Увод

На подручју данашње Бачке Паланке већ од XI столећа пратимо настајање и нестајање читавог низа насеља са словенским називима, што сведочи о присуству Срба који насељавају ова подручја још пре појаве Турака. Међутим, тек Великом сеобом (1690), предвођеном Арсенијем III Чарнојевићем, Срби се у ове крајеве Аустроугарске досељавају масовно, бежећи од турске одмазде. Нова царевина их прима са извесним привилегијама али ни новодосељени Срби ни Срби староседеоци не осећају да су се услови живота много побољшали у односу на ранију ситуацију, тако да је уз честе жалбе угарском двору било и случајева повратка у Турску. Аустроугарска се руководила начелом cuius regio, illius religio (чија влада, његова вера) те су Срби сматрани шизматицима и уљезима, и као такви уз велике жртве бранили своју православну веру од католичења и унијаћења.

Паланка је у XVIII столећу била превасходно војно утврђење али се у њој постепено повећава број цивила (реч паланка, коју су Турци преузели од Византинаца, означава ограду од коља и дрвених стубова; утврђења, која су имала стратегијски значај те су ницала уз границе и важне путеве). По пописима становништва до 1742. године у Паланци живе само Срби али каснијом колонизацијом у насеље се досељавају Словаци, Немци, Мађари... Хронике кажу да су колонисти живели у добрим односима са Србима, чак одлазили у православну цркву, пошто католичке није било. Крајем XVIII и кроз цело XIX столеће Паланку чине три насеобине: Стара (Српска), Нова и Немачка Паланка, које тек после Првог светског рата (1918) добијају данашњи назив – Бачка Палнка.