Сликње воденим бојама

Акварел

Акварел долази од латинске речи аqуа што значи вода. Већ су стари Египћани користили одређену технику у којој је боја прављена воденим раствором арапске гуме. Такође су декоративне цртеже резбарене у камену попуњавали обојеним прахом и фиксирали воденим раствором гумиарабике. Кинези су користили сликање на свили и папиру. У средњем веку воденим бојама се сликало лазурно али и покривајуће. Лазурност и прозрачност акварела погодна је за сликање пејзажа. У 18. и 19. веку акварел се користи за приказивање архитектонских и градских ведута. Један од најпознатијих и најзначајнијих акварелиста је Вилијам Тарнер (Ј. М. Њ. Турнер).

Акварел какав се данас ради развио се тек почетком 19. века у оквиру енглеске сликарске школе, када је основано друштво сликара акварелиста. Енглески класични акварел је лазурна техника с воденим бојама. То је слојевита техника сликања, од светлог према тамном. Подлога (бела боја папира) или једна боја испод друге просијава транспарентно кроз следећи лазурно нанесени слој боје. Интензитет тонова постиже се разређивањем боје (испирањем) без додатка црне или беле боје.

Акварелисте крајем 19. и почетком 20. века је тешко сврстати у неку мању селекцију. Специфичну конструктивну улогу акварел је имао на сликарски опус Пола Сезана (Паул Цéзанне), а Паул Кле (Паул Клее) је направио своја најзначајнија остварења у овом медијуму.

У модерној уметности уметник је често опчињен изражајним могућностима поступка грађења слике, деловањем саме сликарске материје, белином и текстуром папира, разливањем воде, игри случајностима…

Подлога за акварел

Најчешће се као подлога у акварелу користи папир веће граматуре чија је права страна храпавија, а код квалитетнијих папира је и туткалисана. Најквалитетнији папир за акварел производи се од чистих ланених крпа. Бели се помоћу воде и сунца, без употребе хемикалија. Белина папира и постојаност на светло његове су битне карактеристике. Прозрачност и интензитет боја појачава зрнаста текстура папира. Најчешће се користе три стандардизована типа папира:

– вруће пресовани (ХП – хот прессед) с релативно глатком текстуром погодном за цртеж пером и оловком.

– хладно пресовани (нот – није вруће пресован) средње храпави папир.

– храпави папир који омогућава богатство нијанси рефлексијом светлости на сваком зрну папира.

Због борања приликом осликавања воденим бојама користе се папири веће граматуре од 150 г/м2 до 700 г/м2 па и више. Акварел папир мора бити ослобођен и минималних масноћа да би се боја добро разливала. Ако папир због сувише масноће не прима боју на жељени начин, површина се благо истрља чистом водом уз додатак 2-3 капи амонијака или говеђе жучи. Пре рада папир треба провлажити и затим лепљивом траком учврстити по ивицама за неку подлогу (остаће потпуно раван за време акварелисања уколико се за даску прилепи помоћу беланцета). Код рада на влажном папиру боја делује свежије. Приликом сликања даска с папиром стоји у хоризонталном положају да се боја не би сливала. Код сувог начина припреме папир се само стави на даску и учврсти лепљивом траком.

За енглески класични акварел користе се мање упојни папири који су често површински туткалисани. Ови листови папира не смију се савијати јер би се премаз туткала оштетио и боја би улазила дубље у папирну масу узрокујући тамне мрље.

Текстура се понекад појачава препаратурама са мермерним брашном (када је разноликост подлоге у питању пергамент се често користио, а познат је пример Албрехта Дирера за серију букетића љубичица када је користио танке плочице слонове кости).

Боја за акварел

Због мале количине везива пигменти су у акварелу најмање заштићени од спољних утицаја па требају бити постојани, отпорни на светло, фино уситњених честица, транспарентни. Покривајући пигменти, као и пигменти грубо кристалних честица нису погодни за акварел. Употреба белог пигмента није данас тако строго забрањена. Цинкова као најлазурнији бели пигмент може се користити у минималним количинама.

У акварелу су пигменти најмање измењени присуством везива и треба их пажљиво одабрати. Палета боја у акварелу није велика, али појавом великог броја вештачких а нарочито органских пигмената знатно се проширио избор. Мешањем боја добију се додатни тонови.

Најчешћи пигменти у акварелу: кадмијум жута и црвена, природна сиена, ализарин, печена сиена, пруско плава, док се ова минимална скала обогаћује тоновима као што су: кобалт плава, ултрамарин, природна умбра, печена умбра, хром оксид зелена (црне су биле раније забрањене а данас се поново користе).

Акварел боје долазе на тржиште у чврстом стању у облику округлих пљоснатих плочица или плочица правоугаоног облика и у облику малих пакетића. У задње време користе се акварел боје у тубама.

Везиво за акварел

Лазурност акварелских боја постиже се јаким разређивањем помоћу воде. Пигмент се веже за подлогу у великој мери апсорпцијски (обоји влакно). Ипак, везивно средство у акварелу су гуме. То су отврдле лучевине одређене врсте дрвета које су за разлику од смола топиве у води. Грумење (гумиарабике или лучевина домаћег воћног дрвета) треба ситно издробити и прелити врелом водом. Гума ће се отопити после неколико сати, затим је треба процедити кроз густу тканину јер садржи нечистоће. Као средство за повећање еластичности додају се мед, сируп или шећер, али пре свега глицерин (додаје се и говеђа жуч као изванредно средство за квашење пигмента и одмашћивање). У задње време као везиво се користи и врло блага дисперзија акрилне смоле.

У класичном акварелу боја се наносила искључиво четкицама у неколико различитих метода, али се зато у модерним техникама користи читав низ метода:

– интензивна боја се нанесе на подлогу а затим размазује чистом водом и четкицом, евентуално сувишан тон одузима се оцеђеном четком;

– размазивање не превише мокром четкицом;

– наношење «сувом» четком;

– поентилистичко наношење фином акварелском четком;

– комбиновано наношење акварелне боје четком, пером или трском;

– наношење текстуре помоћу сунђера;

– наношење текстуре помоћу притискања различитих структура материјала у свежу боју (тканине, папири, лишће..);

– прскање акварелне боје четком и комадићем лима;

– акварелна боја се нанесе на одређени предмет и «штампа» на акварел папир;

– технике наношења помоћу маскирања места која не желимо обојити одговарајућим маскама од папира;

– наношење великих количина боје на папир и мешање појединих тонова директно;

– техника наношења дувањем: одређена експресија боја постиже се наношењем интензивних и мање интензивних мокрих мрља које се усмеравају дувањем и разливањем.


Акварел техника је најчешће комбинација цртежа и акварела или гваша да би се постигао жељени ефект. Да не би дошло до прљања тона цртеж се може изводити материјалом који се не отапа у акварелу (тушем, фломастером, воском, уљаним пастелом… или тврдом оловком).