ПRIROДA DRUШТVA

I DOK DIM KO KEČAP I MAJONEZ BJEŽI KROZ SVE TVOJE RUPE,HORIZONTALIZOVANA DEVETORSPRATNICO,VATAJU SE ONA I ON LEŽEĆI UKOSO TU ODMA PO TOM MRTVOM ŠODERU I SVI KAO PLAČU, A NIKO NE KUKA.
I SAD MU PRIČA KAO ZNALA JE SVE OVO SRANJE I TO KAKO ĆE DA SE DESI.NE KADA, A OVDE, I NE ZAŠTO.
KAO ZNALA SI OPET TI SVE I HOĆU DA TI KAŽEM NE SERI A KAŽEM LEPE SU TI SISE JER JESU.I, AH, GLASNO KO DA ČITAM U TEBI, KENJAM KAKO MOŽDA NISU NI ONE STVARNE I KAKO NIKO NIJE KRIV SEM TE ARMATURE ŠTO JE OPET STALA DA NIČE I NIČE I NE STAJE.ZAVIJA I ODVIJA SE PA PONOVO OD SVOG TOG PAKLA ŽIVA RASTOČENA.
SJEBANA.
U PROLJEĆE, KAD NI VREME NIJE.

"ZVONI MI U GLAVI,ZABORAV ME PIPA,ZATREBATI MUDROST,ZA VJEKOVMA MUDROST.LJEPŠA SUNCA PREĐAŠNJI JE ODRAZ, PREĐOH ŽIVOTA NJINA,SJESTI HTEDOH, ZAPLAKATI LJETOS.SJEDA KOSA..KOSTI..KRŠI.ZOVU ME NA RIJEKU, RIJEKU ZVANU ZRAKA SUNC."


ALI OVO JE STVARAN ŽIVOT POBOGU, REČE KORNJAČA

JEDINSTVO MESTA U ARHITEKTURI

Istorijska tragedija o percepciji prostora u 4 scene sa gratis (lažnom) poukom

BEOGRAD, 2012.

1. ZID OD ŽUTE CIGLE

"Doroti, pa nije ti ovo Kanzas!"


LICA:

Doroti, ja, trgovac prvi, trgovac drugi;


"Glavu sam pomoću žice obesio o tavanicu, - reče Oz - a ja sam stajao iza paravana i povlačio konce kako bi se oči pokretale a usta otvarala."

"Čarobnjak iz Oza" – L.Frenk Baum, 1900.


Ako sklonimo znake, mesto prestaje da postoji. (Venturi)

Šta se dešava kada sklonimo mesto?

Stavljamo se u situaciju u kojoj nam ostaje nekakav simboličan virtuelni znak. Ostaje "spomen ploča", lekcija iz istorije. Ne kao dekorativni, i uopšte estetski element, već upravo kao materijalizacija "lažne otvorenosti", materijalizovane u transparentnoj nesagledivosti površine fasade jedne banke, recimo. Neonski epitaf.

Dobijamo beskonačnu mrežu, precizni mehanizam ničeg, prazan koordinatni sistem, izlog u izlogu. Unutra postaje napolje. Out of touch – Out of mind. Virtuelno društveno uređenje zahteva virtuelno ponašanje, a virtuelne funkcije – virtuelni prostor.

Ludilo, Totalni Diznilend, samo što ništa nije smešno.

Pažnja!

Jer naši gradovi su mape gradova, vrata su slike vrata.

Beskrajno mnogo tankih slojeva ojačanog stakla, „pandurskih prozora”, postavljenih tako da se uvek gleda jedan kroz drugi, ali u odsustvu bilo kog vida međusobne komunikacije. Iluzija funkcionisanja. I sve to lebdi između konstruktivnog sistema u obliku ograničenom dijagramima nastalih iz osmeha retke vrste bavarske buba-mare, od plavih plastičnih crteža funkcije, i crvenih. Pod maskom univerzalizacije, gde ćemo biti, sada kada sve manje ljudi može da priušti 3d naočare?


The Sims video game series

Eisenman je npr rekao da je formula forme koja prati funkciju posledica industrijalizacije koja je donela sasvim nove funkcije, koje su tako dovele do neadekvatnosti postojećih rešenja. I da je postmodernisticki period je samo nastavak odgovora na pitanja koja su postavljena u renesansi.


Ernst Neufert – Arhitektonsko projektovanje

Pažnja!

I upravo su ta pitanja ono što je problem. Svoje komplekse nastale iz naše sadističke, kres-kombinacije sa prirodom, moramo da lečimo. Konstruktivni sistemi su samo tableta za tretiranje erektalne disfunkcije. To je sumanuta religija beskrajnog i besmislenog projektovanja nekakvog bon-tona, zidanja kolektivnih frustracija, kulturoloških predrasuda i minimalističkih dogmi. Prvo, poraz od sile gravitacije nije sramota priznati, što je jedan od osnovnih koraka pri pomoći u lečenju. Odvikavanje od projektovanja kulturoloških zabluda i predrasuda, mistifikacije prostora kao takvog, postiže se detoksikacijom. SNAP -> OFF

Virtuelna realnost je samo put ka realnoj virtuelnosti. Dakle, ono sto je realno, ono za šta znamo, ali ga ne uzimamo u celokupnu predstavu.

Danas se arhitektura bez virtelne strogoće ruši. Što bi moja baba rekla, "neodrživa je". Funkcioniše isključivo na predznanjma. Niko ne mora da razume, dovoljno je da znamo da neko razume. Opere se grade na strahu od razočaranja, nekakve izdaje, i našem refleksu da po cenu neudobnosti, konstruišemo virtelno. Dosta o modernističkoj funkciji naspram forme.

Loše društvo ili arhitektura je postala bolest "zavisnonsti".

U svakom slučaju, kriza je počela.

Tu i sad!

"Našao sam se u gomili neobičnih ljudi koji, videvši me kako dolazim iz oblaka, pomisliše da sam veliki Čarobnjak. Ja sam ih, naravno, ostavio u tom uverenju zato što su mi iz straha obećali da će raditi sve što budem naredio. Tek koliko da se zabavim i zaposlim ovaj divan narod, ja sam im naredio da sagrade ovaj grad i ovaj dvorac. Oni su to drage volje uradili. Pošto je zemlja bila tako čarobno zelena, palo mi je na pamet da prestonicu nazovem Smaragdni Grad. Da bi mu ime bolje pristajalo, naredio sam da svi nose naočare sa zalenim staklima kako bi im sve što bi ugledali izgledalo zeleno."


"Ja mislim da ste vi veoma rđav čovek reče Doroti.

-Ne, dušo, ja sam zaista veoma dobar čovek ali, moram priznati, veoma rđav čarobnjak."


"Čarobnjak iz Oza" – L.Frenk Baum, 1900

Hong Kong 64

2. PRAZNA POZORNICA

"An ark kit puncture"


LICA:

Gordon Mata-Klark, Bertolt Breht; Srebrni Princ;


Kutija pozornice televizijski prazna, glumci u publici, gledaju ka bini. Publika, koja je platila sasvim pristojnu cenu karte, diskretno gleda između sebe. Ko je odgovorni, ko je glumac, što je najbitnije: koliko dugo će sve ovo da traje?

E sad, ta crna kutija, taj ram sadržaja, ta kuća je (samo) okvir. Dakle, ramom pokazujemo šta je delo. Bolje, gde je ono u prostoru. Ali možda i bitnije, u veremenu. Dakle, funkcija mu je dvosmerna, ali ram kao takav, na sreću, ne mrda.

Super Mario 64. Paradoks identifikacije, arhitektonsko oružje masovnog uništenja? Kao neka tantrička pornografija, njen n-ti rimejk, već 17 godina proganja proziva realnost, stvarajući prvu generaciju pravog arhitektonskog potencijala, generaciju koja zapravo živi paralelne dimenzije.

Tu i sad!

Krenuli smo da tražimo beskonačnost između zidova, nismo je našli. Dobro, iza zida od cigle je svemir, rupa (crna, jeftinije je). I tad je bilo tako, i sada je. I nema ništa. Tj. opet, nema ničeg. Toga, u stvari još manje. Uostalom, kao i u ovoj 2d stvarnosti. Stvarno. Ništa više – ništa manje. Samo su ovde zidovi manjebojni, i dosta tanji. Pa?

Ciglu po ciglu vrtimo se u kategorizaciji, ahitekturi silogizma. Smrznuta logika – statična arhitektura.

Aristotel nije slučajno rekao da se Sunce okreće oko Zemlje te neće biti citiran.

Realno: 2012, Srbija, Beograd, VRO.

Dakle, zid.

Samo taj zid nije okvir. Nije ni jedan. Ali isto tako nije ni zid. Zid je kapija u pokušaju. Eh, da mi je svaki zid bio kapija. Ne tako, nego bukvalno. A ako se dovoljno brzo kreće, ili ako ostalo stane, onda je i obrnuto, uvek dobijemo zid. Da li je onda funkcija rama jednaka formi zida? Taman da zazidamo galerije. Sa sve umetnicima unutra.

I Skadar je na reci zidan beše.

Pažnja!

PVC šuma, PVC plaža. Sad sam u šumi, sad na Ušću. U Ušću? Bez obzira oko koje se ose okretao čuva mi leđa. Kao ispred zelenog platna. Ili plavog? Šta god da nam se desi u nekoj postprodukciji, tu smo, sigurni ispred tog plavog i zelenog. Grad nestaje, od pola 5 do pola 8. Nema ga.

Sa druge strane reke ne svetli ništa. Kao kad, valjda, stave čoveka u neku ogromnu sobu, pa se on uvek zabije u neki ćošak. I bez obzira da li sija Enimal planet, ili sneg. Ili sneg kao „elementarna nepogoda“. Svaki sjaj je prirodan.

Pažnja!

I tako, kada se (jednog dana) bude kretalo kroz Ušća, dakle iz jednog u drugo (sedmo), sve to može i da posluži bar kao lekcija. Lažni moral. "Tata, tata šta je ono"? Pusti Milovane to je post-modernizam, možda i nije. Oni su mrtvi u svakom slucaju. Nema razloga da se plašiš Miki.

A trebo bi, klinac.

Stvari nisu stvari za igru.

Homo-ludens je mrtav. Nema snalaženja, samo panika. Redefinisanje kao resetovanje definicije, primitivizam nikad u nekakvoj vernakularnoj zelenoj utopiji, nego kao nova škola.

Tabula rasa, čisto da se Aristotel ne naljuti.

Tabula rasa

4. OCCUPY 4D

"Get it on Google Play"


"Lažna zatvorenost" nije nikakava obrnuta psihologija. Ona je realna, isto koliko i lažna otvorenost. Ni stakleni panel manje - ni vise. Okupirajmo World of Warcraft? Okupirajmo svoje sobe, bašte, parkove? Okupirajmo ih jedni za druge. Čisto kao krsna slava, kežual test prijateljstava.

Inverzija. Diverzija je pasé, svaki aparat već ima onaj prorez za žeton, pin-kod, ip adresu.

Inverzija funkcioniše bez energije, bez žetona. Nema paljenja, nema tačke oslonca. Fluks. Samo uhvatiti talas.

Pažnja!

Kao u javnom gradskom prevozu. Da gledamo kroz prozor? Ili ka unutra. Dakle kroz prozor, dalji svakako. Nepristojno je gledati u ljude. Virtualna ili virtualnija stvarnost, pod uslovom da nema reklamu preko svega. Žene gledaju kroz dalji. Selektivna ekspozicija. "To si, u šta veruješ", nije rekao Platon. "Ko visoko letuje, nebeski je narod", ko je to beše smislio? Narod? Ma, da. Ili, "kako gore, tako dole". To već jeste narodnjak. Kako god se okrene, (a i kako god se okrene) čovek gleda kroz neki prozor. Ne zavisi mnogo od nas kao grupe. A kao znamo da to nije istina.

Tu i sad!

Filter, ponovo, u novim situacijama. Među javom, i međ snom. Filter, kao još jedan element zaštite. To je sad neka četvrta kategorija elemenata, od tri. Jel beše "element za vezu" - put? Ili pontonac do Ratnog Ostrva? Ili onaj biblijski preko Ade? Vojska pravi najbolje makete.

Dalje, "elementi za prenos snage i kretanja" mu onda dođu kladionice?

Biblioteke nisu sigurno.


Bilo kako bilo, "objektima kulture", ostaje ketegorija "specijalnih elemenata". Pored motora sa unutrašnjim sagorevanjem, predpostavljam. Galerijama, recimo, potkategorija "razno", (razno / razno / razno), kao u kabinetu za biologiju. Preparirana veverica, u svom sjaju malog anti-faraona.

Tako mora.

Recimo ti muzeji prirode. Mislim, čija priroda? Britanskog bivola u sred afričke (svoje) savane, ili afričkog foto-tapeta u Berlinu? Još bolje, nekog Afričkog bivola u Beodradskom zoo-vrtu? Njegova, definitivno. A taj foto-tapet, sa oblakom od piksela? Ili onaj oblak s vodom unutra? Opet virtualavost. Tako, s koje god strane prišli, jedinica za napredak čovečanstva izražava se u pikselu po inču. Ili atomu?

Nisam ni rekao da sam pazio na tehničkom.

Dakle, danas jedna od glavnih veština postaje veština filtriranja. Informacija bilo koje vrste. Evolucija. Svi dobiju sve, odmah. Svaki bonus, poen, novčić, svaku zvezdu, spušten plafon, bide. Ko provali šta je bitno, prolazi dalje.

Pod uslovom da mozak isto raste. Treba neko to i da procesuje. Izprocesira? Da obradi. Obradi, i odradi.

Pažnja!

Javni geto, kao poslednja i prva tvrđava lažne zatvorenosti.

Bebelplatz Berlin / Cannulated cow

*LAŽNI MORAL - UNDECORATED SHED

Pažnja!

To što nam je treba je samo bašta sa kućom, ne kuća s baštom. I koliko god zvučalo utopistički, utopija je upravo ovo što trenutno pokušavamo da održimo. "Mesto koje ne postoji" je konstruisano. Doduše, vrlo jeftino. Od krova ka dole. I stajalo je, kao u crtanom filmu, dok su svi predpostavljali da je onaj drugi postavio nekakav temelj. E pa nije niko.

"Radikalni postmodernizam" (!?) je samo jedno iskreno odbijanje arhitektonskog mejnstrima u komunikaciji, sredine devedesetih, i jedne naglašene skulpturalnosti, i besmislenosti "smislenih" prostora. Nema tu ni mesta elitizmu, bilo kom izmu, a samim tim i umetnosti uopšte. Ni vremena, tek. To je praktično eliminacija banalne apstrakcije ograničavanjem, i ukidanjem virtuelne treće dimenzije u arhitekturi.

Arhitektonska praksa se mora zašrafiti dublje u komunikaciju, i ukidanjem podrazumevano promišljenih prostora, omogućavavamo čitanje arhitekture od strane čitavog društva, na taj način, "bavimo se politikom u arhitekturi", što je i prirodno, iako je čitava stvar vulgarizovana i zloupotrebljena. Recimo, korišćenjem fasade, kao jednog od najmoćnijih, i svakako najdirektnijih sredstva komunikacije kroz istoriju, forma i funkcija dekorativnih elemenata poništavale su jedna drugu, i dok je uvek delovalo da iz toga učimo o istoriji, i njenom neprekidnom cirkularnom toku, iz toga zapravo treba izvlući esenciju sadašnjosti, dekodirajući kulturu trenutka.

Tu i sad!

Arhitektura je opterećenija nego ikada. Najlakše je bilo ukinuti ornament. Sada ukidamo i sve ostalo. Ostaje gola, puka komunikacija. Dakle, arhitektura je komunikacija, 3d neonski znak. Virtualna stvarnost mora postati stvarna virtualnost. Dakle, svest o tome da ne stvaramo arhitekturu, već njenu sliku. Od egipatskih redova slobodnih stubova koji su slika drveća, i rimske arhitekture koja je slika grčke arhitekture do modernizma koji je slika same industrijske revolucije. Komunikacija sa gradom. Kuća-bilbord koja otvoreno govori o sebi, i predstavlja samo, i upravo to što jeste.

Arhitektura kakvu je ljudi čitaju je set kodova, i mešanjem više kodova, gubimo oba. Novi narativi. Umesto pokušavanja da se dođe do novog rešenja, moramo postati svesni starih.

Stop lažnoj proizvodnji.

Stop kreativnosti na silu.

Kopirajmo!

Isti znak, od trenutka, i načina na koji je kopiran, počinje da šalje potpuno drugu poruku. „Arhitekt ne treba da pokušava da piše poruku, koliko se stara da se poruka ne pročita pogrešno.” - Geoffrey Broadbent.

Pažnja!

Ekstremne tačke gledišta sa kojih se znak može videti, daljina i količina tačnih načina čitanja istog znaka. Samo matematika. Nove, konstruisane ruine. Nije stvar u tome šta se kopira, već kako se kopira. Reinterpretacija. Nauka igranja vodi nas u pravcu eksperimenta u samom sastavljanju novih celina i znakova, koji, ponovo, nose potpuno novu poruku korisniku, čime dovodi funkcionalnost na kolena pred idejom kulture civilizacije kojoj pripadamo. Bindž istorijskih fleševa bez konteksta i punomasna priroda.

Kulturna transparentnost je bitnija od fizičke. Sloboda koja se dobija prelaskom granice, a ne samo u količini, daje kao rezultat izlazak van okvira oblikovanja prostora. Horizontalizacija kulture. Arhitektura je u neo-modernističkom elitizmu grana alhemije, a ne sredsvo koje komunicira sa društvom, sa nama kao gradom.

Konzistentnost stila se pogrešno tumači i stvara veštačke percepcije ograničenja imaginacije u arhitekturi.

Pažnja!

Sklonište je svaka pećina sa mini-barom i dva čista peškira, ili džepnom Biblijom u fioci?

Jer na kraju krajeva, govoriti o estetici u krizi je, beše neukusno, a postmodernizam koji se svodi na estetske, skupe eskperimente, je možda upravo ono što i održava dogmu "ozbiljne" i funkcionalističke arhitekture.

Prateći moderni san optimizovanih kuća mašina koje rešavaju probleme, olako shvata čovekovo telo. Arhitektura je pre svega slika ljudske evolucije. Izbegavanje smrti aktivacijom. Svaka modernistička norma vezana za ljudsko telo je na neki način protiv evolucije kao takve. Promena se svodi na nulu, interakcija na nužno, bez adaptacije, statično nasilje. Normativno kretanje, ponašanje i predefinisane aktivnosti, odnosi sa nameštajem i ljudima, dovode do odsustva razmišljanja, svesti, i pažnje.



"Pažnja!", začu se neki glas, a to zazvuči kao da je oboa iznenada progovorila ljudskim glasom. – Pažnja – ponovi u istoj nazalnoj jednoličnosti. – Pažnja. (...)

- Je li to tvoja ptica? – Upita Will.

Devojčica odmahnu glavom.

- One su kao električno svetlo – reče. – Ne pripadaju nikome.

- Zašto govori ove stvari?

- Zato što ju je neko naučio – odvrati ona strpljivo.

Kakva budala, kao da joj se osećalo u glasu.

- Ali zašto su je naučili baš te stvari? Zašto "pažnja"? Zašto "tu i sad"?

- Pa... – Tražila je prave reči kojima bi očigledno objasnila tom stranom slaboumniku. – To je ono na šta čovek uvek zaboravlja, zar ne? Hoću reći, čovek zaboravlja da obrati pažnju na ono što se događa. A to je isto kao da nije ni tu ni sad.

- A ptice lete okolo i podsećaju vas?

Ona klimnu glavom. Tako je, naravno. Zavlada tišina."

"Island" – Aldous Huxley, 1962.


KAБINЕT913 2019.kabinet913@gmail.com