Valjda pamtim u šumi sam gluv.
Misli ptica nekoga da želi, pripovedaj pažnju, skrama bola, verovatno strah.

Crvena na pruge, dve sive dugačke, žuta, crna, žuta, tri zebrice. Obasjavajući mu desnu stranu lica, ostavljale su digitalne fusnote u obliku peraja samo na šezdeseti deo sekunde, potom bi isti taj piksel potpuno promenio boju bez blama. Trajalo je godinama, duže. U najdaljem ćošku sad se pojavio mrak i rastao je. Gutao je i kamenje i alge i travu. I njega, i tebe, pa ceo kraj, park, opštinu. Glasan tup zvuk ili oštar bol u glavi, probudio se. Pogledao je desno. Njegov virtuelni akvarijum imao je i dalje samo jednu zlatnu ribu.

Šezdeseti deo sekunde mu je trebao da se vrati interakciji sa primarnim displejem, po kom je bio razmazan interfejs softvera za tride modelovanje. Ne i sa mišem dok se ne završi ovo. 81, 93, 100%. Skripta za postizanje hiperrealistične teksture drveta, koju je sam napisao, završila je posao bez greške. Automatska rotacija na printeru je nakon zapanjujućih detalja preplitanja pramenova kose, polako otkrivala ivicu jednog oka, ubrzo i celo. Njegovo mesto zauzelo je drugo, a iznad usta koje je modelovao po precizno proračunatoj srednjoj vrednosti predstavnika svih rasa i veroispovesti, pojavila se savršeno okrugla crna rupa. Trideset godina ovo mu je bio jedini razlog za život. Klinac je tako blizu bogu. Još nos.

Nije sačekao da se ispišu imena i prezimena koja ne bi umeo ni da izgovori.

Nije bitno.

Nema potrebe za još jednim krugom, znao je da nema drugog kraja. Nešto je skriptovano, nešto primitivno, uglavnom nespretno.

Nikada nije ni voleo te retro arkade. I kontrole su neprirodne.

Ne postoji čak ni opcija za promenu ugla kamere. Nekad je potrebno da vidiš sebe iz treceg lica, nesvesno je šapnuo.

Neće napolje danas.

Nije da ne sme.

Nego boli ga kurac da izlazi.

Nikolinu je jednom sreo tamo, igrala je. Ali kao plesala igrala.

Nikada nije voleo tu pesmu, na nemačkom je.

A znao je sve reči.

KAБINЕT913 2019.kabinet913@gmail.com