Упад везира Кукавице

               Озринићи дуго времена нису плаћали харач Турцима, а њихове чете су ратовале по Херцеговини. Због тога је босански везир Мустафа-паша Кукавица сакупио велику војску са којом је кренуо на Чево. Било их је пар хиљада. У турској војсци било је и доста Срба. Међу њима и 300 Дробњака, које су предводили дробњачки капетан Симеун Мандић, кнез Јован Николичић, кнез Никола Балотић и кнез Стефан Косорић. Везир је тада послао изасланике у Котор да ријеше неке спорове. Из Котора су се вратили са даровима које им је послао которски властелин Маријан Болица. Средином маја 1612. године Турска војска је упала у Чево и запалила га. Попаљена су и сва околна села. Озринићи су пружили јак отпор. О томе свједочи и пожртвовање капетана Симеуна Мандића и оба кнеза дробњачка у тренутцима када је био угрожен и живот везира Кукавице. 

                  И поред храброг отпора Озринићи су поражени и избјегли су у околна брда чекајући да Турци оду. Народ је у збјегове отјерао стоку и све што се могло понијети. Остало су попљачкали Турци који су попалили куће. Везир Кукавица разапео је шаторе у Велестову на Николиној Главици. Нешто послије битке заробљен је стари Вучета Николин Цаушевић (тада имао 62 год.). Везир га је држао заробљеног и тражио од њега да наговори народ да се преда. Везир је Вучету малтретирао, тјерао га да му води коња, хвата скакавце и сл. Предање каже да је Вучета у свој тој муци рекао: ''Да је мене овдје мој син Никола, не би ме пустио да се овако мучим и да ме Турци бруче''*[1]

                  Никола Вучетин Цаушевић је раније нехотично убио свог млађег брата, па је због тога отишао из Чева. У том тренутку је био у Дреновштици у Пјешивцима. Знао је шта се дешава на Чеву, а неко му је пренио очеве ријечи. Одмах је припасао мач и узео неко јако дугачко копље и кренуо на Велестово. У току ноћи пришао је турским коњима који су пасли око логора и почео их је бости копљем и разгонити. Коњи се препадну и крену у стампедо који изгази турски логор. Турци се успаниче и помисле да су изненада нападнути од неке велике војске. Тако се ноћу Турци повуку из Чева.

                  Никола није остао у Велестову већ је отишао у Марковину. Сва братства Цаушевића у Марковини су поријеклом од њега.

                  Озринићи су се вратили на згаришта својих кућа и наставили живот.

                 Жељко Остојић (Жељко од Остојића)

[1]* Милија Вукотић – ''Вукотићи'', Београд 2000. (преузето из: Андрија Лубурић – ''Трагом легенде о Озру'', необјављена заоставштина, рукописи, САНУ, Београд 1923.)