Пред зору, кад је најтамније, недељом, над белином папира, застанем.

Мрк и суморан, као остарели курјак, што је у хладноћи и тами јазбине,

посвећено и стрпљиво, до у недоглед лизао отворене ране.

Застанем и читаву вечност ћутим. А о теби сам желео говорити.

Презирем дах свој. Презирем разум свој. Презирем име своје.

Седам Влашића нада мном, у зору, у невиделу. Белим Те папиром себи грабим.

Ћутањем се Тобом давим. Купино у срце урасла. Тишина си душе моје....