Kako se to digitalni svet meša u našu psihologiju

Bez sumnje svi smo svedoci promena koje donosi razvoj novih tehnologija. Više se ne postavlja pitanje da li ćemo ih uvesti u svoj život već jedino u kojoj meri žemo dozvoliti da nas one promene. Perspektiva svakodnevnog života se menja u korist aplikacija a na štetu relacija. Ako smo nekada gledali u odnos sa drugim ljudima, danas moramo nužno da gledamo i u odnos sebe i virtuelnog.

Digitalizacija menja naš odnos sa sobom i drugima

Šta je ono što su nam donele tehnologije? Pre vega dostupnost – umesto da svoja iskustva gradimo u okviru svog fizičkog životnog prostora, sada za to na raspolaganju imamo čitav svet. Upoznati nekog iz komšiluka postalo je jednako moguće kao i upoznati nekog iz drugog kraja sveta. Možemo da razvijamo svoj biznis lokalno ali i da lako stvaramo saradnju sa stručnjacima iz drugih zemalja. Dostupnost znanja postala je neograničena. Ko želi da uči ima priliku da to radi više nego ikad.

Sloboda postaje pratilac svake akcije. Moguće je predstaviti se svetu kroz istinu i laž, birajući šta je ono što želimo da o nama znaju drugi. Kako sa drugima kontaktiramo pretežno kroz digitalni svet i aplikacije imamo mogućnost da biramo koji deo sebe ćemo podeliti. Šta više, možemo da kreiramo i novu verziju sebe, naše idealno „ja“. Biramo koje ćemo reči prikazati svetu, koje slike ćemo dozvoliti da o nama govore i koju poruku ćemo o svom životu preneti. Predstavljamo svetu svoje političke stavove, ideje, osećanja. Zanimljivo je da su se svi ovi koncepti nekada prenosili spontano, kroz razgovor, gde nismo imali vremena za filtriranje, procenjivanje, uobličavanje...već je odnos bio zasnovan na autentičnoj razmeni.

Psihološki uticaj digitalizacije - potencijal i rizik

Danas se javlja mogućnost da svako od nas kreira svog avatara – virtualne, pažljivo kreirane predstave sebe, koje nas povezuju sa drugima. To je uzbudljivo, novo i zavodljivo, ali nosi sa sobom i nekoliko opasnosti. Fokus se sa stvarnih odnosa pomera sve više na odnose u vitruelnom svetu – sve više brinemo o tome kako ćemo se u njemu predstaviti i kako će drugi videti našu predstavu. Lajkovi, komentari, sherovi...postaju merilo prihvatanja sredine. Kada ovo postane preokupacija javlja se opasnost od gubljenja svog stvarnog identiteta. Odbacivanja u digitalnom svetu sve više se doživljavaju kao stvarna, a prate ih osećanja krivice, stida, tuge i besa. U virtuelnom svetu mnogo je lakše nekog pohvaliti ili odbaciti, jer onaj koji procenjuje nije direktno suočen sa posledicama svog ponašanja. Da bi prihvatili odgovornost za svoje odluke moramo biti u kontaktu lice u lice, da bi smo videli kakav efekat naše ponašanje ima na drugog. Ovo je prvi okidač za nedostatak empatije koji prati generacije koje odrastaju uz digitalni svet.

Važnost psihološke podrške porodice

Kao psihoterapeuti, ali i kao roditelji, prijatelji i partneri moramo biti svesni svih mogućnosti i opasnosti koje nam donosi virtuelni svet. Kako bi smo izbegli opasnost da se naš stvarni identitet izgubi u moru novih mogućnosti koje svet pruža važno je da imamo čvrste osnove. Potrebno je da se vratimo bazičnim konceptima porodice, porekla, tradicije. Oni nam daju osnovu, sigurnu zonu iz koje možemo da istražujemo nove mogućnosti bez opasnosti da izgubimo sebe. U psihoterapiji radimo na ponovnom uspostavljanju stvarnih odnosa podrške i poverenja, kojima bi mogli da se vratimo nakon izleta u virtuelni svet. Vraćamo se onome što je stvarno, a to je svesnost o našim potrebama. Kada uspostavimo i osvestimo ove korene, imamo čvrstu podršku da istražujemo druge svetove i ispitujemo mogućnosti svojih avatara bez opasnosti da izgubimo sebe.


Bojana Todorović