Zbog čega nam je teško da se obratimo psihoterapeutu?

Možda će vam se učiniti da pisati o ovoj temi iz perspektive nekog koje veliki deo svog života posvetio edukaciji za psihoterapiju i prošao kroz trocifreni broj sati lične terapije nije merodavno. Ipak, mislim da svojim ličnim iskustvom kao i doživljajima sa različitim klijentima koji su me posećivali mogu nešto da dodam na ovu temu.

Ima li smisla promeniti sebe?

Osim što živimo u zemlji koja po istorijskoj tradiciji neguje kult „junaci se na muci poznaju“ takođe se u kulturi stvorio odnos prema sopstvenim problemima po kome je čin trpljenja i potiskivanja deo svakodnevnog funkcionisanja. Pojedinci, pa i čitave porodice naučene su da žive sa obrascima ponašanja koji su, gledano sa strane, daleko od funkcionalnih, ali su odustali od ideje da se bilo šta može promeniti. Posmatrajući svoju okolinu koja se nekad tako teško i sporo menja kada nam je potrebno nešto bolje, teško nam je da poverujemo da je u takvom svetu moguće promeniti i sebe. Zato odustajemo, nekad i pre nego što pokušamo.

Psihoterapija je dostupna u raznim oblicima

Jedan od ključnih razloga za netraženje pomoći koji odmah padaju na pamet jesu finansije. U ovom tekstu ne bih detaljnije ulazila u ovaj aspekt, osim što želim da napomenem da su danas dostupne različite vrste psihološke podrške od kojih su mnoge besplatne – studentska savetovališta, psiholozi u domovima zdravlja, sos telefoni, itd. Kad se eliminiše novac kao primarni faktor zbog koga ljudi odustaju da rade na sebi, ostaju mnoge druge psihološke barijere koje treba prevazići.


Prvi korak ka psihoterapiji je ogroman korak

Da bi nam neko pomogao moramo da posegnemo za tom pomoći. To uključuje javljanje najčešće nepoznatom stručnjaku, susret sa njim i razgovor o svojim najintimnijim stvarima, koje do tog trenutka možda niste ni sa kim drugim podelili. Hrabrost koja je potrebna za ovaj prvi korak je ogromna, ali to je prvi i najvažniji znak da ste na putu da doživite promenu. Kao terapeut, svaki put kada mi klijent prvi put dođe na terapiju gledam u njega sa poštovanjem za ono što je prethodilo našem prvom zajedničkom susretu – promišljanja, preispitivanja, sumnja, nadanja, strahovi, dileme, stid. Znam da je ovaj prvi korak najteži i zahvalna sam na poverenju koje mi klijenti ukazuju time što su ga učinili baš ka meni. Takođe, svesna sam i sopstvenog uzbuđenja zbog susreta sa novom osobom. Često kada podelim sa klijentima ovo osećanje primetim kod njih ogromno olakšanje, pa i ponos. To čini da uspostavimo početnu bazu iz koje će nastati uzajamno poverenje.

Odnos sa psihoterapeutom je ključan

Podeliti sa terapeutom problem koji nas muči traži poverenje i prepuštanje da će onaj koji sedi naspram nas moći da nas razume i prihvati bez osude. Uspostavljanje ovog poverenja često je povezano sa našim najranijim iskustvima prihvatanja i podrške od strane roditelja – prvih osoba na koje smo mogli da se oslonimo. Oni koji su u ovim ranim iskustvima imali podršku i prihvatanje, imaće više poverenja prilikom uspostavljanja odnosa sa drugima, pa i terapeutom. S druge strane, za one koji su češće bili izloženi kritici i odbacivanju, davanje poverenja terapeutu je prilika da dožive drugačije iskustvo i razviju svoje odnose.

Rad na sebi je rad na najvećem životnom projektu

Ako ste odlučili da se obratite terapeutu za pomoć, već ste učinili prvi ogroman korak ka promeni. Uspostavljanje odnosa sa nepoznatim drugim uči nas mnogo toga: poverenju, prepuštanju ali i odgovornosti koju odnos dve osobe nosi. Dalje, vaš put može ići u pravcima istraživanja različitih tema u psihoterapiji. Odlučivanjem da napravite prvi korak, podržavate sami sebe i stvarate u sebi dragoceno iskustvo poverenja u odnos dvoje ljudi. To je odličan početak rada na sebi.

Bojana Todorović