a u načem slučaju se ogleda u velikom broju digitalizovanih zvučnih knjiga. Jako veliki broj slepih ljudi ima na svojim računarima čitave privatne biblioteke, kako skeniranih tako i zvučnih knjiga. Pa u čemu je onda problem?

Problem i jeste u tome, što kada poželimo da pročitamo kao bilo koja videća osoba neku beletristiku, shvatimo da ona ne postoji u tehnici prilagođenoj slepima, što ruši na prvi pogled lažnu sliku o jako dobrom stanju po pitanju prilagođenosti literature. Kada bi neko izvršio statističku analizu prilagođenosti literature, verovatno bi rezultati bili jako visoki. Ali, to je statistika, koja u mnogim oblastima života izgleda obično mnogo bolje nego što je situacija u stvarnom životu.

Suština je da se problemi ovog tipa ne rešavaju, već samo prikrivaju. Sadašnji poimanje života slepih i slabovidih ljudi se nije promenio u odnosu na neka druga, davno prošla vremena. Čitanje hiljada strana beletristike je možda nekada bilo aktuelno za slepe, jer osim toga i slušanja radija, praktično da nisu imali nikakvu drugu aktivnost. Mnogi slepi se nisu školovali duže od srednje škole, socijalno bili svojom voljom ili voljom okoline isključeni iz tokova društvenog života, bili ograničeni u kretanju i slično. I do današnjeg dan je ostalo shvatanje da je nama literatura potrebna samo za ubijanje vremena i prekraćivanje dosade.

Ovo što sam naveo je polazna tačka za razumevanje problema.

Problem se može podeliti na dva dela: manjinski tehnički i većinski ljudski.

Tehnički problemi su manjinski zbog toga što su u glavnom prevaziđeni, a tamo gde nisu prevaziđeni, rešenje se vidi u sasvim bliskoj perspektivi. Više ni cene nisu visoke za nabavku opreme, čak i profesionalne opreme.

Problem ljudskog faktora je daleko veći i daleko nerešiviji. Najjednostavnije rečeno uvek se polazi od toga da nama neke stvari nisu potrebne. Da stvar bude još gor,a ovo nije pristup samo sveta ljudi koji vide, već je ovo prilično rašireno ubeđenje u ovom našem svetu slepih. Fond naučne literature za slepe je jako mali, a možda bi ispravnije bilo reći nikakav, s možda malim izuzetkom nekih najpoznatijih dela iz oblasti humanističkih nauka i stranih jezika. Sa stranim jezicima je dodatni problem i to, što štampanje udžbenika ili rečnika nije rešenje problema za narednih nekoliko decenija zbog toga što takvu literaturu jako brzo vreme pregazi. Na svu sreću internet je u potpunosti rešio problem aktuelnosti rečnika čak i za izdanja na crnom tisku. Ali ovo je samo mrvica naučne literature. Naučna literatura je problem čak i u onim oblastima gde slepi već tradicionalno dobijaju visoko obrazovanje kao što su književnost, strani jezici, muzičko obrazovanje, i humanističke nauke poput istorije, sociologije.

Gde je problem unutar nas slepih, tj. unutar naše zajednice počeo sam da shvatam tek negde pre par godina kada mi je u jednom neobaveznom ćaskanju jedan slepi poznanik rekao da je jako neobično da se slepi ljudi interesuju za borbenu avijaciju, vojsku i oružje uopšte. Pokušao sam da mu objasnim da to ništa nije neobično i kao što se interesuje za te stvari čovek, koji vidi tako se interesuje i slep čovek. Nije se predavao ovaj moj slepi poznanik i nakon što sam potrošio mnogo energije objašnjavajući mu da to ništa nije neobičnije nego kod ljudi, koji vide, rezultat je bio ravan nuli. Jednostavno ništa nije shvatio, a da budem iskren mene je još više utvrdio u ubeđenju da i dalje treba da se interesujem za svašta što me je do tada zanimalo, ma koliko to bilo neobično za slepog čoveka.

Logikom ovog mog slepog poznanika se rukovodi većina slepih i zbog toga praktično da ni ne postoji čak ni tendencija da se bilo kakav korak napravi u smeru dostupnosti naučne literature.

Tokom studija, kada ste u jednom velikom sistemu kao što je fakultet, može se doći u vrlo bizarnu situaciju. Reč je o tome da su svi veliki sistemi jedna jako troma i teško upravljiva mašinerija. Tačnije rečeno, reakcija na promene je jako spora. Svi su uhodani i uštovljeni u nekim pravilima tog sistema, a puno godina mi je trebalo da shvatim da je to zbog toga što je to, su zapravo nečija zona komfora.

Scenario se najčešće odvija na sledeći način:

Na uvodno predavanje iz nekog predmeta dolazi profesor, upoznaje studente sa datom oblašću i daje spisak literature. Ponekad je bilo čak da su odmah davali i spisak ispitnih pitanja. Nikada mi nije bilo jasno da li su ti profesori stvarno toliko izgubili odnos sa realnošću da ne shvataju kako niko i nikada neće otvoriti nijednu od tih knjiga, niti će pokušati bilo gde da je pronađe ili je posredi bila namera da se po svaku cenu ispoštuju formalnosti, koje se od njih traže.

Realnost je bila mnogo drugačija. Bar neko iz grupe je znao nekog starijeg kolegu, koji mu je prosledio neku skriptu, koju je uradio ko zna ko i ko zna kada. Data skripta je najčešće prelazila iz generacije u generaciju putem društvenih mreža i u najgorem mogućem slučaju je pokrivala 80% gradiva a one malo bolje skripte su pokrivale i do 100% gradiva datog predmeta.

Naravno, nema govora o tome da je bilo koji profesor dao odobrenje za bilo kakvu skriptu, jer to su studije, a ne srednja škola. To im je bila omiljena argumentacija.

Bizarna situacija u koju sam ja dospeo tokom svojih studija je bila ta da nisam znao da je postojala skripta, koju je koristio ceo fakultet za polaganje drugog dela iz predmeta srpski jezik za ceo fakultet. Tu je bila sintaksa i leksikologija. Kao što pravila nalažu pitao sam profesorku za literaturu, koja nam je bila potrebna i dobio sam odgovor u vidu imena knjige i autora. Na pitanje da li postoji mogućnost da dobijem elektronsku verziju te knjige profesorka se našla u čudu. Dobio sam odgovor da to niko do sada nije tražio i da će ona to morati da proveri. Tek mi je kasnije rekla da je autor te knjige neki uvaženi profesor, koji je zapravo njen muž. Suština problema, kog je ona videla je bila u tome da to nije običaj da se bilo kome daje elektronska verzija knjige i da to niko do sada nije tražio. Nije imala puno vremena za razgovor sa mnom, jer je žurila da sekretaru katedre čestita što je postao deda. Ja sam joj iz revolta obećao da ću da kupim knjigu da je preskeniram i objavim na svim mogućim društvenim mrežama na internetu. Moram priznati da mi je danas malo žao što to nisam uradio, ali tada mi nije bilo do šale, niti isterivanja bilo kakve pravde. Bio sam tek na drugoj godini, a to je bio nezaobilazni ispit da bi se uopšte došlo do kraja studija. Tu profesorku više nikada nisam video, a problem se rešio sam od sebe tako što mi je neko od kolega dao neku skriptu, koja se godinama povlačila po društvenim mrežama. Skripta nije bila obimna i bila je dosta laka za učenje. U skripti je bilo sve što je bilo potrebno za ispit. Bez ikakvih problema sam položio i to. Na kraju skripte je pisalo ime i prezime autora i to da je skripta posvećena najlepšoj devojci na fakultetu, kao i njeno ime i prezime. Čak ni tada, kad sam ja spremao taj ispit, verovatno niko više lično nije znao ni autora, ni njegovu devojku.

Sve ovo samo dočarava bizarnost i besmislenost pravila, koja su veliki sistemi sami sebi postavili i koja zapravo samo komplikuju i onako komplikovan život.

Kada sam spremao jedan od poslednjih ispita dali su nam spisak literature. Kada sam za jednu od knjiga pitao u biblioteci na mojoj katedri, bibliotekarke su mi se smejale. Jedna mi je bukvalno rekla:

"Ma daj opusti se. Šta se cimaš oko toga."

Zapravo, predmet se učio iz prezentacija, koje je profesor sam slao i to je bilo sasvim dovoljno, ali je bizarnost bila u tome da je profesor tražio da se koristi stručna literatura. Smanjivao je svima ocene ili su u najboljem slučaju studenti dobijali samo kritike kada bi na kraju ispita profesor shvatio da studenti nisu koristili literaturu. Neko bi možda i uspeo da se seti neke knjige iz spiska literature, ali se jeftina prevara brzo otkrivala zbog toga, što niko od studenata nije znao da kaže ni za jednu knjigu kako je izgledala i koje su boje korice. Ja sam imao sreću, jer sam naveo knjigu iz spiska, koju tog dana niko nije naveo, a profesor se nije usudio da me pita kako izgleda i koje su boje korice.

Negde na kraju moje prve godine studija sam preskenirao knjigu iz ruskog pravopisa. Bilo mi je to potrebno za jesenji rok, a znao sam da će mi knjiga biti potrebna za sve godine studija pa čak i posle fakulteta, što se pokazalo kao tačno. Bio sam spreman da platim štampanje na brajevom pismu, jer to ipak nije nešto što se štampa za jedan rok ili jednu godinu studija. Prošlo je nekoliko nedelja dok sam čekao štampanje naivno verujući da sam čekao na red za štampanje, jer su tada imali puno posla. Gospođa koja je radila u štampariji me je pozvala i rekla mi da su mi to odradili, ali da je o tome odluku morao da donese upravni odbor saveza slepih. Bilo mi je čudno da za štampanje jedne najobičnije knjige mora da zaseda upravni odbor. Opet bizarnost i tromost birokratskog aparata, koji smatra da to ljudi prilagođavaju literaturu iz dosade ,a ne iz potrebe.

Sa narodnom bibliotekom ništa nije bolja situacija, iako i tamo postoji sve što zakon i pravila nalažu da postoji. Skeniranje knjiga je užasno sporo i nekvalitetno. Glavni argument za to je taj da se nema novca za bolju opremu. Stekao sam utisak da je to neki skener, koji neko nije baš hteo da rashoduje, pa su ga dali slepima da ubijaju vreme s time. Naravno, odeljenje za digitalizaciju knjiga ima profi skener, koji funkcioniše na principu fotoaparata, nema nikakvih pokretnih delova i ima jako veliku površinu skeniranja, toliku da se može koristiti za dvostrano skeniranje novina. Njegova velika prednost je i u brzini skeniranja, jer nema pokretnu kamericu kao klasični skeneri za kućnu upotrebu već sve radi na jedan klik kao fotoaparati ili kamere. Inače, kad je reč o tehnologiji skeniranja jako sam se zalagao za to da se klasično skeniranje običnim skenerima zameni skeniranjem uz pomoć nekog vida kamere ili fotoaparata. Nedostatak ovakvog pristupa je taj, što mi slepi ne možemo to da radimo, ali su prednosti te, što je najčešće višestruka ušteda vremena, a kvalitet je u glavnom daleko bolji, jer opto-elektronska industrija i razvoj kamera je jedan od segmenata potrošačke elektronike, koji se najbrže razvijaju. Nije ova ideja, koju ja nisam izmislio, već sam je samo preneo, naišla na bilo kakav odjek među slepima. Nije imala praktično nikakvog odjeka, iako su knjige, koje su ljudi slali po listama za slepe, često bilo jako lošeg kvaliteta. Jednu jako loše skeniranu knjigu sam čitao pre nešto više od desetak godina. Bila je čitljiva i razumljiva. Nisam propustio suštinu radnje knjige niti neko ime, ali bi ovakav kvalitet mogao biti prihvatljiv samo u uslovima čitanja u dokolici i za psihički odmor pri čitanju nekog lakog štiva. Upotreba skeniranog teksta sa toliko grešaka, kao što je bila ta knjiga bila bi nemoguća u neke naučne svrhe, a posebno bi to bilo nemoguće ako se radi o nečemu, što nije čist tekst, već ima i tabele, specifičnie znakove, ili nešto što liči na tekst, ali nije ljudski jezik već samo reči, kao npr. u softverskoj literaturi. Skenirani tekst sa puno grešaka ima još jedan veliki nedostatak, a to je problematičnost preglednosti teksta. Ozbiljnost mnogih grešaka se najčešće ne uviđa zbog toga što ljudski mozak nedostatak dela reči ili čitave reči jednostavno može iz konteksta da shvati šta znači i šta bi na određenom mestu trebalo da bude napisano. Računar to ne može da shvati. Tu se javlja problem pretrage teksta po određenom kriterijumu. Ako smo tekstualnom editoru dali neki kriterijum za pretragu on će se držati tog kriterijuma. Ukoliko u nekom od mogućih rezultata bude samo jedan različit znak u odnosu na naš kriterijum računar će to da vidi kao različit rezultat, dok će ljudski mozak moći da shvati iz konteksta da li je to rezultat, koji nam je potreban ili ne?

S obzirom na to koliko puta sam se susretao sa loše skeniranim tekstom sumnjao sam u to da je uopšte moguće preskenirati tekst sa relativno zanemarljivim brojem grešaka. Ipak, neka logika mi je govorila da to ipak jeste moguće, ali konkretnih dokaza nisam imao za to. Ponovni susret sa bizarnošću ljudske gluposti mi je dao odgovor na to pitanje.

Kada sam pre oko 2 godine odlučio da zaplovim u IT vode bilo je pitanje od čega krenuti. Shvatao sam da je to jedna vrlo obimna nauka i da rešenje jedne knjige nije i rešenje celokupnog problema, jer mi je predstojalo savladavanje hiljada stranica literature. Kada sam u Narodnu biblioteku doneo jednu knjigu za skeniranje, službenica, koja je radila u odeljenju za slepe u me je pitala da li je to ćirilica ili latinica, i kako knjiga ide? Službenica je takođe bila slepa, a nije imala personalnog asistenta. Rekao sam kako mislim da je latinica, ali da nisam baš najsigurniji, ali da ne znam, koja je prva a koja poslednja strana knjige. Video sam kako se malo oneraspoložila i nije bila sigurna šta u datom momentu da uradi. Na to sam ja rekao:

"Pa šta je problem? Zar to ne može neko od kolega iz kancelarije da vam pogleda?"

Odgovorila je po malo utučeno:

"Da. Može, ali shvataš to nije njihov posao. Oni su tu, ali oni rade u sa svim drugom odeljenju i to nije ni njihova dužnost ni njihov posao".

Čudio sam se takvoj formalnosti. Pa čija je dužnost da pogleda na koju stranu treba okrenuti knjigu? Mogu li se bilo gde u životu ovako banalne stvari definisati?

Nemajući kud ,službenica je ipak morala da pređe preko svog ponosa i pitala je nekog od kolega, koji je u roku od par sekundi video da je sve na latinici i rekao koja je prva strana knjige. Shvatio sam da tu više nemam šta da tražim i da se mora pronaći neko drugo rešenje i, ma koliko ono bilo nestandardno, da mora biti funkcionalno.

Pre godinu ipo dana negde posle januarskih praznika 2019. godine sam sedeo sa svojim prijateljem u objektu, koji je u isto vreme i kafić i knjižara. Prijalo mi je to mesto, jer je odisalo nekim intelektom, mirom i spokojstvom. Budući da je taj moj prijatelj bio inženjer zdušno me je podržavao da krenem putem IT voda, ali mi nije mnogo mogao pomoći. Kad smo krenuli kući, neko od nas dvojice je predložio da odemo do ugla, do knjižare sa računarskom literaturom, pošto ni mene ni njega, beletristika odavno nije zanimala. Nisam očekivao previše, jer iz iskustva znam da se na takvim mestima prodaju samo stvari, koje su najpopularnije poput Microsoft office-a, i programa za profesionalno crtanje. U principu to jeste bilo tako, ali se moglo naći i ponešto vrlo korisno. Našao sam neku knjigu za Linux, kojoj ipak neću pomenuti ovde originalan naslov. Zamolio sam prijatelja da mi pročita sadržaj. Bilo je to za mene žeženo zlato. Nisam mogao da verujem da čovek može da oseti toliku radost i uzbuđenje zbog jedne knjige. Ne bih preterao kada bih ovaj osećaj uporedio sa osećajem zaljubljivanja. Nisam je kupio tada, jer je bilo pitanje šta dalje? ako je kupim svakako neću moći da je čitam. Nakon nekog vremena sam ipak odlučio da je kupim, pa tek onda da razmišljam šta ću s njom.

Prijateljica mi je tokom razgovora o nečem sa svim drugom pomenula kako je neke silne papire nosila u jednu fotokopirnicu, koja je dosta jeftina. Rešio sam da probam bez obzira na to, što sam pitao u nekoliko fotokopirnica koliko košta skeniranje i sa vrata su mi govorili da mi se to neće isplatiti. Odneo sam knjigu sa jako velikom sumnjom u kvalitet, posebno zbog toga što se radi o tehničkoj literaturi, koja zahteva daleko veću preciznost i kvalitet. Kada sam pustio kod kuće rekogniciju pdf dokumenta po samoj brzini rekognicije sam video da mora biti relativno dobro. Kvalitet teksta je prevazišao sva moja očekivanja i to kažem bez preuveličavanja. Knjiga ne samo da je bila čitljiva i razumljiva, nego grešaka gotovo da uopšte nije bilo. Nikada nisam video dokument sa tako malo grešaka, čak i kod tekstova poput čiste beletristike, što je nekoliko puta manje zahtevno za skeniranje tj. prepoznavanje.

Na ovaj način sam skenirao posle ovoga još jedno desetak knjiga tehničke literature i nijedan put nije podbacio kvalitet. Čak se tačno skenirao i kod programskih jezika kao i knjiga iz uvoda u višu matematiku na ruskom, što je stvarno prevazišlo apsolutno sva očekivanja. Brzina je bila takva da su za jedno pre podne uspevali da mi preskeniraju knjigu koja je imala preko 1000 stranica. Ovo ne govorim u cilju da napadam bilo koga ili bilo koga da branim, a naročito ne u svrhu reklamiranja fotokopirnice, jer i bez moje reklame izgleda da im dobro ide, već ovo govorim u korist toga da tehničko rešenje itekako postoji i da to nisu nikakve svemirske tehnologije.

Nakon ovoga za svu stručnu literaturu sam se snalazio tako, što sam knjige kupovao u knjižarama ili direktno od izdavača i skenirao ih u fotokopirnici. Nije to bilo ni tako jeftino, zbog toga što stručna literatura ipak ima veću cenu od klasičnih romana, a onda se plaćalo i skeniranje. S obzirom na kvalitet preskeniranog teksta nije mi bilo žao nijednog dinara. Jednostavno ljudi teško shvataju da kvalitet bilo čega mora da se plati. S druge strane, u ovakvom pristupu sam osetio i još jedno olakšanje. U knjižari sam kupovao knjige kao i svi drugi, u fotokopirnici su mi radili posao za koji su im ljudi davali novac. To je sve čisto poslovni odnos. U svim drugim, ranije pominjanim bizarnim slučajevima uvek je pomalo visilo pitanje nekih ličnih odnosa. Često su se ljudi ponašali i odnosili tako, kao da sam po osnovu ličnog odnosa došao da ih zamolim da mi nešto pomognu. Jednostavno to su institucije državne mašinerije, gde nečija plata ne zavisi ni od učinka rada, niti od prosperiteta firme. U skladu s time svaki zaposleni u državnoj mašineriji će težiti što manje i što nesavesnije da radi svoj posao, tačnije rečeno da mu što je moguće lakše bude za istu platu.

Treba istaći da kvalitet nekog rešenja najčešće ne leži u genijalnosti, već u jednostavnosti. Problem je u tome, što mi tu jednostavnost najčešće ne vidimo zbog standardnog načina razmišljanja. Npr. ukoliko bi neko od slepih ljudi došao u situaciju da mu je potrebna literatura, a da pri tom nema previše iskustava sa slabom efektivnošću svih institucija za slepe, što najčešće i jeste slučaj, naravno, da će ta slepa osoba prvo potražiti pomoć kod ustanova, koje bi po pravilima trebalo da budu nadležne za to. To je vrlo standardno razmišljanje, što negde i jeste normalno za nekog ko nema iskustva, ali moram da kažem ono što bi možda bila i sva suština ovog izlaganja, a to je da ponekad neko vrlo nestandardno rešenje, koje može biti i glupo i ružno vrlo često donosi jako veliku efektivnost, što bi se u žargonu omladine reklo vrši posao.

Zbog toga, kada je u pitanju pristupačnost literature trebalo bi da bude mnogo veće pitanje kako naći i primeniti neko efektivno rešenje, ma kako to rešenje izgledalo, a ne kako pokušati naterati institucije da rade svoj posao.

Pre jedno desetak godina mi je jedan slepi vrlo blizak prijatelj pričao kako bi voleo da postoji nekakvo rešenje, koje bi mu omogućilo da kada ode u gradsku biblioteku u svom mestu uzme knjigu i da može na nju da baci letimični pogled da li je to ono što mu treba, pa tek onda da je nosi kući na skeniranje.

Razumeo sam taj problem, jer sam i ja maštao o tako nečemu. Budući da sam se mnogo interesovao za tehničku literaturu na ruskom jeziku našao sam nekoliko sjajnih rečnika u biblioteci Ruskog doma. S obzirom na to da su tehnički rečnici mnogo skupi, bibliotekarka me je odmah upozorila na to da pravila nalažu da se ti rečnici ni u kom slučaju ne iznose iz biblioteke.

Bukvalno ovih dana taj isti moj slepi prijatelj mi se pohvalio kako je za cenu, koja je relativno pristupačna svima, kupio vrlo praktičan portable skener. Ovaj skener nije pogodan za skeniranje velikog broja stranica, jer bi to bilo naporno i vremenski neefektivno, ali je jako praktično rešenje za problem, koji sam opisao, a to je preglednost literature, naročito u situaciji kada knjiga nije u našem posedu i kada nam je dostupna za korišćenje u toku vrlo ograničenog vremenskog perioda. Gore opisan slučaj se najčešće dešava u situaciji kada nam je potrebno samo nekoliko strana ili nekolikodesetina strana od cele knjige koja može imati od nekoliko stotina pa do nekoliko hiljada strana.

Kao što smo videli rešenje postoji i rešenje je pronađeno i za preglednost i za skeniranje velikog broja knjiga. Ovaj moj prijatelj je za sebe našao rešenje u nečemu što nema veze sa slepima, a još manje sa institucijama, koje bi bile nadležne za omogućavanje pristupačnosti literature za slepe. Jednostavno je pronašao zanimljiv i koristan uređjaj, koji nije baš toliko zastupljen po radnjama, ali se ipak bez većih problema može naći i to je rešenje celog problema. Praktična upotreba je pokazala da se kupovina isplatila.

Šta bi se desilo da je ovaj moj prijatelj pokušao probleme da reši preko institucija, koje bi po ideji trebalo da budu nadležne? Ništa. Desilo bi se to da bi u najboljem slučaju posao bio završen mnogo iza predviđenog roka, ma da bi verovatno mnogo češći slučaj bio da posao nikada ne bi ni bio završen, a moj prijatelj bi mogao samo da kuka na neefektivnost i loš rad organizacija nemoćan da natera čistačicu da savesnije i bolje čisti stepenište, a kamoli tek da promeni ključne stvari u radu velikih institucija.

Rešenje treba da se pronađe u nama samima i tako će neefektivne institucije ili postati efektivnije ili odumreti, jer više neće imati ni formalnu svrhu svog postojanja.