Идеју да је воља та која врши вољне акте налазимо и у делима утемељивача физиологије. Временом се развио страх од постулирања мистичних ентитета као што је Воља, и остали су само вољни акти. Има психолога који кажу да су овај страх раширили филозофи својим аргументима да таква постулирања воде у бесконачни регрес чиме су озбиљно отежали теоријско истраживање тога како се управља собом. Оваква оцена негативног удела филозофије базирана је на неувиђању да регрес о којем је реч, доводи у питање дуалистичку природу воље, а не саму вољу. Тачније, доводи се у питање постојање волиција – специјалних менталних радњи које генеришу вољну радњу. Питање је да ли су и саме волиције вољне радње? Јер, ако су невољне, случајне, инстинктивне, рефлексне, шта онда поступак који оне генеришу чини вољним, а не случајним, инстинктивним или рефлексним? Али, ако волиција јесте вољна радња, онда и она мора бити генерисана волицијом, и тако даље ад инфинитум. Негирање волиција, међутим, не значи негирање тезе да идеја намераваног покрета има кључну улогу у вршењу вољне радње. Стога волицију треба јасно разликовати од антиципаторне репрезентације намераваних покрета, а аргумент против волиција треба разумети тако да је он у основи идеомоторне теорије вољног акта.