Рођен сам у трећеразредној, маргиналној земљи, тако да сам грађанин трећег реда. Ја сам Србин, из Србије, и немам другу земљу где бих могао поново да се родим. Као особа, ни по чему се не разликујем од мојих вршњака који живе у Европској унији. Међутим, мој живот се много разликује, јер ми пред Европом нисмо једнаки. Нисмо, јер моја земља ситним корацима, с тешким оковима на ногама, храмље ка Европској унији. И када прочитам Извештај Европске комисије о њеном напретку на том тешком путу, имам осећај да читам Извештај о (не)успеху неког лошег ђака: „Није забележила напредак” , „На извесном је нивоу припремљености” , „Умерено је припремљена”. Моја земља јеста мала, али Европској унији може да понуди своју историју, традицију, културу, научна и спортска достигнућа. Вест да је остварила мали напредак од просечне оцене 2,85 до 3,03, даје наду да тај ђак има неког потенцијала. А онда се та нада полако гаси следећим сазнањима: на сајту „Reporters Without Borders”, Србија је на 93. месту по слободи изражавања, на „Freedom House” политичка права и грађанске слободе у Србији су свега 66%, док је према „Transparency International”, који прати борбу против корупције, она на 91. месту од 180 земаља.
Да ли ће моја Србија стићи некада до чланства у Европској унији? Да ли ће кроз неколико година, као Сизиф, изгурати тај камен до врха, а онда схватити да се, баш тада, та ЕУ распада? Срећа је да није више на почетку. Моја Србија је ипак „држава кандидат за чланство“ и користи 5 помоћи ЕУ, тако да је оставила иза себе „потенцијалне кандидате” са свега две врсте помоћи. Тако је то у савременом свету, што си у лошијој ситуацији и што ти помоћ више треба, то је мање добијаш. Нико нема времена да се бави тобом. „Пара на пару иде”, рекао би мој деда. Да ли ћемо изгубити време и ентузијазам, да ли ћемо имати довољно снаге и колико ће дуго трајати процес придруживања и приступања ЕУ? Сигуран сам да на та питања нико не зна одговоре. Оно што знам је да се такозвани „апсорбциони капацитет Уније” смањио због „замора од проширења”, тако да ЕУ неће у скорије време примати нове чланице.
Србија се налази у сендвичу између два сазнања: напуштања ЕУ од стране Велике Британије и сталног захтева ЕУ да дође до „нормализације односа са Приштином”. Србија се заиста труди да одржи нормалне односе са Косовом, али Косово увек може да буде алиби одбијања да Србија уђе у Европску унију, која након Брегзита неће примати нове чланице пре 2025. године.
Србија је поднела захтев за чланство у ЕУ 22. децембра 2009. године, а ЕУ је у октобру 2010. године покренула преговоре о придруживању. То је било након једног веома тешког периода за Србију која је више од 8 година била под санкцијама, након сукоба и ратова, због чега је изгубила корак са временом и развојем. Од тада је прошло 10 година и Србија се налази у процесу транзиције.
Додаћемо овоме и мало математике. Влада Србије је 2016. године објавила да ће до краја 2019. бити затворена сва преговарачка поглавља, којих има 35, али до почетка 2021. године, односно за 5 година, затворена су свега 2 поглавља (25 — наука и истраживање; 26 — образовање и култура). Ако то убацимо у једноставну пропорцију, добићемо број година који нам треба, да овим темпом, уђемо у Европску унију:
2 поглавља : 5 година = 33 преостала поглавља : X година
X година = (5 * 33) : 2 = 82,5 година
Добијамо да нам треба 82 и по године. Ми немамо представу где ће свет тада бити. Ако вратимо историју 80 година уназад, затекли бисмо Други светски рат, где сигурно нико од људи из тог времена не би могао ни да замисли шта ће бити у Европи 2021. године. Тако да нико од нас не зна шта ће бити за 80 година. Па хајде Србијо и Европо да се мало убрзамо и стигнемо до циља!
Када би се сви у Србији потрудили, када би поштовали једни друге, развили демократију и придржавали се свих Закона, имали бисмо правну државу. Када би се сви потрудили и своја знања уложили у развој привреде, држава би постала конкурентнија и били бисмо ближе циљу.
Схватио сам да ЕУ, ипак, има неких необјашњивих веза са Србијом. Као што Србија има своја четири „С”:
САМО
СЛОГА
СРБИНА
СПАСАВА
Tако и ЕУ има своја четири „С”, кроз четири велике слободе:
Слобода кретања роба
Слобода пружања услуга
Слобода циркулације капитала
Слобода кретања људи
Можда је то знак да треба да будемо сложни како бисмо дошли до чланства. Сложни у својој кући, да бисмо се и у ЕУ осећали као код куће и осетили припадност и ван граница наше земље. „Ја сам слободан, живим у демократској земљи. Шта ћу онда добити са овим слободама?” – упитаће се неко. Изнад сваке слободе постоји још једна већа слобода. Неке се слободе односе на нас саме, као појединце, а неке су везане за нешто сасвим друго, али ће нам индиректно донети више слободе. Слободно кретање робе није твоја лична слобода, али она омогућава да нема царина, тако да ћеш имати већу слободу избора када будеш ишао у куповину. Као грађанин ЕУ, слободу циркулације капитала ћеш осетити тако што можеш у било којој земљи, чланици ЕУ да отвориш рачун у банци, инвестираш или купиш стан или кућу. А можеш и да узмеш зајам или да се осигураш у земљи ЕУ у којој желиш. Оно што највише говори о твојој личној слободи је слобода кретања људи. Као грађанин ЕУ можеш да студираш, да се запослиш или станујеш у било којој земљи ЕУ. Захваљујући слободи пружања услуга, моћи ћеш да користиш интернет и да телефонираш у било којој земљи ЕУ по цени ових услуга која је у твојој земљи.
И даље се питаш: шта је то већа слобода изнад слободе? То није само слобода коју ћемо имати зато што је важна да се одржи мир и просперитет у целој Европи, већ зато што ће нам помоћи у решавању неких питања која ми, као мала земља, не можемо сами да решимо, а то су климатске промене и кретање ка свету будућности – свету глобализације, робота, вештачке интелигенције, нанотехнологије, биотехнологије, квантних рачунара, где се рађа слобода у отклањању баријера између климе и људи и између машина и људи.
У том дугом и напорном процесу сарадње, интеграције и придруживања ЕУ, Србија спроводи план економских и политичких реформи у складу са Споразумом о стабилизацији и придруживању, јер је то основи правни документ на коме се овај процес заснива. Споразум је Србији донео многобројне користи: трговина са ЕУ је највећим делом ослобођена царина, а у областима као што су трговина, транспорт, телекомуникације, енергетика, инвестиције, истраживање и развој, она се убрзано интегрише у ЕУ. На том путу ЕУ је постала најважнији партнер Србије у трговини, јер више од пола свог увоза и извоза са светом, Србија обавља са њом. Уз њену помоћ, Србија треба да уведе нове технолоије, да повећа конкурентност производа и услуга и продуктивност, а са екомонским растом ће се побољшати и животни стандард нас који у Србији живимо.
По висини бесповратне помоћи из ЕУ, по глави становника, Србија је у врху листе, што потврђује да је посвећеност Уније Србији чврста и дугорочна. ЕУ је у протеклих 18 година донирала Србији 3,688 милијарди евра бесповратне помоћи, одобрила 4,3 милијарди евра кредита, а ове године је, због пандемије Ковида, дала помоћ од 15 милиона евра.
Питаш се сигурно: које су предности Србије када уђе у ЕУ? Као прво, свакој земљи која постане члан ЕУ расте углед и утицај. Даље, неће бити визног режима, добијаће помоћ у новцу, биће ниже каматне стопе на кредите, више страних инвестиција, укидање царина, слободно кретање робе, радника, капитала, полтичка сигурност. Грађани могу променити место рада и живота, без обзира на земљу из које долазе. ЕУ је мировни пројекат, зато би се Србија осећала безбедније, била би заштићенија. Дошло би до модернизације привреде, повећања стопе раста бруто друштвеног производа и стандарда, ојачан економски положај земље, тржишни услови пословања, конкурентност привреде, нова радна места, повећање плата. Европска унија има око 500 милиона потрошача и преко 21 милион предузећа. Чланство у ЕУ представља и облик подршке и усвајања ширих европских вредности у областима заштите људских права, демократизације и заштите мањина.
Европска унија жели да осигура уравнотежен и одржив развој, спровођењем енергетске политике, заштитом животне средине и борбом против климатских промена. Зато у њој постоје стандарди и прописи који се односе на заштиту природе, на чистоћу вода, третман отпада, квалитет ваздуха, киселе кише, заштиту озонског омотача, са циљем смањења емисије гасова са ефектом стаклене баште, а повећања обновљивих извора енергије и енергетске ефикасности.
Европска унија нуди много програма који су везани за истраживање, образовање и културу и зато је значајна за студенте, истраживаче, научнике, уметнике. Истраживања се односе на „друштвене изазове“, а области су: здравље, демографија, храна, клима, животна средина, транспорт, енергетика... Велики програм Erasmus Plus који обухвата образовање, обуку, размену студената, младе и спорт, замењен је мањим програмима: Erasmus, Leonardo da Vinci, YIA, Comenius и другим. У области културе спроведен је програм Креативна Европа, који је трајао до 31. 12. 2020. године и имао четири дела: пројекти европске сарадње, књижевни преводи, мреже и платформе.
И ма колико све ово деловало бајковито, мене ипак плаши будућност Европе. Плаши ме несигурност света у коме живимо и изазови са којима се Европа сусреће: појава нових, до сада непознатих болести, као што је Ковид 19, миграције које не може да контролише, појава тероризма, сукоби у региону, финансијке кризе, климатске промене, брз пораст становништва у неразвијеним деловима света, али ограничени природни ресурси, промене у животу људи и привреди због брзог технолошког прогреса у информатици, вештачкој интелигенцији, биоинжењерингу и нанотехнологији. Изазов је и стварање европског идентитета, да појединац надогради свој национални идентитет и прихвати да је „Европљанин”, „европски грађанин”, јер је тешко људе одвојити од њихових националних оквира.
Што се тиче саме Србије, плаши ме да ће чланством у ЕУ доћи до емиграције образованог становништва у развијеније земље, а самим тим до смањења броја становника у Србији, тако да ће популација која остане на овом простору бити све старија и мање образована.
Оно што ме даље брине је избацивање Србије из чланства Европске асоцијације за осигурање квалитета у високом образовању. Ако се не признаје квалитет образовања, какав ће бити статус признавања наших диплома у земљама ЕУ и како ће неко наставити школовање тамо? Надам се да ће Србија поново постати члан ове асоцијације. Томе се нада и већина младог, урбаног и образованог становништва. Управо они највише верују да ће Србија постати члан Европске уније. Без обзира што студенти из Србије имају могућност да се школују на универзитетима у Европи, када Србија уђе у ЕУ, моћи ће да студирају под истим условима као држављани земље чији су факултет изабрали. Имаће једнак третман када буду уписивали факултет, једнаке трошкове студирања и здравствену заштиту, а диплома завршеног факултета у Србији биће призната у свакој држави чланици ЕУ. Оно што младима који желе да се запосле у ЕУ иде у прилог је то што Западна Европа има све старију популацију и недостају јој млади милиони радника: од занатлија и физичких радника, преко медицинских радника са завршеном средњом школом, па до кадрова са високим образовањем. Оно чега се прибојавам је да ће из земље отићи велики број младих стручњака, док ће најбогатије земље Европе добити, без икаквог улагања, готове и школоване стручњаке. То ће још више продубити јаз између развијених и неразвијених европских земаља. Оно од чега страхујем су прогнозе статистичара да ће неке државе расти и јачати у Европи, док ће друге, међу којима је и Србија, са својим народима нестајати. Не смемо дозволити да се то деси. Морамо бити мудри да уђемо у ЕУ, а да наша земља опстане.
На крају размишљам: где у будућности видим себе и своје другаре? Моји другари из гимназије и ја течно говоримо енглески језик, савладали смо најважније компјутерске вештине и спремамо се за полагање Кембриџ испита из неколико предмета. Научили смо да свирамо и певамо химну ЕУ: „Ода радости”. Ми смо спремни за Европу. Да ли је Европа спремна за нас? Да ли неће хтети да нас прими само зато што смо из Србије? Зато треба да схватимо да за будућност Србије и њен улазак у ЕУ нису криви само они који управљају Србијом. Криви смо и ти и ја ако ћутимо и стојимо у месту. Зато хајде да већ данас направимо нови корак, да Европу приближимо Србији, а Србију Европи и кажемо гласно: „Ми то можемо!”.