БЕЛИ ПУТ‎ > ‎

Uglješi,banatskom vetru i kineskom zmaju / Radivoj Šajtinac

поставио/ла Miroslav Lukić 21.08.2012. 08:26   [ ажурирано 01.02.2017. 00:03 ]

MALO  IZNAD  PATOSA

Ležeći položaj nije za žive.Bar ne ovakav u kom  telo kao  kožnokoštana libela miruje ledeći ili okamenjujuću nepomičnost.Umesto onog šetajućeg mehura,lice sa sklopljenim očima, suvim ustima,nozdrvama bez vazduha,hladnim špicom brade,prašnjavim pramenom kose.Ali,ovaj je položaj jedini moguć,ovde i sada, jer sve su sad ovo predmeti,mrtva priroda, telo bez toplote i pokreta, bez sprava za zvuke mirise i dodire,bez ikakve potrebe i bez ikakvog osećaja,kost u mesu, meso pod kožom, koža po pamučnoj  tkanini, tkanina po  drvenim pritkama i daskama, glave eksera srasle s tkaninim i drvetom,konci, niti,paučina i iverje,trošne materije i mračne praznine, ko bi rekao  da se za života ovde,na svemu ovome, moglo ikad i išta sanjati.

Sad je to nekako jasnije,kao sve što je jasnije jer svaka pa  i  najmanja jasnoća ovde i sada nema ni cilja ni povoda, ni smisla ni razloga.Ovo je odar.

 I  na njemu niko  do ja sam

Uvek je bio zaokupljen  sobom i ovo je sad vrhunac- glas mog brata iznad moje glave.

Sve i svako je sad iznad mene i mačka koja  sanjivo baulja  preko tepiha i papuče,moje prazne papuče,pepeo s nečije cigarete,muva, svaka trunka s poda,sve što je popadalo  ili sletelo,što je izuveno ili ispušteno.Ta nebitna visina ležaja,neubedljiuv je razmak  od samog poda, tla ili bilo kakvog konačnog oslonca.

Sve ove dileme ili utisci, nisu više verovatni i po svemu sudeći izmišljeno su,nevidljivo isparavanje  

Duše mrtvaca koji je i nem i slep i nepomičan i bezosećajan.Ali uvek još nešto preostaje,preostaje priča, pre ili posle,boravak u njenoj izmaglici ili nekom jedva primetnom događaju, koji je, za  okolinu, za preživele još uvek i bez značaja i bez značenja,kao i priča u nastajanju.U takvoj situaciji,i nemogućoj i nerazumlivoj, još su samo reči preostale, rezgovetne ili nerazgovetrne, suvisle ili nerazumljive, kao glas iz živoga ili zadah iz mrtvaca.

-Ovo je sranje! –sad iz iste visine i iste razdaljine,naravno, iznad glave čujem glas sina.

-Šta je sranje?- pita supruga

-Smrt  je sranje.- bezvoljni odgovor  na bezvoljno pitanje

Zbilja i prisebnost,bića i predmeti sve  pokazuje slabost a vrhunac slabosti  nije smrt, nisam  ja, već bezvoljnost živih iznad mene.Do pre nekoliko  sati delio sam tu bezvoljnost s njima ali i s nepoznatima,lečio sam se nekoliko godina, malo od infarkta miokarda, malo od moždanog udara, malo od hiperplazije prostate malo od napuklog kuka,sve vreme u ovoj kući osećao sam se kao opljačkan.

Opljačkana mi je duša, opljačkano telo,opljačkana svest, opljačkana ćud,opljačkana ravnoteža.Moje nikakvo zdravlje posledica je pljačke.Zato se ni oni oko mene ni ja sam više ničem ne čudimo jer su i mala i velika čuda takođe opljačkana,očekivano je ovo susretanje oko odra a ja koji sam bio podnosilac najgorih ishoida naravno da sam u ovom turobnom skeču definitivno protagonist.

 I pre pljačke, znao sam da ću, izvesno,makar to bilo i post-mortem, olakšanje, kao i   uvek pronaći u izmišljanju priče.Prava priča je ustvari uvek post- mortem preokupacija.To je lepak nevidljivog,prikupljač svetle prašine, nikad opisiva neman zaštitnica,nešto što je u trenutku priče,donekle ili sasvim neprimetno dok teče  ili traje

bruji ili zagušuje,kao da ga posipa razređivačem  ili omekšivačem,kači i privezuje za

truli kaktus prošlosti, minulog šivota i  iznutra bodljikave biografije.

 O čemu razmišlja mrtvac ako ne o kongruenciji,gramatici, slaganju rečeničnih delova u rodu,broju i padežu.Nepogrešivo i deifinitivno. Jer nema zdravih i otvorenih nozdrva koje bi dovele  bilo kakav miris u mrtvaju ili u  plesnavi šaht svesti.Zato se nakon bezmirisnog uvoda iznad predela  odra vinula uzdahom uzletela ćerkina rečenica.

-Bože, zašto ovo nije neko priviđenje, malo priviđenje.

Slabo bi ovde na kraju stajao znak pitanja, drhturio bi kao vrela semenka na pokvarenom displeju ili bi titrao poput ulovljenog svica rasute grudve  tamjana.Asocijacije su primerene ali i stereotipne a  najgori stereotip plod je  potištenosti i premorenosti.Čak se i tuga sastoji od znakova i načela,njena serijska proizvodnja lako se prenosi iz šapata u šapat, iz srca u grlo i obratno, ali mrtvac iz  gramatičkog pokrova zna  da je  u pitanju pleonazam, plod iskrene tuge, nepažnja malog straha, jer zbog zamenice koja ga sledi u jeziku kojim se za života služio priviđenje je rednjeg roda, kao za dete, čedo  ili mladunče.

Ova zaumna i zaludna lektorska samoterapija mene ne podiže niti pomera, ležim podrazumevajuće objašnjen,jasan ko šljunak na samom dnu, kao pepeo u hladnom gorioniku.

Otuda vodi poreklo onaj bratovljev cinični  nadgrobni citat,onaj epitaf u hladnom vazduhu,ono neotopivo jato ledenih  zunzara koje bi, inače,  da je toplo, napolju nagrnulo na krv,pouzdan potpis, potvrdu, atest  o sudbini iz okruženja.

Sin moj dragi nije u pravu, smrt nije sranje, smrt je vrhunska kultura u njoj nema prethodnog egoizma ni potonje patetike, u njoj se baškari vrhunska neugodnost,organski i poetski  uparađena večnost, dokaz  smrtonosnih istina i nezdrave sumnjičavosti ličnog čuvara stida.Izdići se, izviriti iz ove pokorne horizontale.Bilo kako ili bilo čime pokazati svoju neprijatnost zbog smrti nije moguće, ne zato što si mrtav već zato što  to nije tačno.Možda je zato smrt vrhunska kultura.

Neka zasenče planinski  venci naučne dosade ovaj sitni enterijer, ovaj život ko mravlji pasus u knjizi postanja i šifri nestanka,jer i priča je izdajica, i priča priziva  ili oponaša događaje,nema  podteksta kom ne bi odgovarala ideja umiranja kao paradigma definitivnog preterivanja,nema tog rođenog bratstva kog neće opeći samoubeđenje o vrhunskoj unikatnosti  iskušenja.tako nepokazivoj bez smrtne pozornosti i uprizorenja.

Nikakav položaj. Moj odar je ustvari trosed iz dnevnog boravka i bez obzira kako to izgleda sasvim uzročno posledično, da, potvrđujući da je dnevno drevno, jednostano iz običnog popodneva odem u visoku kulturu, da umrem.Sada je kraj svemu,prizivam priču u ovoj neponovljivoj situaciji bez učešća u biločemu i bez obzira na bilo koje okolnosti i posledice.Veoma sam slobodan, bez ičega što sam bio, bez ičega što ću biti, ukočeni, ledeni,ležeći trenutak ,vidljivo prisutan kao polegli skelet i pokrivač koji kao da skriva naduto ispupčenje u ovom predelu,bitnu tačku reljefa, onu od koje se, bez ikakvih moći i volje za asocijacijama,odbijaju i prelamaju nespretni gestovi,lažna mirnoća i trapava prisebnost. Tako iz dnevnog u drevno, još klonuo od ekranskog svetla s oproštajnim slikama lavljeg razmnožavanja,otkriće koje se  kao svetlosni tampon  zaglavilo u grlu , zadenulo za ropac,podcenjena zaštitna uloga bizarnosti,preventivna slučajnost svega što ima smrtni beleg.

Nije život sveznanje pa da me  postiđuje i blamira ova sadašnja reainkarnacija razmišljanja, ubeđenja i koprcanje naknadne pameti.Priča je ovde presudna, njeno stanje nastajanja iz samoupotrebe sopstvenog života i sopstvene smrti,dva začina, dva događaja ili dve izdvojene indikacije.Priča oslobađa od opsesije istovremenosti.

Čini mi se, trzam se, možda se to spolja ne vidi, ali trzam se, svađam se, sa samim sobom,zašao sam u nepoznat prostor gde mogu otvoreno prosiktati u sebi,da se sve što se učilo pretvaralo u reč, u tekst, u stranicu, u knjigu ali priče nije bilo,znanja su životna utoliko koliko su korisna, znanja su  zdrava ukoliko su primenjiva i tako se na brojnim ontološkim bespućima zadese i naše sopstvene sasvim nepoznate moći i slabosti, glad za otkrićama i sitost od  prolaznog ispunjenja,snovi i recepti,želje i  strpljenje,glasovi živih i ćutanje nestalih sve je sad od istog besmisla nakon  smrti, nakon vrhunskog iskustva.

Do skoro mogao sam da biram i odlučujem, da trpim i prizivam raspoloženja da se ljutim ili  pristajim, da onako opljačkan znam dokle su mi i kakve mogućnosti,leva će ruka ostati u džepu,leva noga dvostruko oštećena,kosti meke kao gips ili nejestivo brašno,uvek će neko morati da mi pomogne kod izlaska iz kade,vezivanja pertle na levoj cipeli,potsecanja noktiju i zakopčavanju manžete na desnoj ruci,spašavanja od retke erekcije i bespomoćnog izlečenja od zaokupljenosti samim sobom.Pomisliti da te nakon smrti više ne  mori nikakva savest, da te ne prate nikakva ni dugovanja, ni potrebe jeste ta uzvišerna obmana pričom, ali ne kao apsolutom slobode i gospodarstvom u haosu, već podjednako vrednom vezanošću za  večnost i trenutke,lično i božansko, stvarnost i detalje.

Sada dok stoje ili sede oko mene,oko troseda ili odra,u svemu porekinuti, privedeni u dnevnu sobu kao dnevnu moru,imaju prava da  ćutke u sebi prebiraju pa i naglas izgovaraju sve ono što ih spašava od turobnog značaja ovog povoda.Dnevno je drevno.

Sada im od pomoći mogu biti više ničim promenljive odlike, navike,gestovi i tragovi

svežeg pokojnika.Ali, oni ne pričaju ovu priču, njihove su  misli u tom povodu i tim relacijama izrečene, više,naravno, nema ni mogućnosti, ni smisla.Ništa se i niko ničim više neće ni popraviti ni pogoršati. Ostaće, tako u vazduhu, u plućima, u krvotoku i sećanjima, sve ono proglašeno posledicom egocentrizma,ostaće i nepopijeni  glupi i nepotrebni lekovi,uputstva i preporuke,planovi i dolazeći mejlovi,pisma i poruke, čitava ona polulopta bezimene boje u kojoj  je,poput virusa i elektriciteta sabijeno toliko ljubavi i nesmotrenosti,nepažnje i požrtvovanja, gluposti i radosti,podozrenja i  ozarenja, erotike i navike,mudrosti i laži,bliskosti i pretvaranja.

Jer, te dve polulopte su-jedna ispunjena onim što je ispričano i druga onim što je neispričano.Kakva sitnica, kakav užas!Deli ih  i  spajaju  samo dva slova,ta dvoslovna negacija, to iz  pomenute posthumne gramatike opet liči na stari simbol,igračku sinovljev i moj poetski fetiš,igračku od spojenih plastičnih polulopti s donjim krajem

koji zbog ležećeg parčeta olova igračku uvek vraća u uspravan položaj staljka valjka,srećno suprotan ovom ležećem u kom sam .Blizu priči, blizu  patosu.

Da sam ostao početna zamisao,da sam ostao libela,jednomehurasti pokazatelj ravnog terena, tla ili uporišta, da sam se  skromno i s merom sjedinio s horizontalom,predano i ćutke jer su nema bića na svetu najskromnija izbegao bih tu pretencioznu dilemu,ispričati priču ili ostati u životu.

Samo u ovom času sve što pokreće priziv priče, ovako je metaforično i slučajano  jer ako je verovati, a  valja, slučajan je ishod  i smrt a ne nameran povod.Zato se u ovom slučaju smrt i ja razumemo jer je i priča opljačkana kao i ja, dva smo neizvesna i neodbrjanjiva privida, njoj su ukrali prvo,prvo lice,obezvredili kao vanstilsku autoritarnost pripisali kruto i prevaziđeno mistifikovanje patetikom,ispovedne grčeve i narativni tromb.

Priđi, pričice,tu, ovom olovu gde sam i ja,tu je bez obzira na radost,otkriće i smisao, bez obzira na sahranjujuće uživanje,noćna iznenađenja, dnevnu avanturu, disanje i pisanje,disanje i čitanje,zbog pretvaranja u preuzeti teret  garantovana uspravnost.

-On sad, ladno,priča sam sa svojom dušom-ledenosarkastična samoterapija moje supruge,demistifikatora i drevnog i dnevnog,misao koja ko zna kako i dospeva do sada čak i nezamislivog mesta moje svesti.Kad ničeg nema i samog sebe ispraćajući prizivaš,možda je i moguće tuđe misli osetiti,upiti ili usisati ali neophodan je život, jer su sve to veliki poslovi jer  krenuće svakog trenutka u bezvremenom prostoru i tvoje, sasvim nečujne misli i još više te približiti patosu .

Dušo, ja definitivno nisam više uspravan,krećem se željno,uporno,neprestano i radoznalo u svim pravcima, s ciljem i bez cilja, s uživanjem i s mučninom,razmišljajući ili samo dišući. Da možeš da vidiš ovo što se meni samo čini da vidim možda bi i  ti tako postupila,jer ne goni me sopstvena visina, ne primorava ni nisko drveće, ni vrata, ni prolazi nego mutni talog predela,žućkasta izmaglica,rastvor prispeo odnekud, ko s nekod dna.Rastvor trulih čerpića, mutni preobražaj starih urušenih zidova. Znači,idem pognut pod vodenom izmaglicom a iznad sam poplavljene kuće, njenih zidova  i njenog krova ali i  vremena u kom su na njoj bili i vrata i prozori a oko nje glasovi i prizori.

Comments