Šta je digitalni dokument?

Apstrakt Pitanje "šta je digitalni dokument" smatra se posebnim slučajem pitanja "šta je dokument"? Obično se reč "dokument" odnosi na tekstualni zapis. Početkom ovog veka, pokušaji pružanja pristupa sve većem broju dostupnih dokumenata postavili su pitanje šta bit se to zaista moglo smatrati "dokumentom". Paul Otlet i drugi razvili su funkcionalni pogled na "dokument" i diskutovali da li bi, na primer, skulpture, muzejski objekti i žive životinje mogli biti smatrani dokumentima. Suzanne Briet je izjednačila dokumente sa organizovanim materijalnim dokazima. Ove ideje podsećaju na pojmove materijalne kulture u kulturnoj antropologiji i "objekat-kao-znak" u semiotici. Drugi, posebno u SAD (npr. Jesse Shera and Louis Shores), imaju uži pogled. Stara zbunjenost između medija, poruke i značenja obnavlja se digitalnom tehnologijom jer tehnološke definicije dokumenta postaju još manje realistične kada je sve u bitovima.

1. Uvod

Kada govorimo o papirnom dokumentu, papirusnom dokumentu ili dokumentu na mikrofilmu, značenje je jasno. Međutim, ideja o "digitalnom dokumentu" je složenija. Možemo prepoznati e-mail i tehnički izveštaj generisan od strane tekst procesora kao digitalne dokumente, ali izvan ovih jednostavnih primera, koncept "dokumenta" postaje manje jasan. Da li je softverski program dokument? Ima redove tekstualnog sadržaja slične jeziku. Da li je operativni sistem dokument? Možemo izbrojati različite vrste digitalnih dokumenata, i ovo je neophodno kako bismo specificirali standarde i postigli efikasnost i interoperabilnost. Međutim, ako se traži potpunost, proces postaje proizvoljan i intelektualno nezadovoljavajući jer nije jasno gdje se nalazi granica između dokumenata i nedokumenata.

Papirni dokument se razlikuje, između ostalog, po tome što je napisan na papiru. Ali taj aspekt, tehnološki medij, je manje koristan kod digitalnih dokumenata. E-mail poruka i tehnički izvještaj postoje fizički u digitalnom okruženju kao niz bitova, ali isto važi i za sve drugo u fizičkom okruženju. "Multimedija", koja je nekada označavala više fizički različitih medija, sada ponovno privlači pažnju, jer paradoksalno, više medija se može svesti na jedan elektronski pohranjen bit.

Za praktične svrhe, ljudi razvijaju pragmatične definicije, kao što je "sve što može dobiti ime datoteke i biti pohranjeno na elektronskom mediju" ili "skup podataka plus svojstva tih podataka koje korisnik odabere da se nazovu logičnom celinom". A, kao što to često biva u raspravama o informacijama, nailazimo na definicije dokumenata koje se fokusiraju na jedan aspekt, često su visoko metaforične, kao što su "uhvaćeno znanje", "podaci u kontekstu" i "organizovani pogled na informacije".

Digitalni sistemi su se uglavnom bavili tekstom i tekstualnim zapisima (npr. imenima, brojevima i alfanumeričkim kodovima), ali sadašnji interes za slike i grafike nas podseća da možda moramo raditi sa svim pojavama koje neko hoće da posmatra: događaji, procesi, slike i objekti, kao i tekstovi [BUC 91].

2. Od dokumenta do dokumentacije

Digitalni dokumenti su relativno novi, ali rasprava o širem pitanju "šta je dokument"? nije nova. Krajem 19. veka postojala je sve veća zabrinutost zbog brzog povećanja broja publikacija, posebno naučne i tehničke literature i društvenih "činjenica". Kontinuairana efikasnosti u stvaranju, širenju i korišćenju zabeleženog znanja zahtevalo je nove tehnike za upravljanje rastućim brojem dokumenata.

"Upravljanje" koje je bilo potrebno imalo je nekoliko aspekata. Potrebne su bile efikasne i pouzdane tehnike za prikupljanje, čuvanje, organizovanje (raspoređivanje), prikazivanje (opisivanje), odabir (pretraživanje), reprodukovanje (kopiranje) i širenje dokumenata. Tradicionalni termin za tu aktivnost bio je "bibliografija". Međutim, "bibliografija" nije bila potpuno zadovoljavajuća. Smatrano je da je potrebno nešto više od tradicionalne "bibliografije", kao što su tehnike za reprodukovanje dokumenata, a "bibliografija" je takođe imala i druge dobro utvrđene značenja u vezi sa tradicionalnim tehnikama proizvodnje knjiga.

Početkom 20. veka reč "dokumentacija" sve više se koristila u Evropi umesto "bibliografije" kako bi označila skup tehnika potrebnih za upravljanje ovom eksplozijom dokumenata. Od otprilike 1920. godine "dokumentacija" (i srodne reči na engleskom, francuskom i nemačkom jeziku) sve više je prihvaćena kao opšti termin koji obuhvata bibliografiju, naučne informacione usluge, upravljanje evidencijama i arhivski rad. Nakon otprilike 1950. godine, sve složenija terminologija, poput nauke - "o informacijama", "skladištenja i pretraživanja informacija" i "upravljanja informacijama" - sve više je zamenjivala reč "dokumentacija".

3. Od Dokumentacije do dokumenta

Problemi koji su nastali povećanjem pisanih i štampanih dokumenata su doveli do razvoja tehnika baratanja bitnih (ili potencijalno bitnih)dokumenata, iliti u praksi, štampanih dokumenata. Ali ipak, u praksi nije postojalo ograničenja zašto bi dokumentacija bila limitirana samo na tekstove, ili štampane tekstove. Postoji mnoštvo drugih stvari koje mogu imati značenje pored štampanih tekstova. Isto tako, ako je dokumentacija mogla da usvaja tekstove koji nisu štampani, da li bi mogla da uradi isto i sa dokumentima koji nisu uopšte tekstovi? Kolika bi bila opširost dokumentacije? Drugim rečima, ako bi pojam  „dokument“ bio upotrebljen kao tehnički izraz da označi kao stvari na kojima su tehnike dokumentacije upotrebljene, koliki bi bio obim same dokumentacije? Šta bi mogao (ili ne bi mogao) biti dokument? Ipak, često puta se samo pitanje nije formulisalo na ovakav način.

Rani razvoj je podrazumevao da se pojam dokument raširi izvan konteksta običnog teksta, što je bilo često zapisano u engleskim i francuskim dokumentima. Kod samih dokumentalista, definicija je glasila „bilo kakvo izražavanje ljudske misli“. U Sjedinjenim Američkim Državama, fraze kao „grafički zapis“ i „generička knjiga“ su bile u širokoj upotrebi. Ovo je bilo veoma upotrebljivo i pogodno zbog konstantnog širenja oblasti, jer se su se mogli ključiti i slike i drugi  grafički i audio-vizuelni materijali. Belgijanac Paul Otlet (1969-1944) je poznat po svojoj observaciji da je dokumenti mogu biti trodimenzionalni, samim tim i da uključuju skulpture. Od 1928, muzejski objekti su bili uključeni u efiniciju „dokumenta“ od strane dokumentalista (DUP 33). Njihova primarna briga je bila usreređena na štampana dokumenta, tako da pitanja šta definicija „dokumenta“ može sve da obuhvati  nikada nisu imala dovoljno pažnje. Povremeno su neki promućurni istraživači pisali ovoj temi, pretežno zbog interesovanja zbog nove forme nekog objekta, kao što su edukaciona pomagala, ili jednostavno zbog želje da teoretišu.

Paul Otlet: Objekat kao dokument

Otlet je proširio definiciju „dokumenta“ na polovini njegovog Traite de documentation spisa, iz 1934 (OTL 34). Grafički i pisani zapisi su prikazi ideja ili objekata, on je rekao ali i sami objekti mogu biti smatrani za „dokumenta“ ukoliko postajete informisani dok ih posmatrate. Kao primere takvih objekata, Otlet je citirao prirodne objekte, artefakte, objekte koji nose tragove ljudskih aktivnosti (arheološke nalaze), edukacione igre, umetnička dela (OTL 34, p 217), (OTL pp 153 & 197) i (IZQ 95).

Godine 1935. Walter Schuermezer je napisao :“ U današnje vereme, pojedinac vidi dokument kao bilo kakvu materijalnu bazu koja unapređuje naše znanje , koji je ne dostupan za proučavanje ili upoređivanje.“ ("Man versteht heute unter einem Dokument jede materielle Unterlage zur Erweiterung unserer Kenntnisse, die einem Studium oder Vergleich zugänglich ist." [SCH 35: p. 537]).

Slično tome, Međunarodni institut za intelektualnu saradnju, agencija Lige Naroda, u saradnji sa Francuskom unijom za dokumentaciju, razvio je tehničke definicije dokumenta i povezanih tehničkih pojmova na engleskom, francuskom i nemačkom jeziku:

"Document : Toute base de connaissance, fixée matériellement, susceptible d'être utilisée pour consultation, étude ou preuve. Exemples: manuscrits, imprimés, représentations graphiques ou figurés, objets de collections, etc. "..

Dokument: Svaki izvor informacija, u materijalnom obliku, sposoban za korišćenje u svrhu referenciranja, proučavanja ili kao autoritet. Primeri: rukopisi, štamati materijali, ilustracije, dijagrami, muzejski primerci itd... ([ANO 37: str. 234])

Suzanne Briet: Fizički dokaz kao dokument

Suzanne Briet (1894-1989), perceptivna francuska bibliotekarka, prišla je širenju značenja dokumenta na neuobičajeno direktan način. (Za Briet, takođe poznatu kao Suzanne Dupuy i kao Suzan Dupuy-Briet, vidi [LEM 89], [BUC 95], [BUC 97b]). Godine 1951. Briet je objavila manifest o prirodi dokumentacije, Qu'est-ce que la documentation, koji počinje tvrdnjom da je dokument dokaz u korist činjenice. (Un document est une preuve à l'appui d'un fait ([BRI 51: p. 7]). Zatim razrađuje: Dokument je " svaki fizički ili simbolički znak, sačuvan ili zabeležen, namenjen da predstavlja, rekonstruiše ili dokaže fizički ili konceptualni fenomen. " (Tout indice concret ou symbolique, conservé ou enregistré, aux fins de représenter, de reconstituer ou de prouver un phénomène ou physique ou intellectuel. p. 7.) Implikacija je da bi dokumentaciju trebalo smatrati vezanom za pristup dokazima, a ne pristupu tekstovima.

Briet daje primere: Zvezda na nebu nije dokument, ali fotografija tog dokumenta bi bila; kamen u reci nije dokument, ali kamen izložen u muzeju bi bio; životinja u divljini nije dokument, ali divlja životinja prikazana u zoologičkom vrtu bi bila. Antilopu koja trči divljinom afričkih ravni ne bi trebalo smatrati dokumentom, ona smatra. Ali ako bi bila uhvaćena, odvedena u zoološki vrt i postala predmet proučavanja, ona je postala dokumentom. Ona je postala fizički dokaz koji koriste oni koji je proučavaju. Istinski, naučni članci napisani o antilopi su sekundarni dokumenti, jer je sama antilopa primarni dokument.

Pravila Brietove za određivanje kada objekt postaje dokument nisu jasno izražena, ali njen diskurs ukazuje na sledeće:

1. Postoji materijalnost: Samo fizički objekti mogu biti dokumenti, up. [BUC 91];

2. Postoji namerna upotreba: Cilj je da se objekat tretira kao dokaz;

3. Objekti moraju biti obrađeni: Moraju biti pretvoreni u dokumente; i, mislimo,

4. Postoji fenomenološka pozicija: Objekt se percipira kao dokument.

Ova situacija podseća na rasprave o tome kako se slika pretvara u umetnost ukoliko se okviri kao umetničko delo. Da li je Briet mislila da isto kao što se „umetnost“ pretvara u umetnost kroz „okvire“ (tj. tretirajući je) kao umetnost, tako objekat postaje „dokument“ kada se tretira kao dokument, tj. kao fizički ili simbolički znak, sačuvan ili zabeležen, s ciljem da predstavlja, rekonstruiše ili demonstrira fizički ili konceptualni fenomen?

Ron Day ([DAY 96]) je sugestirao, veoma ubedljivo, da je Briet-ova upotreba reči "indice"(indeks) važna, da je indeksnost - kvalitet koji objekt stavlja u organizovani, značajan odnos sa drugim dokazima - ono što daje objektu njegov status kao dokumentu.

Donker Duyvis: Duhovna dimenzija dokumenata

Frits Donker Duyvis (1894-1961), koji je nasledio Paula Otleta kao centralnu figuru u Međunarodnoj federaciji dokumentacije, oličavao je tehnološki modernizam dokumentalista u svojoj posvećenosti trojstvu naučnog menadžmenta, standardizacije i bibliografske kontrole kao komplementarnih i uzajamno podržavajućih osnova za postizanje napretka ([ANO 64]). Ipak, Donker Duyvis nije bio materijalista. Usvojio je Otletovo shvatanje da je dokument izraz ljudske misli, ali je to učinio u okviru antropozofije, duhovnog pokreta zasnovanog na ideji da postoji duhovni svet koji je razumljiv čistoj misli i pristupačan samo najvišim stanjima mentalnog znanja. Kao rezultat toga, Donker Duyvis je bio osetljiv na ono što danas možemo nazvati kognitivnim aspektima medija poruke. Napisao je:

„Dokument je skladište izražene misli. Stoga mu sadržaj ima duhovni karakter. Opasnost da grubo ujedinjavanje spoljašnjeg oblika ima odraz na sadržaj tako što ga čini bezobličnim i bezličnim, nije iluzorna... Pri standardizaciji forme i rasporeda dokumenata potrebno je ograničiti tu aktivnost samo na ono što ne utiče na duhovni sadržaj i što služi za uklanjanje zaista iracionalne raznovrsnosti ([DON 42]. Prevod sa [VOO 64: str. 48])“

Ranganatan: Mikro-misao na ravnoj površini

Indijski teoretičar S. R. Ranganathan, koji je metafizički natrojen, zauzeo je zanimljivu usku i pragmatičnu poziciju u definiciji „dokumenta“, čak se suprotstavljajući uključivanju audiovizuelnih materijala poput radio i televizijskih komunikacija. „Ali to nisu dokumenti; jer nisu zapisi na materijalima pogodnim za rukovanje ili čuvanje. Spomenute su statue, komadi porculana i materijalne izložbe u muzeju jer prenose misao izraženu na neki način. Ali ništa od toga nije dokument, budući da nije zapis na više ili manje ravnoj površini“ (RAN 63: str. 41)

Ranganathanov pogled na „dokument“ kao sinonim za „inkorporiranu mikro-misao“ na papiru ili „drugom materijalu, pogodnom za fizičko rukovanje, prievoz preko prostora i čuvanje kroz vrijeme“, prihvaćen je od strane Indijskog instituta za standarde ([IND 63: str. 24]). I drugi su imali ograničen pogled na to što su dokumenti. U Sjedinjenim Američkim Državama, dva vrlo uticajna autora su se odlučila za pogled na dokumente koji je bio samo proširenje tekstualnih zapisa kako bi uključio audiovizualne komunikacije. Louis Shores je popularizovao izraz "generička knjiga" (npr. [SHO 77]) i Jesse H. Shera je koristio „graficki zapis“ sa gotovo istim značenjem (npr. [SHE 72]).

4. Antropologija: Materijalna kultura

Otlet je bio eksplicitan da njegov pogled na „dokument“ uključuje arheološke nalaze, tragove ljudske aktivnosti i druge objekte koji nisu namenjeni za komunikaciju. „Kolekcije objekata koje su okupljene u svrhu očuvanja, nauke i obrazovanja imaju suštinski dokumentarni karakter (muzeji i kabineti, kolekcije modela, uzoraka i primera). Ove kolekcije su stvorene od predmeta koji se javljaju u prirodi i umesto da budu iscrtane ili opisane rečima; one su dokumenti tri dimenzije“. ([OTL 20]. Prevod sa [OTL 90: str. 197]).

Pojam objekata kao dokumenata podseća na pojam „materijalne kulture“ među kulturnim antropolozima za koje „artefakti pružaju važne dokaze u dokumentovanju i tumačenju američkog iskustva.“ ([AME 85: str. ix) i u muzeologiji (npr. [KAP 94], [PEA 90]).

5. Semiotika: „Tekst“ i „objekat-kao-znak“

Brietine ideje o prirodi „dokumenta“ pozivaju na diskusiju u vezi sa semiotikom. U ovom kontekstu primećujemo Dufrenneovu diskusiju o razlici između estetskih objekata i značenjskih objekata:

“Funkcija takvih [značenjskih] objekata nije da obave neku radnju ili zadovolje neku potrebu već da pruže znanje. Naravno, sve objekte možemo nazvati značenjskim u određenom smislu. Međutim, moramo izdvojiti one objekte koji čine mnogo više od davanja značenja, koji nas pripremaju za neku radnju i koji se ne troše samo prilikom ispunjavanja zadatka. Naučni tekstovi, katekizmi, foto-albumi i, na skromnijem nivou, putokazi su svi znakovi čije značenje nas angažuje u aktivnosti tek nakon što nam prvo pruže informacije“. ([DUF 73: str. 114]).

Možemo primetiti da Brietinim uključivanjem muzejskih i drugih „pronađenih„ objekata „svaki fizički ili simbolički znak“ uključuje i ljudske znakove i prirodne znakove. Drugi su razvili pojam “objekta-kao-znaka“. Roland Barthes, na primer, u diskusiji o “semantici objekta“ napisao je da objekti “funkcionišu kao nosioci značenja: drugim rečima, objekat efektivno služi nekoj svrsi, ali takođe služi i kao nosilac komunikacije informacija: možemo rezimirati da uvek postoji značenje koje prevazilazi svrhu objekta. “ ([BAR 88: str. 182]). Možemo uočiti široku upotrebu reči “tekst“ kako bismo opisali obrasce društvenih fenomena koji nisu sačinjeni od reči ili brojeva, ali čini se da nije bilo velike pažnje usmereno na preklapanje između semiotike i upravljanja informacijama. (Vidi, međutim, [WAR 90].)

Jedna razlika između stavova dokumentalista koji su gore diskutovani i savremenih stavova je naglasak koji bi sada bio stavljen na socijalnu konstrukciju značenja, na percepciju gledaoca o značaju i dokaznom karakteru dokumenata. U semiotičkom terminologiji,

“Znakovi nikada nisu prirodni objekti.... Razlog je jednostavno taj što svojstvo da bude znak nije prirodno svojstvo koje se može tražiti i pronaći, već je svojstvo koje se daje objektima, bili oni prirodni ili veštački, kroz vrstu upotrebe koja se od njih pravi. Kao objekti i sredstva, znakovi se moraju tretirati kao nešto izmišljeno, i u tom smislu su povezani sa akcijama. “ ([SEB 94: v. 1, p. 18]).

Brietova predstava dokumenata kao dokaza može se ostvariti na najmanje dva načina. Prvi, cilj informacionih sistema je da čuva i održava pristup materijalima koji su navedeni kao dokazi za neku tvrdnju. Drugi pristup je da osoba koja ima mogućnost da organizuje artefakte, uzorke, uzorke, tekstove ili druge objekte razmisli šta to može reći o svetu koji ga je stvorio, a zatim, nakon što je razvila neku teoriju o njegovom značaju da postavi objekat kao dokaz, da ga ponudi kao dokaz na način na koji je organizovan, indeksiran ili prikazan. Na taj način, informacioni sistemi se mogu koristiti ne samo u pronalaženju materijala koji već postoje kao dokazi, već i u organizovanju materijala tako da neko može biti u mogućnosti da ga koristi kao (nov) dokaz u neke svrhe. ([WIL 95]).

6. Digitalni dokumenti

Evoluirajući pojam "dokumenta" među Otletom, Brijetovom, Shurermayerom i ostalim dokumentalistima sve više je naglašavao sve što je funkcionisalo kao dokument, umesto tradicionalnih fizičkih oblika dokumenata. Premeštaj na digitalnu tehnologiju čini da ova razlika postaje još važnija. Analize Levya su pokazale da je naglasak na tehnologiji digitalnih dokumenata ometala naše razumevanje digitalnih dokumenata kao dokumenata (npr. [LEV 94]). Sve stvari u digitalnoj tehnologiji su sačuvane kao niska bitova, tako da uobičajeni fizički oblik (na papiru, na mikrofilmu) više ne pomaže. U tom smislu, svaka posebnost dokumenta kao fizičkog oblika je još više umanjena.

Pre pedeset godina, trebalo bi da potražite logaritamske vrednosti u štampanoj knjizi "logaritamskih tablica" kako biste obavljali izračunavanja. Volumen logaritamskih tablica je bio konvencionalni dokument. Danas, možemo zamisliti korišćenje seta logaritamskih tablica koji su sačuvani online, što bi se moglo posmatrati kao digitalna verzija štampanih logaritamskih tablica. Međutim, verovatnije je da bi se koristio algoritam za izračunavanje logaritamskih vrednosti po potrebi. Rezultat bi trebao biti isti. Verovatno da ne znamo da li je računar koristio tablicu ili algoritam. Tablica i algoritam izgledaju funkcionalno ekvivalentni. Šta se desilo s pojmom "dokumenta"? Jedan odgovor je da je sve što se prikazuje na ekranu ili štampano na štampaču dokument. Moglo bi se reći da algoritam funkcioniše kao dokument, kao dinamičan vid dokumenta, koji nas podseća na Otletov pristup da bi obrazovna igračka trebala biti smatrana vrstom dokumenta. To bi bilo u skladu s trendom, opisanim prethodno, ka definisanju dokumenta u smislu funkcije, a ne fizičkog formata.

Svaka različita tehnologija ima različite mogućnosti, različite ograničenja. Ako održimo funkcionalni pogled na ono što čini dokument, trebali bismo očekivati da dokumenti poprime različite oblike u kontekstima različitih tehnologija, pa bi tako trebali očekivati da je raspon onoga što se može smatrati dokumentom drugačiji u digitalnom i papirnom okruženju. Algoritam za generisanje logaritama, poput mehaničke obrazovne igračke, može se posmatrati kao dinamičan vid dokumenta, za razliku od običnih papirnih dokumenata, ali je još uvek u skladu s etimološkim poreklom termina "docu-ment", kao sredstva podučavanja - ili, u suštini, dokaza, nečega iz čega se uči.

Pokušaji definisanja digitalnih dokumenata verovatno će ostati nedostižni, ako se želi više od ad hoc, pragmatične definicije. Definicije zasnovane na obliku, formatu i medijumu izgledaju manje zadovoljavajuće od funkcionalnog pristupa, prateći put rasuđivanja koji leži u osnovi uglavnom zaboravljenih rasprava o Otletovim objektima i antilopama Brietove.

Zahvaljujem se na korisnim komentarima Rona Daya, V. Boyd Raywarda i Patricka Wilsona. Ranija verzija ovog rada sa dodatnim istorijskim detaljima objavljena je kao [BUC 97b].

Priznanja: Zahvalan sam na korisnim komentarima Rona Deja, V. Bojda Rejvorda i Patrika Vilsona. Ranija verzija ovog rada sa nekim dodatnim istorijskim detaljima objavljena je kao [BUC 97b]

[AME 85] Ames, K. L. et al. Material culture: a research guide, ed. by T. J. Schlereth. University Press of Kansas, Lawrence, Kansas, 1985.

[ANO 37] Anon. "La terminologie de la documentation", Coopération Intellectuelle, 77, pp. 228-240, 1937.

[ANO 64] Anon. F. Donker Duyvis: His life and work, (NIDER publ. ser. 2, no. 45), Netherlands Institute for Documentation and Filing, The Hague, Netherlands, pp. 39-50, 1964.

[BAR 88] Barthes, R. The semiotic challenge. Hall & Wang, New York, 1988.

[BRI 51] Briet, S. Qu'est-ce que la documentation. EDIT, Paris, 1951.

[BUC 91] Buckland, M. K. Information as thing. Journal of the American Society of Information Science v, 42, pp. 351-360, 1991.

[BUC 95] Buckland, M. K. The centenary of `Madame Documentation': Suzanne Briet, 1894-1989, Journal of the American Society for Information Science, 42, pp. 586-588, 1995.

[BUC 97a] Buckland, M. K. Suzanne Briet, 1894-1989. In: Dictionnaire encyclopédique de l'information et de la documentation. (Collection REF). Editions Nathan, Paris, pp. 105-106, 1997.

[BUC 97b] Buckland, M. K. What is a "document"?, Journal of the American Society for Information Science 48, pp. 804-809, 1997.

[DAY 96] Day, Ron. Private communication, 1996.

[DON 42] Donker Duyvis, F. Normalisatie op het gebied der documentatie. [Standardization in the domain of documentation]. (NIDER publ. 214). NIDER, The Hague, Netherlands, 1942.

[DUF 73] Dufrenne, M. The phenomenology of aesthetic experience, Northwestern University Press, Evanston, Illinois, 1973.

[DUP 33] Dupuy-Briet, S. Rapport présenté à la Commission de terminologie. In: International Institute for Documentation. XIIe Conférence. Rapport. Bruxelles, 1933. (IID publication 172a), pp. 187-192, IID: Brussels, 1933.

[FRA 78] Frank, P. R. Von der systematischen Bibliographie zur Dokumentation. (Wege der Forschung 144). Wissenschafliche Buchgesellschaft, Darmstadt, 1978.

[IND 63] Indian Standards Institute. Indian standard glossary of classification terms. IS : 2550 - 1963, Indian Standards Institute, New Delhi, 1963.

[IZQ 95] Izquierdo Arroyo, J. M. La organizacion documental del conocimiento. Tecnidoc, Madrid, 1995.

[KAP 94] Kaplan, F. E. S., ed. Museums and the making of "ourselves": The role of objects in national identity. Leicester University Press, London, 1994.

[LEM 89] Lemaître, R., & Roux-Fouillet, P. Suzanne Briet (1894-1989), Bulletin d'Informations de l'Association de Bibliothecaires Français, 144, pp. 55-56, 1989.

[LEV 94] Levy, D. M. Fixed or fluid? Document stability and new media. In: European Conference on Hypertext Technology 1994 Proceedings. (Pp. 24-31). Association for Computing Machinery, New York, 1994.

[OTL 20] Otlet, P. L'organisation internationale de la bibliographie et de la documentation. (IIB Publ. 128). Institut International de Bibliographie, Brussels, 1920. Translation in [OTL 90: pp. 173-203].

[OTL 34] Otlet, P. Traité de documentation. Editiones Mundaneum, Brussels, 1934. Reprinted 1989, Liège: Centre de Lecture Publique de la Communauté Française.

[OTL 90] Otlet, P. International organization and dissemination of knowledge: Selected essays. (FID 684). Elsevier, Amsterdam, 1990.

[PEA 90] Pearce, S. M., ed. Objects of knowledge. (New research in museum studies, 1). Athlone Press, London, 1990.

[RAN 63] Ranganathan, S. R., ed. Documentation and its facets, Asia Publishing House, London, 1963.

[SCH 35] Schürmeyer, W. Aufgaben und Methoden der Dokumentation, Zentralblatt für Bibliothekswesen, 52, pp. 533-543, 1935. Repr. in [FRA 78: pp. 385-397].

[SEB 94] Sebeok, T. A., ed. Encyclopedic dictionary of semiotics. 2nd ed., Mouton de Gruyter, Berlin, 1994.

[SHE 72] Shera, J. H. The foundations of education for librarianship, Becker and Hayes, New York, 1972.

[SHO 77] Shores, L. The generic book: What is it and how it works, Library-College Associates, Norman, Oklahoma,1977.

[VOO 64] Voorhoeve, N. A. J. F. Donker Duyvis and standardization. In: F. Donker Duyvis: His life and work, (NIDER publ. ser. 2, no. 45). Netherlands Institute for Documentation and Filing, The Hague, pp. 39-50, 1964.

[WAR 90] Warner, J. Semiotics, information science, documents and computers. Journal of Documentation, 46, pp. 16-32, 1990.