Прича о Делијама у Онтарију има и нема неки свој званични почетак. Верујемо да се недуго после оснивања нашег клуба у отаџбини, појавило и неколико сипмпатизера. Са таласима српских досељеника који су насељавали просторе од Отаве, до Виндзора па до Кеноре, и од северинх обала језера Ирија и Онтарија до хладних обала Хадсоновог Залива, годинама се тај број заљубљеника у црвено-беле боје повећавао.

Велики допринос тој бројци даје један од догађаја средином седамдесетих година прошлог века. ШЕКИ. Драгослав Шекуларац, популарни Шеки, Уметник, Романтичар, Бразилац; друга “Звездина звезда“, један од најбољих дриблера у историји српског фудбала; средином седамдесетих година појачава Српске Беле Орлове у Торонту. Због Шекија многе генерације српских досељеника почињу да симпатишу и прате Црвену Звезду.

Осамдесетих година интересовање за Звезду и даље јача и поред потешкоћа. Ево и једног одговора на питање “брате како сте пратили Звезду осамдесетих и почетком деведесетих у Онтарију?”: “Како? Скоро никако. Био је неки Талијан на Спирсу у Оквилу, имао продванцу и добијао штампу из краја; “Илустровану Политику”, “Дугу”, “Темпо”. Знам да је ћаћа редовано куповао и доносио кући. Сјећам се као да је јуче било кад сам га питао: “Тата шта су то Делије”. Сакупљао постере, гледао слике са утакмица и дивио се. Чак сам се и заљубио у фотографију неке девојке која је лупала бубањ на некој утакмици, мислим да је била са Симом и Зулу Вориорсима. Од гледања није било ништа, ако је било каквог фудбала на телевизији то су били англо-саксонци и можда понекад талијани. Сјећам се 86-те, добијам из Бенковца црвено-бијели дрес, дуг рукав, марка “Спорт”, без грба; ал се знало. Крајем осамдесетих стижу и неке видео касете, квалитета ниђе, али довољно добро да се прати наша Звезда”.

Крај осамдесетих доноси прво и једино гостовање Црвене звезде у Онтарију. Трибине локалних стадиона биле су премале да приме све који су хтели да виде и навијају за црвено-беле. Јула 1988-ме године, Звезда у Торонту игра нерешено 0:0 са локланом екипом Близард-а, затим у Виндзору добијају локални тим са 7:0 (Мусемић х2, Ђуровић х2, Николић, Радовановић, Бурсаћ). После пута и гостовања у Кливленду, враћају се у Онтарио и 22-ог у Хамилтону побеђују “Стилерсе” са 4:0 (Ђуровић, Стошић, Бурсаћ, Ћуровски). Попут Шекијевог доласка, тако и овај долазак нашег клуба буди симпатије нових Звездаша и исто тако ојачава љубав међу онима којима су црвено-беле боје већ дуго у срцу.

Деведесете поред великог успеха нашег клуба, нажалост доносе тешке дане за српски народ и српске земље. Услед вихора рата, нови талас српских досељеника долази у Онтарио. Овога пута талас људи који су били веома активини на утакмицама и трибини. Људи који су “код старе Плинаре” улетали на терен са заставом; аплаудирали са севера Марадони за лоб; смрзавали се ал им било топло на северу против Реала; били на Кошеву кад је Сарајево први пут видело димне бомбе; били на “гостољубивим братским” гостовањима у Винковцима, Никшићу, Осијеку, Сплиту, Сарајеву, Максимиру; преживели “маглу”; људи који су одрастали и упијали сваку реч коју би чули од Бранислава Зељковића, Томе Вељанчића, Нине Бједова, Ред Девилса, Ултраса, Зулу Вориорса,... ; били те вечери у Барију; дочекали Олимпијакос после санкицја; киснули и туговали против Ксамакса; дизали кореографију против Барселоне; . . . Иако километрима далеко, читав тај талас људи тада интензивно тражи и гледа како да и даље бодри свој клуб.

Нови век донси још интезивније и организованије праћење Звезде. Многи памте спонтана окупљања почетком 2000-их у Скауту у нади да ће бити телевизијског преноса неке од Звездиних утакмица. На Светога Илију 2003-ће група људи на обали језера Онтарио покреће причу како би можда требали да се организујемо мало озбиљније, чак се и праве неки скице за заставу и грб екипе “Вукови Онтарио”. Онда као гром из ведра неба, поново Свети Илија у питању, “Звезда у Торонту против Јувентуса! Фудбалери Црвене звезде одиграће 2. августа 2005. у Торонту пријатељски меч против шампиона Италије Јувентуса”. Нокије и мотороле се доводе до усијања; “како да узмемо цели сектор?”, “ђе и како за кортео?”, “шта ћемо за кореографију?”. На нашу жалост до ове утакмице није дошло, али је то још више подгрејало приче и идеју о нечему организованијем међу Звездашима на просторима Комаданта Марка и Вукова са Онтарија. Дружење и гледање Звездиних утакмица постаје све чешће и учесталије. У 2006-ој Шеки поново долази у Торонто, овога пута као тренер Српски Бели Орлова. Да их жеља мине, да барем мало угреју дланове, развију шалове, пусте глас, и осете мирис пиротхенике доста Звездаша дају подршку Шекију и Белим Орловима, нарочито у утакмицама против хрвата. Многи од Звездаша су одговорни и за одличну пордршку као и за “ситне” инциденте поред базена у Торонту и Монтреалу када су у Канади били наши ватерполисти. И ако те 2005-те није било суђено Торонту, 2010-те јесте Чикагу. Црвена звезда у мају 2010-те гостује на Тојота купу у Чикагу, спрема се застава “Делије Хамилтон”, и велики број Звездаша из Онтарија се организује и креће на пут преко 700км да бодри и навија за Звезду. У среду Звезда побеђује Легију 1:0, а у суботу осваја турнир победивши ПСЖ на пенале. Велики број Звездаша из Онтарија био је ту да бодри Звезду на утакмицама, а и да са играчима прославе трофеј. После Чикага јача идеја и прича за оснивање групе која би конкретно била повезана са акцијама које покреће наша трибина.

И можда у најтежим временима за наш клуб наша жеља бива још јача, да се боље организујемо и да нам преко 7000 километара представља само бројку, и да не буде никаква препрека да помогнемо трибину, клуб, отаџбину. Недеља 29. мај 2011. и двадесет година од освајања европског трона доноси и прво веће организовано окупљање Делија у Онтарију. На имању Манастира Светог Преображења Господњег у Милтону, тога дана окупио се велики број Делија из разних крајева Онтарија. Поред дружења, прича, упознавања, пада договор да се обавезно окупимо најкасније и следећег лета ако не и пре тога. Поред свега тога Делије спонтано и одрађују прву хуманитарну акцију у којој се скупљју средства за израду капије цркве Светог Василија Острошког на Бањици. Следи још више заједничких дружења и гледања уткмица, скупљамо помоћ за Манастир Девич, учествујемо на фудбалском хумантираном турниру у Бинбруку, правимо и прве мајице, и онда 12. августа 2012-те следи поново окупљање у Милтону . Овога пута још озбиљније и оргнаизвованије. Договарамо се како и шта даље, и крећемо још јаче. Организују се дружења у Торонту, Кичинеру, Хамилтону; традиција постаје да се заједно гледа дерби, заједно са Грцима навијамо за Олимпијакос у Торонту, заједно славимо Светог Симеона Мироточивог, крећемо са чланарином и чланским картама, организујемо се да пошаљемо наше људе на утакмице, прослављамо 25 година Барија, раде се шалови и мајице, наша застава се појављује на Северу, покрећмо и јуниорску секцију, учествујемо у чланству ФКЦЗ, купујемо сезонске карте, дружимо се са браћом Грцима, славимо титуле, посећујемо браћу у Монтреалу, организујемо да идемо на што више утакмица, гостовање у Лондону, уз Звезду смо у Лиги Европе и Лиги Шампиона, славимо 30 година групе, упознајемо се и дружимо са браћом из Милвокија, шаљемо наше за прославу титуле и рођендана, гостујемо и кад је забрањено,... и још много тога. Уз све то не заборављамо ни хуманитарну страну, па помажемо Гораждевац, Хиландар, српске народне кухиње на Косову и Метохију, браћу са трибине, Србе у Книнском Косову, фамилију Марка Ивковића, браћу Грке, манастир Дражевину, легенду Мирка Талијана, клинички центар у Грачаници, и још многе индивидуалне акције, као и многе акције Фонадације Делије. Међу дражим акцијама морамо да издовјимо акцију са Браћом из Преко-океансог корпуса из дивизија Милвкоки и Чикаго за прикупљање средстава за школски прибор као и традиционлану божићну акцију за младе српске божуре на светом Косову и Метохији.

Данас Делије Онтарио гледају да наставе у истом темпу, а надамо се да можемо још јаче и боље. Долазак Звездиног фудбалског кампа у Онтарио је велика ствар која ће нам помоћи да се још више приближимо клубу, да генерације рођене у Онтарију могу да осете снагу и величину Звезде и заволе је од малих ногу, носе Звездине мајице, шалове, и дресове; маштају да они могу да буду нови Милан Борјан или Стефан Митровић; ишчекују како би бар на телевизору гледали утакмице док не дође тренутак да уживо доживе тренутак када ће да осете ту чаробну атмосферу на Маракани. Јер Звезда и јесте ствар кућног васпитања, Звезда јесте нешто што иде са колена на колено.

Циљ нам је и даље до окупљамо људе који воле Црвену звезду и самим тим сносе одговорност према клубу који воле као и отаџбини и вери православној. Снажно се залажемо и позивамо на неговање српске традиције и културе, очување српског језика и идентитета Срба. Поред дружења и праћења свега што је везано за нашу Звезду, искрено смо одлучни да наставимо да доприносимо хуманитарном раду којим ћемо се трудити и залагати на олакшању угрожених живота Срба широм свих српских земаља. Црвена Звезда је највећи српски клуб са славном историјом и традицијом, клуб који има највећу и највернију армију навијача. Од самог оснивања Црвена Звезда је симбол српства. Говорило се “Ако не можеш да славиш Славу, онда навијај за Црвену Звезду”. Од тренутка оснивања, декларисати себе као “Звездаша” представљало је пружање отпора увођењу новонасталог система који служи дестабилизацији српства. Попут овог, рађала су се нова дела која су истовремено потврђивала јачину и симболику српства и звездаштва. Нашу љубав према Звезди користимо за окупљање и дружење свих Звездаша, који живе, раде или пребивају на подручју Онтарија. Међутим, дружење је много више од окупљања. Оно представља бескрајну слогу у снази и вољи коју поседујемо како би испунили циљеве од којих ће корист имати и Србство, и Звезда, и Делије.

Делије Онтарио чине људи који вуку корене из Београда, Бачке, Бачке Планаке, Бора, Бугојна, Вареша, Врбаса, Вуковара, Гламоча, Горажда, Грачаца, Добоја, Задра, Загреба, Завидовића, Зенице, Зрењанина, Инђије, Ивањице, Карловца, Книна, Ливна, Љубљане, Лознице, Невесиња, Новог Сада, Осијека, Пакраца, Панчева, Петриње, Пљевља, Подума, Руме, Сарајева, Смоковића, Сомбора, Сплита, Темишвара, Тетова, Топуског, Травника, Тузле, Фоче, Црног Луга, Шабца, Шамца, Шибеника; а данас су у Онтарију у Бимзвилу, Бреслау, Бурлингтону, Вотерлуу, Виндзору, Гатиноу, Гвелфу, Етобику, Каменом Потоку, Кембриуџу, Кичинеру, Милтону, Мисисаги, Нијагариним Водопадима, Оквилу, Ошави, Отави, Стратхоју, Торонту, Хамилтону. И због тога често себе пронађемо у стиху . . .