Дан школе

      Милош  Црњански, писац и дипломата по којем наша школа носи име од 15. априла 1992. године, рођен је 26. октобра 1893.  у Чонграду (некадашња Аустроугарска).

Убраја се међу најзначајније ствараоце књижевности XX века, а истакао се као песник, приповедач, романсијер и публициста. Бавио се и ликовном критиком.

     У свом младићком добу служио је војсци у Првом светском рату, где је спознао пустош и разорност ратовања, који је у њему оставио дубок траг. Након рата Црњански почиње да живи живот путника. Радио је у дипломатским представништвима у Берлину, Риму, Лисабону и Лондону. У Лондону се дуго задржао јер није хтео да се врати домовини, комунистичкој Југославији, чији режим није подржавао. Ипак се 1965. године враћа у Југославију, где и умире 12 година касније.

       Дела по којима се Црњански памти су Дневник о Чарнојевићу, Сеобе, Друга књига Сеоба, Лирика Итаке, Љубав у Тоскани.

       Издвајамо неке од многобројних цитата Милоша Црњанског који нам говоре о животу, људима, ноћима и звездама.

   Не, не постоји никаква заједница људи. Прича је то. Постоји само самоћа човека.

   Цела наша земља састављена је од комада прошлости. Далеко је од мене и сама помисао да би требало на тој прошлости стати. Далеко од тога. У будућност треба гледати. У будућност треба ићи. У будућност гледају и иду сви срећнији народи.

    Лежаћу по цео дан у трави и гледаћу у небо. Сваки дан ће имати нову боју. И те боје умириће моје очи, а ја сам сав миран, кад ми се смире очи.

     Човек који мање живи, а више мисли, постаје све хладнији и као неки кристал, тврђи. Постаје иреалан. Пропушта светлост и она се у њему ломи као у некој призми .А понеки песник од тога полуди.

     Нисам никад искао да ме ико прати, увек сам иш’о с мојим срцем лудим.

     А кад се погледа овако у ноћ? Кад се стане, ево овде, у мрак, на вратима? Кад се погледају сва поља у месечини? Сва она брда у даљини… град, кровови… тамо облаци… сазвежђа… то небо пуно светлости? Кад се пред тим ућути? Је ли и онда као да пролазимо безумно… без смисла… је ли могуће да је све то једна бездана празнина?

    Лутам, још, витак, са осмехом мутним,

    прекрстим руке, над облацима белим,

    али, полако, сад већ јасно слутим

    да умирем, и ја, са духом потамнелим,

    тешким, невеселим.

    Могао бих у Данској, и у Шведској, и у Норвешкој, да живим. Па и на Исланду. Свуда има добрих људи. Један други глас у мени, на то, довикује ми да се варам. И, да среће нема ван оног места, где смо провели детињство и где смо се родили.

    Волети никад није бесмислено.

       Они који су га добро познавали, говорили су да је овај велики писац волео да се шали и да пецка, па чак и да оговара, али је необично био радознао да чује шта се о њему мисли. „Кажу, јелте, да сам луд, бесан, насртљив, рђав? Можда су и у праву!... Али ја и не могу да будем другачији! Овако је о себи говорио Милош Црњански, писац који је обележио златни век српске књижевности.

        А како су о њему говорили други? 

     „Црњански пјева мутно, али сугестивно.”

   Мирослав Крлежа

   „Од свих нас, јeдини јe Црњански рођeни писац.”

   Иво Андрић