Бесконачно ја



БЕСКОНАЧНО ЈА

 

да ли ја то путујем из овог града

с вртологом носим

ужарене очи свих ових жена

 

можда уз сијевање и грмљавину

наручујем свјеже венус шкољке

што више тим сланија моја уста

 

између кућа осамљен олујно се

спуштам до жељезничке станице

 

да ли ја то остајем у овом мјесту

као једна избачена фотеља

ишчекујући сметларе

 

можда још једно писмо пишем

сједим у углу

с једним још-сам-овдје-погледом

 

безобразно једну жену грлим

и дуго у ноћ плешем

_________________________________________________________________

(на српски прeпјевао аутор: Мирослав Б. Душанић)

објављено у антологији „Годишњак  за нову пјесму“, Франкфурт на Мајни)

ДОК САМ ЈА БИО ТУ

 

Она је стражарила тихо као сјенка

Пред мојим вратима

Брижно погнута.

 

Она је била бедем

Самац

У зрцалу мјесеца.

 

Расуте звијезде је упорно збрајала

И у њедра свјетлост и топлоту

Пластила.

 

И нага се свјежим копривама

Подавала

Исконски ритуално.

 

Цијеђ од чемерике справљала

На свој древни начин

И  испијала да не би заспала.

 

И све је радила с ватреном

Жестином

Само да бих ја мировао.

 

Негдје пред зору је расплела косу

И тихо јецала

Тужбалицу.

 

Из даљине и сасвим близу

Дивљали су бубњеви и

И плакала  дјеца.

 

Стварно предуго

Али

Шта сам ја ту мог'о?