О  НАМА

      Наши преци дошли су у (Ђурђевића) Тару негдје између 1757. и 1759. године. Претходно, наши преци живјели су у Чеву (мјесто и крај сјеверно од Цетиња према Никшићу). Ово племе има два имена: Чево и Озринићи (постоји и село Озринићи код Никшића, основано око 1600. год. од Озринића досељених из Чева). Код Остојића је добро упамћено предање по којем су им на Чеву најближи Вукотићи у чијој су близини живјели. Вукотићи не памте Остојиће, али памте да су ту живјели неки Вуковићи који су им били род, за које не знају тачно у каквом су сродству са њима били. Можда су упамтили Вукове синове који су одселили.

      У једном документу из 1752. године се као свједок при куповини неке земље на Цетињу помиње Оташ Вуков Остојић (Бранко Н. Медојевић, Историја Медојевића, Подгорица 2013, страна 103). То је око четири године прије нашег исељавања са Чева. Овај Оташ код нас није упамћен. У документу се не наводи одакле је био већ само име. Тако да и не мора бити у вези са нама. 

      Остоја је рођен у Чеву вјероватно око 1679. Нису упамћени детаљи о његовом животу у Чеву, а није упамћено ни шта је био разлог због кога су његови синови одселили из Чева. 

      У ''Историји Митрополије Црногорско - Приморске'' нашао сам податке да су Турци упали у Чево у новембру 1756. године (по старом - јулијанском  календару ) и запалили га. Тад су покушали да заузму и Цетиње, али су заустављени у Предишу и Томићима (Бјелице), као и у Велестову (Озринићи). У једном од ових бојева су учествовали Остојини синови и унуци. 

      Вјероватно је тада, средином новембра 1756. године, наш предак са браћом отишао из Чева. Кућа им је била спаљена, била је зима и вјероватно није било могућности да се кућа поправи, а можда је било још разлога због којих се нису вратили на згариште својих кућа.  

      Три Остојина сина: Милош, Милосав звани Пушоња и Дамјан, са својим  породицама, из Чева су првобитно отишли у Црмницу. Пошто им је кућа у Чеву изгорила, а била је зима, вјероватно су у Црмници зимовали, пошто је тамо клима блажа и није толико хладно као у планини. У Црмници се нису дуго задржали. Када је на прољеће отоплило нису се вратили на Чево већ су кренули на сјевер. Прошли су кроз Доњу Морачу и поред Колашина и зауставили су се у Равној Ријеци у бјелопољском  крају, на ријеци Љубовиђи између Мојковца и Бијелог Поља. То је лијепа земља, али ни ту се нису скрасили.

      О самом доласку Остојића у Затарје до данас је остало мало података. Око 1757. до 1759. године наши преци су стигли у село Тару. У село Каљића Лијеска код Бијелог Поља нешто раније (према Милисаву Лековићу, али вјероватно није у праву) су из Чева доселили Дамјановићи, потомци Дамјана који је био стриц Остоји. Дамјановићи из Каљића Лијеске кажу да су досељени касније, у вријеме Петра I Петровића. Свети Петар Цетињски није хтио да им да благослов за сеобу јер су од куће чувеног Живка Дамјановића па су приликом сеобе због тога промијенили славу у умјесто Аранђелвдана славе Св. Николу. 

     Милош се са синовима се настанио у (Ђурђевића) Тари, Пушоња се настанио у Ђурђевића Долу (сада Пушански До), а Дамјан се населио у околини Косанице. Пушоње су живјели у Ђурђевића Долу једно вријеме. По њима се  тај крај прозвао Пушански До. Пушоње су се због неког разлога раселили на подручје од Косанице до Пријепоља.

      Тако су од три Остојина сина и његовог стрица четри братства у сродству: Остојићи, Пушоње (Пушоњићи) и два братства Дамјановића (са Косанице и из Каљића Лијеске). До краја ХХ вијека је важило правило да се припадници ова четри братстава међусобно не жене и не удају због крвног сродства по мушкој линији. Мада има појединачних случајева када је ово правило прекршено.

       Остојини потомци

      Остоја је имао синове: Милоша, Милосава и Дамјана. Милош Остојин рођен је на Чеву око 1708. године. 

      Милош је имао два сина: Спасоја и Николу. Они су рођени у Чеву. Спасоје је рођен између 1733. и 1740. године (мислим 1736). Предпостављам да је Спасоје био старији јер је први ожењен. Никола је рођен између 1735. и 1743. године (мислим 1739). Спасоје је оженио Луцију Миљанову Лековић око 1760. године, и пошто је она била једино дијете у родитеља, наслиједила је и донијела у мираз трећину земље коју су у то вријеме посједовали Лековићи. То су била имања у  (Ђурђевића) Тари, Пушанском  Долу и Битинском пољу.   

      Никола Милошев Остојић је преболовао неку болест. Остао је жив, али му је лице остало нагрђено крастама, и сигурно је лоше изгледао. С обзиром да је прије био прилично лијеп, с новим изгледом  није се могао измирити, и много је патио. Није ми познато да ли је болест преболио прије или по доласку у Тару. Највјероватније су због те болести напустили Равну Ријеку. Ипак, Николи су довели дјевојку (не знам од којих је била) и оженили га, вјероватно 1760. године. Након око годину дана родио му се син Сава. Кад је дочекао сина и насљедника убио се. Бацио се у бунар у Пушанском  Долу. Бунар је послије овог догађаја  затрпан.

     Спасоје Милошев Остојић и Луција Миљанова Лековић имали су три сина: Ђурицу, Николу и Рада. За кћерке се не зна. Најстарији син, Ђурица, рођен је око 1760. године. Око 1760. године је рођен и Сава Николин ког је Спасоје подизао са својом дјецом. Никола Спасојев је рођен највјероватније послије стричеве смрти, око 1762. године и по њему је добио име. Око 1764. године рођен је Раде.  

Слободна процјена: преко 300 мушких глава 2020.

Књиге у којима се говори о нашем братству:

Миро У. Остојић - ''Братство Остојића (Никољци) у Потарју од помена до 2007 год.'', прво издање Подгорица 2008. 

Секуле Остојић и Ђоко Остојиић - ''Остојићи из Затарја'', Београд 2011.

Милисав Лековић - ''Лековићи и Остојићи у ускочком покрету из Затарја'', Београд 1990. О досељавању Лековића и Остојића у Ћурћевића Тару и догађања до данашњих дана, као и родослови Лековића и Остојића (непотпун). Неке детаље је и нетачно написао у вези Остојића.   Преузимање књиге пдф.

Милисав Лековић - ''Родослов Лековића из Ђурђевића Таре, Расове и Радоиње'', Пљевља 2005.

Андрија Лубурић - ''Дробњаци племе у Херцеговини'', Београд 1999 (''Никола Пашић''), репринт из 1930. Лубурић је поменуо Остојиће који су доселили у Шаранце и тамо остали и послије 1918.             Преузимање књиге пдф.         

Стојан Караџић и Вук Шибалић  - ''Дробњак – породице у Дробњаку и њихово поријекло'', МРГ, Београд 1995.   Преузимање књиге пдф. 

Божидар Кљајевић – ''Становништво пљеваљског краја'', Српска књига, Рума 2006. 

Милета Војиновић – ''Пљеваљски крај – прошлост и порекло становништва'', Пљевља 1997.   Преузимање књиге пдф.

Вуле Кнежевић – ''Племе Шаранци'', Београд 1961.   Преузимање књиге пдф.

Богдан Гледовић - ''Прилог у крви Пљеваља 1941-1945'', Пљевља 1969. Поменуто је 10 од 14 погинулих Остојића у НОБ-у.

Милан Кордић и Мијајло Ашанин – ''Комитски покрет у Црној Гори'', Београд 1985. Помињу се Јаков Магрић као комита у Језерима и Милован (погинуо) као комита у Шаранцима. Податак за Милована је нетачан. Остале који су били у комитама не помињу (Милованов брат Обрад, Милета, Перо...). 

НиколаРајковић  - ''Црногорски судови - исправе 1879 - 1899'', ЦИД, Подгорица 1998. У књизи се налази жалба Петра Лековића и Јакше Остојића књазу Николи на понашање Шаранаца у то вријеме :     

Интересантно је да су се Јакша и Милован потписали као Остоић (без ''ј''). 

Жељко Остојић – ''Озринићи'', пдф, Нови Сад 2017. Преузимање књиге пдф

НАПОМЕНА у вези једне тврдње да потичемо од Крсмановића: 

Крсмановићи су старо и бројно братство из Мокре Горе код Ужица. Ту су досељени највјероватније из Херцеговине, не зна се када. Има их од Ужица па до Пријепоља и Фоче. Од њих су настала братства Шарчевићи, Остојићи, а касније и Лазићи. Сва ова братства су настањена у ужичком крају (Златиборски округ) и сва ова братства славе Св. Николу као и ми. Ови Остојићи потичу од Остоје Крсмановића који је рођен око 1700. године (према њиховом родослову). Има их од Ужица па до Пријепоља и релативно су бројно братство. Неко од наших је вјероватно у првој половини двадесетог вијека дошао у додир са овим Остојићима, па према истој слави и презимену закључио да смо ми и они исто братство. Остоја Крсмановић (Остоја Крсманац) био је можда пар година старији од нашег претка који се са браћом и синовима доселио у Тару. 

У околину Ужица су доселила два брата из Бањана. Од њих су братства Марковићи и Остојићи који славе Ђурђевдан. Била је једна кућа ових Остојића у Вруљи и неколико кућа око Бродарева. 

И једна занимљивост: Пољска племићка кућа - племе - клан ОСТОЈА (са којима да напоменем да немамо никакве везе) дијели се на породице (братства): Балицки, Барановски, Богуславски, Домарадзки, Креза, Модрзејовски, Мосалски, Мрозек, Овсиани, Самборски, Старзицки и Стобјецки. Њихов грб: 

Слиједећи грб сам ја израдио према својој машти. 

Није ријеч о званичном грбу нашег братства Остојића, већ је у питању лични грб. 

На нашим просторима традиција у вези грбова прекинута је доласком Турака. Грбови у наше доба немају никакав значај, али ипак могу бити интресантан детаљ.