Zašto psihoterapeut ne daje savete

Jedan od čestih razloga zašto se ljudi obraćaju psihoterapeutu je da bi dobili savet o tome kako da se ponašaju u određenoj situaciji.

Ima nešto čarobno u savetima što ih čini izrazito privlačnim i traženim. Poslednji put kada sam od nekog dobila savet osetila sam trenutno olakšanje, rasterećenje i lakoću. Bilo je lako poslušati drugog i uključiti svoju svest na automatskog pilota. Saveti su nam neophodni za život. Usmeravanje u oblastima u kojima nemamo puno znanja može biti dragoceno kada treba doneti dobru odluku. Na primer, kada treba odlučiti o lečenju neke bolesti ili o izboru hotela za letovanje. Ipak, postoje oblasti u kojima savet može samo prividno delovati kao pomoć a zapravo ne čini uvek najbolje onom ko ga traži. Psihoterapija je jedan od takvih odnosa u kome se psihoterapeut „suzdržava“ od deljenja saveta. Evo zašto je to tako.

Psihoterapeut i moć

Davanje saveta podrazumeva jedan neuravnotežen odnos u kome onaj koji daje savet poseduje moć u odnosu na onog koji savet traži. Ova moć najčešće je moć znanja, ali može biti i neki drugi vid moći kao što je autoritet ili iskustvo. Klijenti koji u terapiji traže savet najčešće se oslanjaju na terapeutovu moć znanja, kao pouzdan izvor informacija, jer terapeut je neko ko je izučavao psihu dugi niz godina kroz svoje školovanje i posao.

Dajući savet terapeut stavlja sebe u poziciju da najbolje zna šta je ono što je potrebno klijentu. Iako je ovakav neravnopravan odnos od pomoći kada su u pitanju neke profesije (npr lekar i pacijent) u psihoterapiji se smatra da savetima terapeut zapravo oduzima moć klijentu da sam dođe do rešenja svog problema. U psihoterapiji verujemo da svako od nas poseduje kapacitet da se izbori sa životnim teškoćama u kojima se nalazi ali da nam je za to nekad potrebna podrška osobe sa strane.

Podrška i vraćanje moći klijentu

U psihoterapiji ova podrška klijentu za promenu ne ide kroz savete, već kroz stvaranje bezbednog i sigurnog mesta u kome klijent može da eksperimentiše sa različitim rešenjima i dođe do onog koje je za njega autentično i pravo. Svako od nas je individua za sebe i kroz život nosimo najrazličitija iskustva iz prošlosti koja nas oblikuju u sadašnjim odnosima. Kada klijent kroz terapiju uz podršku terapeuta umesto gotovih saveta dođe do uvida, promena ponašanja može da počne. Klijent je tada podržan sopstvenim iskustvom da je promena moguća a ne nečim što mu se kao „formula“ servira od strane terapeuta.

Klijentu kroz psihoterapiju tako vraćamo „moć“ da sam vlada svojim životom, umesto da mu nudimo naše ideje kako njegov život treba da izgleda.

Bojana Todorović