БЕЛИ ПУТ‎ > ‎

Сеоски дневник / Мирослав Тодоровић

поставио/ла Miroslav Lukić 28.05.2013. 08:57   [ ажурирано 31.01.2017. 11:56 ]
Мирослав из Трешњевице  ЛИСТОВИ НА ВЕТРУ Сеоски дневник
     

6. јануар 2013.

 Бадњи дан, на нишкој пијаци гужва, прошетао поред Нишаве. ђубре уз  зид регулисаног тока Нишаве.

Из Политике, узимам реченицу из

 „Фрагменти из живота уметника“ (Бора Драшковић): Да парафразирам древну кинеску пословицу: ако имаш мало среће, ма где се обрео, не брини, наћи ћеш се међу својима, увек ћеш  срести  људе који припадају истом језику професије.“

 

 

***
У тој светлости

И реч моја

Разведрава небо

 

***

Све је у том хују

Белином испевано

Из тишине будуће

Ја светлост понад гора

И овог  миленијума

да каже?

 

11. 01.

 

Пребирам по текстовима критика који треба да иду у УНУС

Са телевизије брбљарије које ми праве друштво. Вести у 9. Нишка ТВ пресече ме вест: Умро сликар Драган Перић.

Ћутим.

Идем у град, у сивило.

Телефонирао Раша Перић.

Бошљаку послао мејл.

Радославу приказ његове књиге. Сивило у ваздуху, људима.

Писмо од С.

...Било је време да се часопис, коначно,  угаси. Толико су му радили о „глави“. Ипак ме 2-3 другара убедише да гурам даље.

Она поспрдна  (Рокова) плакета, са скупштине на којој нисам био, у том смислу је слаб подстицај. Навикао сам већ одавно на те „дарове“ вајних другара и пријатеља  а од удружења ми је зло. Зато, тамо, из хигијенскх разлога, и не навраћам. Свеједно ме придавише на комеморацији и сахрани нашег  Слободана. 

Био је, заиста, добар човек, бољи од многих што су га сада „опојавали“. Још један доказ да земаљске правде ни.

      Дани ми пролазе глупо и глуво. Некако ћу, ваљда, да се тргнем из те тупости и, између осталог, позбавим и овом твојом прозом.

      Понуда за Унус мундус је лепа; само треба имати снаге (и воље).

О залудности / заблудности наше работе знаш добро и сам све.

Килограми, чак десетине кг. исписане хартије, загађују ми кућу, а ја те своје бивше дрљанције чак немам на гомили, нити какву евиденцију. А реч је о више хиљада којечега!

Барем да имам прави увид, па да побацам све што нема сврхе. – Хајде, на крају, да теби и госпођи пожелим боље догађаје у овој години, уз братски / сапатнички поздрав

твој С.

П.С

Била ми је занимљива твоја прича о проводу у Петровцу.

Увек се нађе нешто да „одмали

 

***

Рано се смркава.

Негде сам прочитао: Прође још један дан на овом свету.

 

 

***

Неизбежно је, ипак, питање о односу нашег друштва према култури. Да ли је и то глобални проблем – маргинализација културе и критичког мишљења уопште?

 

Наше друштво одавно нема однос према култури.  За време комунизма тај однос  је у суштини био популистички, али са елемнетима елитног.Можда због тога што је тада у култури било јаких личности које су  се формиурале  између два рата, у време високог сјаја креације у свету и код нас. У време деведесетих не може се говорити о било каквој култури, а увреме промена  после 2000.године о култури се није говорило. Постала је ствар појединца. култура која се форсира последње две деценије „култура“ је глумаца у музиканата, дакле „култура“ репродуктиваца.  Таква „култура“ нема ни снагу, ни жељу, ни  потребу да се суочи са траумама , проблемима и противречностима друштва и човека.  Та „култура“ је део забаве , дерта и опуштености до тромости, али „култура“ коју подржава готово читава нација. Код нас се око будалаштина брзо формира консензус. То је „култура“ која доводи до самозаборава и слепила за све духовне авантуре.

12. јануар 2013.

Политика, Бранко Кукић, Марина Вулићевић

 

 

 

17. januara 2012.

 

   Драги Стојане, приводим после двонедељног бдењ,а над текстовима  приказима туђих књига за УНУС а   рукопис. У међувремену проблем са коњуктивитисом, био јуче код Горице, капи, сузе , маст, а данас идем код изабраног лекара, имам, како ти рече, неке зајебанције. Очи сам преоптеретио, читао и исправљао са екрана, од-штампао, мењао, јер, стало ми је да књига изађе како треба. Са што мање грешака. И у приказима код тебе сам мењао неке речи, избацио којима није место у тексту.

У међувремену сам сређивао и своју прозу, подстакнут твојом, добром, може се рећи много бољом од оних извиканих прозаиста. прозом. Послах Срби, да погледа, да ми  каже да ако има смисла да се око тога батргам, да наставим. Звао ме синоћ, зачудо, њему је све то ваљано.

Од критике дижем руке, исцрпљује ако се поштено ради, чита и настоји да човек буде уз књигу о којој пише. Можда, да се „раздужим“ Срби о његовом избору, да  довршим текст који ми се отима.

Бошњаку ћу рукопис предат у понедељак, мејлом. Треба да се и видимо. Али он је Нишлија, не држи до оног што каже. Прошле године ме је обавестио да Твој избор иде. Стоји и Жарко Ђуровић, чека.  У прилогу, ево шта ми је јавио минуле године. 

Толико, уз поздрав, а када си расположен после недеље, јави да седнемо, док се може, и доклен можемо.

Твој Мирослав, мислитељ из  Трешњевице

 

 

 From: R. V. >

To: mirtod2008@yahoo.com
Sent: Thursday, January 17, 2013 9:20 PM
Subject: eureka

Mirkane, kritiku moj,

Setih se da si me priupitao šta znači Treštenkamen, a ja, senilni starac, zaboravio da ti odgovorim. Treštenkamen je vodenica, koja je bila u vlasništvu familije V.

Imala je četiri kamena i bila u funkciji do pre dvadesetak godina. Moj deda, po potrebi i vodeničar, bio je veoma pismen čovek; demokrata po ubeđenju, a pesnik po vokaciji. Čuvam (u rukopisu) njegove dnevničke zapise, neku vrstu seoske hronike. Kažu da je bio izuzetan govornik i kazivač narodnih pesama. Ja ga, naželost, ne pamtim. A sada ćeš videti čemu ovoliki uvod. Trešten znači: lud, mahnit, sumanut, pomaman... Dakle, u slučaju pomenute vodenice Treštenkamen bi po mom mneniju trebalo da znači pomahnitali kamen. Tako je vodenicu krstio moj deda, pokoj mu duši.

Veoma srdačno,

R.

  

21. januar

Сунчано, пролећни дан у јануару. Јавио се Д. С. Ради, хвали књигу критика Ширење светлости“. Почео да пишем приказ С. Изашао на Бубањ, прошетао. 

 

(Петком са Добрилом)

       Dobrilo Nenadic  - Miroslav Todorovic

 

Шаљем ти низ Рзав, Моравицу, Западну, Велику и Јужну Мораву чунић од сувијех храстовијег кора са поруком Да си ми жив и здрав чича Миркане, Немој, море, много да се ждереш споради власти, кад је власт уз нас мрчитеље артије била. Никад и нигђе. И далеко им  лијепа кућа. Ко се с ш њима петљо само је напошљетку посран осто. Ја сам ти ових дана преговарао са Лагуном и склопио уговор за три књиге. Прву У сенци црне смрти преузимају од Просвете јер ми ти лафови и шармери ни динар један нису платили. Та књига јее већ спремљена за штампу излази за две недеље. Друга је Време кокошки. Требало би да се појави почетком јесени. Трећа је ни сам више не знам које издање  Доротеја који би требло да се појави крајем године.

Изгледа да се време бесплатног издавања окончава. Градина ми је уплатила онај хонорар а Лагуна ми даје 12 % од продајне вредности по одбитку ПДВ, обрачун тромесечно.

Срдачан поздрав Добрило

----- Original Message -----

 

From: Miroslav Todorovic

To: Dobrilo Nenadić

Sent: Monday, February 04, 2013 12:32 PM

 

Дични Списатељ-У, драги Ча Добрило,

ево, уђосмо у фебруар, све ближи пролећу, а ја мојим горама, па и нашем сретењу.

И то је оно што ме радује у овом нишком брлогу. Још увек у својој илузији мрчим  узгред бјелу артију, дакле, шкрабам понешто. И често се опомињем како је:

  "Француски конзул (Давил) је везиру (Мехмед-паши) говорио о Расину и позоришту у Француској, на шта му је везир казао: „Имамо и ми тако разних дервиша и богомољаца што рецитују звучне стихове; ми им дајемо милостињу, али никада не помишљамо да их изједначимо са људима од посла и угледа“.

            Дакле, однос власти према уметнику остао је исти од „конзулских времена“ до данас.

(Андрић: Травничка хроника“ )

 

 

„Сликати природу  значи реализовати  сопствена осећања . Све  се своди на следеће: имати осећања и читати природу. И радити не обазирући се ни на кога.“ – Сезан

 

 


 
Dragi Miroslave,

Šaljem sve što si rekao C.
Hvala za pomoć koja postaje sve značajnija što je zemlja Srbija luđa kao i njeno Ministarstvo kulture.
Koliko juče sam im poslao, od ministra do portira, pet žešćih pisama kao odgovor na administrativni idiotluk.
U propaloj zemlji samo u se, i u svoje kljuse.
Vraćeni smo, očigledno, u pretcivilizacijsko stanje.
A narod, ceo, u status izdržavanih lica, pa trpi i ćuti da ne ostane i bez tog zalogaja.
Ovo, kao prilog, za tvoje dnevnike!

Tvoj
S.

P.S. Zaboravio sam kome namenjuješ prikaz na onu moju nesrećnu knjigu. Imam nekakvu poluinformaciju
da čuveni S.  Sprema  casopis  za mart.

 

 

***
- Боље би било, Господару, да смо те сахранили него што сада под старост  идеш у туђу земљу!
Казао је прота Матија Ненадовић 13. јуна 1839. кнезу Милошу када је абдицирао у Аустрију.

- Не би, прото –одговорио је кнез. – Боље ја да идем међу паметне  људе, па да одонуд гледам како ви вадите очи један другоме.

 

 

***

·          Dobrilo Nenadic

To

·          Miroslav Todorovic



Здраво живо чича Мирославе,

гајеви и лугови, потоци и врбаци Трешње чекају твој камбек а ту је и Томо спахија овдашњи. Не знам хоће ли скоро да се појаве каћун и кукурек, јагорчевина, висибаба, маца, љубичица, можда ће и птичице небеске певачице кукавица и славуј да се огласе.

Чича Добрило

 

***

Ишао аутобусом у Н. Бању. Понеки шетач бањским стазама. Идем Стазом здравља, сивило

шуме  светлије, чује се детлић. Радује ме то чекетање. Огласи се жуња. Између сухиг грана и сивог лишћа кукурек. Расцветао се. Стазом тројица стараца иду и разговарају о Политици.  Знају како треба решити питање Косова.  Препричава се тв серија. Застају, и рукама снаже своју причу. Застајем код путоказа: Коритњак, Лековити извор, Борова шума, Црни камен. Идем стазом кроз шуму. Кукурек се ту и тамо расцветао. Радује ме ови весници пролећа. Дрен  пупи, за који дан ће се расцветати. Коприва провирује из земље.Код извора топле воде  већ се разлистава жбунић. Подне је. Седнем на клупу.

У „Политици“, 6. март 2012.  интервју: Јордан Плевнеш.

Наслов: Живот је тренутак узалудне наде. Повод његов роман „Осмо светско чудо.““Александар Симсар , неимар-духовник, верује да је утопија могућа, а Јордан Плевнеш, верује да је читав свет једна породица, а да је Балкан – простор љубави.“

Балкан, простор љубави. Утописта даље каже: „Пошто су политичке елите, од пада Берлинског зида па наовамо, претвориле Балкан у простор масакра и ликвидације, а у последњих десетак година  и у простор невиђене корупције, Колевка света у „осмом чуду света“, може да буде искупљење за све „банана републике“  које су настале после распада  Југославије. Недавно ми је један архитекта у Скопљу, после  читања романа  рекао да 365 стубова, високих 53.5 метара, колико је висока црква у Берлину, и једна огромна  дрвена колевка  на челичним жицама, која би се љуљала на простору између Антлантика и Медитерана, може да  претвори Балкан од поља смрти  у поља љубави.  Грађевина је замишљена  као џубокс човечанства, где би се слушале  успаванке  на свих 6.326 језика.  Споменик би коштао око 17 милиона евра.  Осмо чудо света (Колевка света), које би требало изградити на Галичици, између охридског и Преспанског језера, замишљено је као храм љубави.

 

***

Будале се саме рађају, нема за њих  семена, казивала је моја мајка.

 

 

Киша и сивило. Свуда и у свему. Стиже ми збирка песама:

Узалудни послови  М. Ц.

Драгом Мирославу,

распетом између Трешњевице и Ниша,

у потрази за изгубљеним годинама.

 

11.03. 2013.

 

Драги и поштовани Мирославе. Радује ме твој одговор. То је све јако лепо и хвала ти. Хитам да ти, за сада, поручим ово: 1. Да ли је "Божја визура" изашла из штампе? 2. Неке од твојих прилога у "Политици" прочитао сам са задовољством. 3. Ја сам послао један мој текст из нових записа за "Бдења" и то преко мојих одличних пријатеља С.  и Б. Г. Бранко је онда то послао "Бдењу". На моју адресу коју ти шаљем можеш ми послати број часописа, и друго што желиш. Ја сам за тебе издвојио комплет од шест књига моје поезије. 4. Управо сам послао нешто сличних текстова и С. Б. за Unus mundus, и он ми је данас одговорио да ће то изаћи у летњем броју….Може се, врло вероватно, десити да најесен гостујем у Нишу с књижевном вечери. Ради се на томе. 5. Можеш ми се јавити и из Трешњевице кад будеш тамо. 6. Нажалост, ја немам твоје новије књиге, ни једну. Хоћу и ја да уживам у поезији и твојој речи које спадају у чисту уметност, којој сам и као читалац посветио живот. 7. Душана Стојковића приказ о "Шуму лишћа" управо је изашао у новом броју "Савременика". Потражи га. Има тамо и једна моја старинска прича. 8. Јавићу ти се опет. Много поздрава. Л.

 

·          D. i M. T.

To

·          Miroslav Todorovic

Драги Рођо,

витеже од Трешњевице,

твоје писмо затече ме ''у канџама Српског лекарског друштва'' и мукама реуматичним и другим тако да је захтев да сам себе УСЕКУЈЕМ стигао у зао час. Ипак, учиних то на своје незадовољство. Од 76 страна смањих на 64. Нажалост више се није могло.

Има песника, свирача на једној жици (ово није омаловажавање, и Васко Попа је био тај), који своју поезију, у пуном сјају, могу представити и на десетак страна. Овај мој оркестар од сцијентистичке, преко конкретне, визуелне, феноменолошке, шатровачке, фоничке, алеаторне, стохастичке, апејронистичке, па до гестуалне и објект поезије тражи много више страна. Сву ту моју сирочад подједнако волим, а и у овом избору према некима био сам неправедан. Зато те молим, види са С. да ли овако усекован избор може да иде у УМУ. Ако не може онда ме, иако ми је веома стало да се нађем међу песницима и пријатељима из усвојеног завичаја одакле сам кренуо у свет литературе – изоставите.

Срдачно те поздрављам,

М.

 

To

Miroslav Todorovic

…Све ово дуго и добро знам, Неопходан ниво прљавштине овог света се мора попунити, Без мене, 

 

From Grzegorz Walczak

To Miroslav Todorovic



Или је то доле позорница

На којој се у режији његовој

Земаљска одвија комедија

Tako i ja mislim, Miroslave, cak nesto slicno sam upisao u jednoj mojej pesmi.

... Hteo sam da razmeniamo sa Srbima prevodilacko posao. Bilo je dogovoreno da Vasi - da G. Dj. daje u prevod moje pesme i da stampa zbirku, a ja prevodim njegove po zahtevu N., koji ima kod nas izdavacku kućiu i stampa G. u moim prevodu. I sta? - lepu su se oni dogovorili i G. izdao knjigu pesama Novrockom, a ma mene zaboravio. Nije to prvi put sa mojom sardnjom sa Vasim ludima....

Srdacno Te pozdravljam.

                        Grzegorz

 

 18. април 2013.

 

Излазак сунца. Пламти шума, на хоризонту Бјелог камена све  светлије... Смирује се руј зоре,  небо  радосно плави. Чује се кукавица. Пламте цветне крошње шљива и трешања. Зазелењавају пашњаци. Окопвам задње редове малина. Слушам гласове птица. И бруј пчела из цветнх крошања. Пролећни пејзаж треба мотрити споља, ослушкивати изнутра. Сва лепота је изван описа. Кренули су заперци. Њих ваља одстранити. И у природи је све постављено као у људском свету. Можда још боље. На листић који записујем ове редове слеће бубица.Кажипрстом је шаљем у траву међу плаветне цветиће.

*
Метафизичка страна светлости.

 

*
Са Лилом иде на Маричину воду. Поред пута из сивила лањске папрати смрчак. Смрчак има и Рани хрчак. Ове печурке нисам скупљао нити јео. Конзумирао, како се то на модерном српском вели.

Извезем колица из подрума ставим моју теренску бунду и лежем у корито колица.

Мотрим како облаци плове небом.

Са Остреша стиже звук моторне тестере.

Стропоштавање стабла које оборено пада. Ломе се гране, крше се и мања стабла, с треском посечено стабло пада ломећи све око себе. Бука се сурвава у долину, затим успиње уз косину брда.  

СМС питам З. да ли је решио проблеме око посла.

Јавља З. Није. Прљавштине стижу сваки дан. Повели смо судски спор. Поздрав.

З., желим да у овој лудници изборите то што заслужујете.
Знам како вам је, али такви смо и тако је. И то је оно што убија. СрбиЈА. Поздрав.

Стојан Богдановић

 

СУДЊИ ЧАС

 

Једнога дана секретарица ми пријави да су дошли господа Томислав Мијовић, песник и главни уредник зајечарског Развитка, и Мирослав Тодоровић, песник из Књажевца. Са Томом је требало да рзговарам о финансирању регионалног часописа за културу Развитак. Неке општине из региона су отказивале финансирање, неуки људи, не схватају да је постојало само оно што је записано. Али овај пут они су хтели да разговарају са мном о нечем другом. Није било времена за велику припрему приче, јер ме је сатница ограничавала, морао сам да примим још неколико странака, ништа нарочито, проза, мора се, а моја мати је говорила, која се кобила ухвати, та врше, текући послови, локални путеви, мостићи, канализација, водовод. Одмах су изнели проблем. Тома је то изложио. Укратко, Мирослав је врстан песник, има одличан рукопис, Судњи час, требало би га објавити у едицији Крајински круг, али пара нема. Класика. Донели су и рукопис, као да је општина штампарско предузеће. Рекао сам им, оставите то, па ћу видети шта могу да урадим. Попили су кафу и пиће и отишли, касније сам сазнао да су отишли са приличном дозом скепсе. Позвао сам телефоном свог пријатеља и члана Извршног савета, познатог бизнисмена, директора чувене Индустросировине господина Љубинка Николића да дође на консултације код мене око неких проблема. Он се брзо створио у мојој канцеларији држећи под мишком неки смотуљак, који је одмах почео да одмотава. Била је то метакса. Мени су засијале очи. Он се насмејао сели смо и почели да разговарамо уз метаксу. Лагано почињем причу, Господине Николићу, имате ли оне упаљаче са натписом фирме које делите пословним пријатељима? Имамо предсе-дниче, колико Вам треба? Ма, не треба ми, само питам. А да ли би Ви могли уместо тих упаљача да штампате неку књигу? Што да не, зависи колико то кошта. Око педесет хиљада динара. А ја сам мислио да за то требају неке паре.

 Па добро, имам овде изврстан рукопис поезије Мирослава Тодоровића, било би добро да се то одштампа и онда оним Вашим пословним  пријатељима уместо упаљача можете да делите књиге. Тако смо завршили тај део разговора. Наставили смо о прози коју сам већ спомињао. Томи Мијовићу сам ујутру јавио да иде са Тодоровићем у Подвис у Штампарију. Књига Судњи час је изванредна.

Пре неки дан смо је спомињали. Аутор таљига. Она на једну страну, а он на другу. Свако иде својим путем. Вероватно то и други раде. Чека се судњи час.

 

Стигла ми ова причца мејлом 25. априла 2013.

 

***
У Нишу ме дочека пошта:

Димитрије Николајевић: Изабране песме, Апостроф, 2013. Драгом Пријатељу Мирославу Тодоровићу, песнику и по, најсрдачније Димитрије Миленковић, Крагујевац 2.III 2013.

Стиже и Томина (Томислав Мијовић) збирка: Одсјаји изнутра

Драгом песнику Мирославу Тодоровићу ова јављање изнутра из моје Трешњевице,

22.4. 2013.                                                                         Срдачно Т. Мијовић

из Зајечара

 

***

Т. има проблема са видом. У тел. разговору каже да не може да пише. Не види. Једном је вели писао, а у оловци није било мастила. Помеша редове. Каже  ми К., видиш да си писао ред преко реда. Сада се извештио. Не прекида реч као раније. Не чита. Подсећам га на Хомера. Он вели Борхеса. Али не може да смисли следећи стих док не чита и види претходни. На посвети се не примећује да не види. Настојим да наш разговор буде без свакодневних мука. Три реда се држе водоРАВНО. Не дрхтуре слова.   А и ми се још  држимо у  нашој заблуди именом поезија.

 

Томислав Мијовић

КАВЕЗИ

 

Сјајне сребрне па и позлаћене

Нуди продавац кавезе крлетке

За лепе птице још неухваћене

Којих и нема или су већ ретке

 

Док чека купце дрема и одмара

Над једним малим кавезом се пригне

У ком миш бели трчкара

Тамо и амо а нигде не стигне

 

Као украсе сплетене од жица

Изложио је он кавезе разне

Без шароликих птица певачица

 

Нуди и зна продаће и празне

Да они који живе у кавезу

Имају и свој кавез у кавезу

 

                 

 

Љубиша Ђидић

БОЖАНСКО -  ГЛЕДАНО СПОЉА

Над рукописом збирке песама Мирослава Тодоровића Божја визура

 

Да не постоји нека лична читатељска оптерећеност пред поезијом Мирослава Тодоровића никада не бих постављао себи питање из збирке у збирку:

- Где стварно живи овај човек? Из којих предела долази? Колико дуго може да објашњава исто небо, исти ваздух, исту светлост, ветар? Па та тишина коју је на исти начин умотавао у своју кожу и Стева Раичковић. А сваки пут све то што је исто да буде различито. Пише ли Тодоровић неку бесконачну поему разбијану час на сонетне форме, хаику форме, мале прозне и наравно форме слободног стиха? Да ли у том стихованом слапу има милости за неке појмове које смо читалачки већ доживели, а да он опет малим вештинама онеобичавања налази вазда други угао свог песничког видела?

Да ли попут каквог акварелисте, меко и душевно топло, вазда исти мотив наново исликава? Да ли сакупи, као какав други маг за материју коју ће замесити, нешто плавети, светлости, тишине, ваздуха, хуја ветра, бруја музике у злату јесени...како би сачинио мастило вредно поезије?  Субјект поезије у  Тодоровића је доведена до свести о самој себи:

 

О томе Реч изгрева

О томе из тишине све мотри поезија

 

Створивши овај свет у реквизитима бајконосних речи о природи, или из природе, песник је могао да одговара на друга суштинска питања самог творства, чију метафору мудрости овде симболично, лепо скривен, трпи један старац који се у огледалу тог пејзажа огледа.

Кад јасан заметак песме сазри, песник га отелотворује својом кошуљицом, ткивом, смешта га у свој зачарани миље од гора, ветрова, шумова, тишине, светлости, а заправо овде није реч о скривалицама  у лепоти гора, ветрова шумова, тишине, већ о скривалицама у сопственој књизи постања. Свест о поезији је део процеса који се догађа у самом виделу које је и тамно и дубоко.

Тек у тој свести може да се нађе  људски заклон, дах постања, божја порука у бојама. Тамо негде си ти као мали трепер, неко кога предео опомиње шта да ради, неко заборављен неправедно, судбински опомињан:

 

Видиш и свој живот кроз те одсјаје

Мину из свега, оде ни у шта

 

Ако та симболична појмовност довољно сазри Тодоровић ће од ње правити неку врсту свог светог материјала за личну библију.  Истрајавање у тој материјализацији која је своју метафору преселила  у хлорофилно чудо пејзажа, није само  стварање свог света, већ и будућег уточишта, бекство одакле треба  својим освешћеним виделом видети тај исти свет  као своју божју визуру.

Свој лирски свитак  Тодоровић одвија у малим лирским нарацијама, без великих експресивних потреса, без енигматичних асоцијација, непрозирних симбола, недоречених речености.

Његов папирус је веома танушан, речи нежне које је писао по тишини, на танушној корици даха, пламичку кад палацне да се оформи, засветлуцаној белини да заплави.

За све време се мучим да уз ову поезију поменем реч екологија а да ми као читаоцу не испадне банална. Зато је нећу поменути.

Али морам поновити такође сувишно читалачко питање на почетку овог записа: Где стварно живи овај човек?

 

 

Недеља 28. април 2013.

 

Враћам се у Трешњевицу. Свраћамо у В. Бању. Бања пуна гостију, леп априлски дан, пуно светлости и мириса лишћа, цвећа, пролећа. У шетњи застајем поред споменика Владети Вуковићу књижевнику.  Фотографишем се поред споменика. 

Сетим се причице Радосава Стојанаовића. Прича Радосав као му је Микић  казао у једном разговору о судбини писца у провинцији да Вуковић није „велики писац“. Слушај Микићу, казао му Р. Када теби у твом завичају подигну споменик као што су Владети Вуковићу онда ћеш моћи да говориш ко је велики писац…

Из пријатне бањске атмосфере аутом,  корсицом, јездим ка Трешњевици. Врућина. И гужва на путу. Уморног дочекује ме у своје наручје тишина између брда и у траву зарастао малињак.

Разапео сам мрежу између смрека. Обрадова ме лепет крила косице под стрехом трема. Приђем полако са фото апаратом и гле радости. Четири тића са подигнутими отвореним кљунићима као жути цветићи. Косица се не плаши, скакуће по трави, скупља црвиће, бубице и узлеће под стреху. Треба што пре одрасти, ојачати, полетети. Топло је, лахор отреса с  крошње трешње цветне латице. У трави се беле тачкице. Буја трава, бујају и заперци у малињаку. Треба их почупати да не узимају стабљикама храну.

У природи је све давно успостављено и није залуд речено да треба учити од природе и да је највиша ствар у уметности деловати попут природе. Лук који сам посадио већ извирује из земље. Посматрам га с великим осећањем радости да сам својим трудом допринео да живи и зелено  светли. Идем по воду на Млачац одакле је моја мајка носила на обрамачи воду. Обрамача је крива, дрвена  мотка дужине око 1.20 зарезана на оба краја. У тим зарезима су стајале кофе, бакрачи које су  преко рамена ношене. Сада посивиле стоје уденуте између дирека и прућа салаша. Отежао зимус од седења, у нишком кавезу, с муком се пењем уз стрмину.

 

 

Песничка математика

 

У Србији скоро три стотине пише поезију. Од тога тек двадесетак завређује неку пажњу премда се  и  овима кадкад догоди песма. Али само је пет – шест истинских песника међу које убрајам и тебе. Мој син  за семинарски рад је узео твоју збирку “Ветар понад гора“. То је, по мени, једна од најбољих збирки српске поезије у потоњих десет година. Тако јавља телефонским путем 24. маја  М. Р.

 Његов приказ збирке „Ветар понад гора“ чека у „Градини“ већ читаву годину дана.

 

Чилагери из Нобелове фондације нестрпљиво очекују да тутну лову ономе који пронађе егзактна правила и мерила за вредновање сликарства, музике, поезије: засад је још у игри оно што се опире вредновању и измиче мерама управо оно „најуметничкије“ у уметности, оно што уметност разликује од доброг става“

Бранислав Петровић

 

Из Интервјуа:

Зоран Радисављевић - Михаило Пантић: 
З. Р. -  Приче пишете ретко. Носите их у себи као „немушти терет“. Како оне настају?

М. П. - Приче долазе кад  се њима хоће, мој део посла своди се на ослушкивање, на праћење мисли која некада траје деценијама, а некада је покупим у лету, у сну, у разговору, у аутобусу, у књизи, где год. Имам још у себи прича о којима мислим годинама, ишчекујући час када ће проговорити кроз мене,а радујем се и онима које ме чекају, можда већ вечерас, можда сутра, можда за пет година. Живот се идентификује причом. Где ње нема, рачунски остатак је нула.

 

З. Р. -  Бавите се критиком. Каква је савремена српска књижевност?

М. П. - Боља него што смо ми сами и што желимо да признамо упркос свим противречностима и потешкоћама. Имамо више песника него читалаца поезије, али, опет, најлепше песме су и даље најбољи део српске књижевности. Проза је подлегла кумиру романа, мада врхунски роман  настаје једном у десет-двадесет година. Прича је, као и поезија, по страни читалачких интересовања, али како год  да се гледа, она је најпостојанији континуитет, кичма националне литературе. Посебно ме разнежују“ наклапања о немоћи и крају критике.У реду, кажем, знам да је критика мртва, али зашто онда сваког дана добијем барем по једну књигу са посветом и молбом за приказ.

(Политика, 3. мај 2013)

 

3. мај 2013.

Велики петак. Живо је у Ариљу. Сјатили се из околних села житељи и малинари пристигли у завичај, ради посла који ваља обавити.  Видети се са људима, прозборити, набавити шта треба. У књижари купујем ђачку свеску да по ко зна који пут почнем вођење дневника. У апотеци продавац објашњава зашто су малине кратке.  Зашто не листају?

-Људи, не прскајте против траве. Земљу сте загадили, отровали неће моћи да се опорави. И сам сам о томе писао у тексту У Замци хемије.

Купујем хемију (Галафингин, Фобс, Абастате...) Продавац сабира. Да ли ће родити за оволико? – пита.

Хемија све скупља, паковања  мања. Увози се из Кине. Тек када се употреби види се  да не ваља.

Сву траву сам почупала, каже  службеница у пошти.

Малинара ћеш лако познати. Лице забринуто, поцрнело, шибано ветром и невољама, згрбио се пре времена,  ход гегајући, иде као да малињак носи на леђима. Кламше.  И сам се тако осећам, себе видим у другима, а брига једе изнутра.

Свраћам код Добрила Ненадића. Чича седи на каучу, има госте земљаке који убрзо одлазе.  Петкана, жена његова двори. Може, ли ракија?- Не смем, возим. Ни пиво не смем, и ето мени лимунаде. Чича кашље. Кажем да сам и ја кубурио са  прехладом, очи сам инфицирао, а ломе ме ове промене вреемна.

Дарујем му Унус мундус бр. 43, Бдење, Стојанову збирку О ДА, моју Светињу и Шум и лахор.

Чича ми показује рачун о продаји књиге преко  е поште. Купила земљакиња у Канади.  Мотрим, кажем одлично. Ма какви одлично, Миркане? Ма феноменално.

Примерак толико и толико, мени толико и квит. Нема више  џабалука. И не обајвљуј још наше разговоре. Да сачекамо мало, док у Лагуни изађе Време кокошки (Нови роман ововременске тематике). Па да узмемо неку пару.Ништа више џабе. Данас нико неће џабе пласт сена да ти  помери. Прошло време моба. Убрзо ће се све променити. Продаја ће ићи као свуда у свету. Штета што ја то нећу доживети. Онај горе ме зове. – Ко ?-питам.

- Онај, онај горе, вели, и показује прстом у плафон, небо.

Ма шта ћеш му ти, има он   пречих који су му потрбнији. Још ћеш ти писати Чича Добрило.

Разговарамо о данашњем времену, о људима, о писцу у провинцији, о томе како се овде може уздићи...Има да ти веле „Шта си ти? Знам какав си био; ти ћеш нешто да ми кажеш“. Још ћеш да испаднеш будала. Пишеш, их, ала је то посо. Докона посла...  О малинарима, о томе како је земља овде по квалитета слаба, на 180 месту, али радом се ето одржава. Коју само вајду  од малина има држава, колико се само  о човек мучи да од земље узме ? Прича Добрило како је проширио Време кокошки. О лоповима који се слободно шеткају јер нема места у затворима. Могли би, вели поново, да оживе Голи Оток, па да туристи бродовима долазе и виде  како се живи на робји. Шта мислиш. А? Разговору никад  краја, остављам чичу да се опоравља, а следећег петка има да идемо у Вигоште.

Овог пута нисам фотогрисао, нити смо се фотографисали.

Враћам се у моју оазу, у зеленило без људи, да уз пој птица размишљам и ослушкујем тишину. Читам у Летопису Матице српске, дец. 2012. Путовање без возне карте од Милована Данојлића. Мајсторски Данојлић описује оно што свакодневно мотрим, осећам, уДишем.

Поветарац, у дугим замасима, буди годину из вишемесечне одузетости. Узнемирена његовим налетима, земља певуши нејасну песмицу у којој су помешане речи биљног, бубљег и људског језика. Тај дубоки, нежни ромор сеже у веке векова, додирује почетак света; требало би му се препустити без остатка, ни о чему другом не мислити, у њему је разголићено трајање свега што постоји...

Будим се у цик зоре, у руци ми грудва земље, чује шапут из грудве, прислањам ухо и   слушам разговор оних што беху...које

И још пишем земљом из које се чује дисање.

 

 

***

КАО  и ово стабло

градом огољено

ћутим  на брду

 

***

Драги Пријатељу,

уз поздраве из Завичаја, са моје летње адресе, шаљем ти ове две књижице (Шум и лахор и Светиња) са  жељом да те нађу у добру и распложеног за поезију. Обе су спонзорисане, као што је поезију и уметност на овом простору препуштена сналажењу и довијању њених твораца...

Пишем ове редове  уз хуј ветра, уз пој птица, чује су и кукавица. У горској сам тишини, међу мојим брдима далеко до свега, али тако близу оном истинском осећању живота које се само у природи може доживети. Осећам и у себи како буја трава, како земља дише, довикујем се  са брдима и полако их премештам у своје стихове. Мотрим како се ветар повија крошње дрвећа, хуји и ја у том хујању чујем све оно што је прошло и у шта ће се слити све што ће се догодити...

 

5. мај 13.

Васкрс. Сунчано. Са Лилом идем на Маричину воду. У јутарњој тишини само се кукавице оглашавају. Цвркут из крошања труни јутарњи мир. Шаљем СМС поруке  пријатељима:

Ваистину васкрсе! Поздрав из  Мишљеновца. М. Л.

Христос васкрсе! Нека је пуно среће, радости и здравља  најсветије празнике. Сви ваши Пуслојићи.

И сви моји пријатељи су преко порука са мном. Са Лилом идем на  Светињу. Изађемо на брдо понад куће. Пуца видик и докле поглед допире зеленило и плаветни  венци брда, а ми идемо кроз  шуму младих брезица, грабова. Из сећања јави се таласање ражи, жита како смо звали   јечам, зоб, пшеницу. А сада се провлачимо између стабала јасика, бреза...Буја шума.  На стени понад   Светиње о којој сам написао песму и њеним именом насловио збирку  пре неколико година је подигнут крст.

(Док исписујем ову реченицу недалеко од мене, у трави пућпуриче косовка.)

Около крста, испред  постављене су на камење даске. Клупе. Снимио сам неколико мотива.

Дан ми пролази у слушању пејзажа и зеленила.

 Зуј пчела из крошања. Не укључујем радио, не слушам вести. Слушам ветар у        

лишћу, мотрим цветне оазице жутих боја на зеленим платнима  њива.

Брујање авиона ме подсети, да сам по људској мери, у  21 веку.

 

6. мај  2013.

Магла испунила долине између брда. Остреш као острво. На линији хоризонта Б. Камена румен сунца. Јате се облаци, чује кукавица. На путу за воду између редова малина  сенка веверице. Чувши моје кораке неста у малињаку. Трава  све више буја.Чује се кукавица. Из Сретеновића, из магле  огласи  се пас. И зуј пчела из крошње смреке испуњава јутарњу тишину.

Седим на буковом  трупчићу и мотрим како преко пејзажа плове вали магле.

 

***

Зелена тишина пејзажа

Тичији цвркут

Слушам поезију

 

Мотрим  косовку како трчкра по трави и скупља храну за тичиће у гнезду под стрехом. Прилазим полако и фотографишем. Мајка косовка ме посматра. Четири тића су већ испунили гнездо, вире  кљунићи, за дан два одлетеће и моја усамљеност  ће бити већа. Оглашаваће се у малињаку, долазиће до мог стола, већ сам навикао да птичице поред стола чекају мрвице хлеба.

Поново светлост мења слику пејзажа. Сунце уклања завесу магле и већ су шуме јасније. И гласније.  Довикују се кукавице. Облачно је. Све ишчекује кишу.

Мутан пејзаж неба. Облаци језде небом.

Седим под смреком, слушам како хуји ветар у боровњаку понад куће.

 

***

Ветар у крошњама

Слушам како хуји

У заветрини под брдом

 

***

Шум лишћа

Чији се то шапут

У мислима мојим чује

 

Пред вече се појавише тамни облаци. Чу грмљавина. Ватрене линије су шарале мутне наборе облака. Већ се смркавало тако да су биле претеће јасне. Прве капи кише. По киши бацам вештачко ћубриво. Муње су шарале тамно небо понад Бјелог камена. Код малињака ме дочека благи прхут крила. Мали  косић, напустио гнездо, неста у трави. Зањиха се трава и умири. Сакри нејако птиче. Данас, поподне,  су напустили гнездо.  На ускрс. Испунили су га, више није било места,  и за првим тићем који је испао кренули су и остали.

 

***

Шум крила

У празном гнезду

Још топла тишина

 

***
      Празно гнездо

Празна кућа

Ћутим у стиху о томе

 

7. мај 13

Пала ноћас киша. Небо мутно, у пејзажу светли. Шуми у крошњама. Ставим на главу папирну кесу уместо капе и бацам вештачко ћубриво уз стабљике малина. Киша ће растворити ћубриво и прихранити стабљике. Лук се весели киши, осећа скору благодат с неба. И кромпир из земље се појављује.  Осећам радост оног што сеје. Подижем стабљике које је наћашњи ветар оборио на земљу. Стиже ми комшија с друге стране брда, интересује га докле сам стигао са бушењем бунара.

Оглашава се кукавица, чују косови. Ливаде брује пуне мириса...

 

***

Пролећна слика-

Златасте боје траве

Пламсају из зеленила.

 

Хуј ветра. Облаци небом броде. Далеки обриси планинских венаца.

 Каза ми лане  Бошњак: Више ти вреди тај поглед у планинске обрисе него стотине сати пред теве екраном. Мисао песме. Плаветни пропланак између тмурних облака, Божјег ока. Идем. Засја плавет. Слушам кукавицу. Бруј авиона. Мотрим даљину. Плавет неба и планинских венаца  тоне у тишину. Цветне латице опадају из крошања и у трави траже место за починак. Пишти птиче испало из гнезда. Прхут крила, шум лишћа, њихање траве. Шта тражи бруј авиона међу горама незнану рукопису ових  страница?

 

***

Ова жута

Из хајдучког је  ћупа

Светлост јутарња

 

 

***

У поезији се мора бити сам, видети надалеко, ако је могуће преко воде, и привлачити речи, речи густе од садржаја, отежале од историје, трагичне речи, реалне као живо биће.

Готфрид Бен

 

 

***                                        ***                                    ***

Кос у трави.                         С листа на лист              У-дишем мирис

У крошњи трешње              капи кише                          траве. Удишемо се

Трен веверице.                      Музика с неба                   из земље стасали.

 

***                                     ***                                           ***

Бубица преко листа          Мајска киша-                      Све је јасно:

Неста у запису                  Из текста траве               О томе трава

О трави. Овом                   Венац  цветића                  и пролећне боје

  

                                                                                   Поруге озго

                                                                                        (Васкрс)

 

Грунуше облаци преко брда као дивља хорда. Затамни се пејзаж,  а из хуке и  грмљавине задобоваше  ледене рипе по крововима. Град. Запљушта  по земљи. Забеле лед по зеленој трави. Лишће искидано у трави  цвили, цвиле и гране ломљене  ветром. Повијају се малињаци, све цвили, а небо је ала облак из којег туче студ...

 

***                                       ***

Ледени ораси                     Прекрио лед

Кидају лишће                     Цветне  ливаде- 

У мени непогода               Студ из свега

 

8. мај 13

Магла. Пој кукавица. После синоћне непогоде у малињаку на земљи искидано лишће. Тужно лежи умрљано земљом, изрешетано леденим рипама. И трава полегла по земљи. Својевремено сам о песми Т. Мијовића После непогоде написао оглед. Мотрим ту песму:

 

Нагло као што је грунула престаде непогода

Казна и помор жестоко и кратко потраја

Утихну грмљавина смири се ватра и вода

Наступи блага светлост и мир из својих потаја

 

Оборено се усправља – у сусрет светлу пошло

Смлаћено се попритеже Замућено се бистри

И као никоме ништа као било па прошло

Сви радосни што опсташе и што осташе исти

 

Провире из својих рупа измиле из заклона

Преживели живуљци – створења божјег закона

Гледаш их страдалнике у сваком пламичак надања

 

Мину их сенка смрти срашће ожиљци нанети

Сад ти се лакша чине и твоја честа  страдања

      И бистријег  си  ока  и плаветније памети

 

Мотрим како се све усправља, полако прибира, вида ране и наставља да живи. Усправљам оборене стабљике малина, као да одахну када их вежем уз жицу. Дува ветрић, стреса кишне  капи  на земљу. Чује се грактање врана, огласи се кукавица. Јавља се С. Из нишког СВЕН-а. Нисам оставио примерке књиге за Љубишу. Правдам се мојим недаћама, невољом са лап-топом. На жалост, не могу да говорим о његовој збирци песама у кући Ђуре Јакшића. Бићу, у то време, у Скала Фурки, у Грчкој.

Док се небо бистри, облаци разилазе  пакујем Шум и лахор за Р. А.

Шум и лахор

који казује да треба учити од природе,                            Ове терцине које опомињу

јер све је само њен трепер дашак,                                     да све(т) је у Природи

само сен и сан,                                                                     да смо само 

и  у терцинама овим запис.                                                 Њен дашак и сан                                                                                              

Уз пролећне поздраве,                                                         трепер листа

јесењи Мирослав                                                                 и у њему Божји план

                                                                                               стиховима овим исписан

 

9. мај 2013.

Облачно. Магла у долинама. Прохладно. Чује се кукавица. Докукују се. Ку-ку једини су гласови овог јутра.Слушам тишиму, мотрим маглу како плови између гора. Између редова малина трчкара косица. Црна грудва златастог кљунића. Откинути листића са стабљика малина у трави опомињу на непогоду.

Прхут крила, шум лишћа. Из облачног неба звук авиона.Тај звук као да зна да не припада овде. Поред моје  скулптуре од стабла старе јабуке косица  чепрка. Изненада, прхну и ено неста у крошњи липе. Поред клупице мотрим ново растиње, провирили и  већ се препознају ветром засејани: церић, трешња, откуд овде глог,   пази брезице. Поново бруј авиона. Плавени пламичак перунике се отвотрио и мотри на исток...

Песник М. Д. се јавља. Обрадујем се. Где си песниче? Он ћути? Како књижевна слава? Он ћути.

Збуњен и ја заћутим. Тишина.

Умро ми отац, -  вели.

 Где?- глупо питам.

- Овде, код мене- каже.

Саучешће.

Ћутимо.

 Веза се прекида.

 

Петак, 10. мај 2013.

На пошти шаљем Светињу и Шум и лахор  Ђидићу, Р. А., Миодрагу Мркићу и Вујици Бојовићу.

Док пијемо кафу, за столом, на тротоару  испред кафића сестрић Ђорђе ми каже да вода неће потећи ако су је запљували. Бацили чини, урекли…

4. маја док су бушили заглавила се бургија испод плоче. Брига.

Радује ме што песник Л.иште моје збирке:

Пролећни ход кроз траву

From L.L.

 Драги и поштовани Мирославе. Очекујем да ми се јавиш. Надам се да си добро. Чекам и твоје књиге да би их могао читати напољу, у ходу и под дрвећем. Ја сам добро. Надам се да ћемо се чути и видети, ако Бог да, ускоро. Све најбоље жели Ти Л.  Шаљем књигу критика Ширење светлости у PDF Стојану, Обрену и Р. Вучковићу. Стојан се јавља, остали ћуте.

 12. мај

Прохладно јутро. Киша и магла. Цвркут птица. Кукавица из магле. Возим Лилу и Милостину на Дивљаку. Узео сам наручену суботњу штампу и свратио код Милића да наточим у канте воду.  Док седимо у помоћној згради стиже и Раденко К. Родом из Брекова, сада  Трешњевичанин. Тесар, теренац, живот га, као и мене, тумбао по терену. Радио је негда са садашњим председником Републике Николићем. Кажем  да му  напише писмо. Мислим, они који су били на терену, спавали по баракама најбоље   се разумеју.

Не вреди, не  би то до њега ни стигло. И разговор о свему и ничему док киша ромиња. Џаба виђено, то на овим просторима не вреди. Раденко је из Брекова, рођак Добрилове жене Петкане. Из Брекова су и браћа Ђоковићи. Са Милојком сам се и дописивао. И то нам је тема за разговор који нам узе сат времена...Милић каже да је Коломбо за све крив јер је открио Америку. Раденко вели да је Милић скренуо и да му нема повратка...

 Враћам се уз Брезовац да као Робинсон будем у зеленилу мотрим како трава буја, да слушам како се птице дозивају.

Престаје киша. Гледам кроз прозор: веверица претрча преко авлије и успе се уз зид салаша. Шушти у крошњи смреке.

Посуђе сам изнео на сто да га небо опере.

Прелиставам  новине.

Из В. Новости из интервјуа Милована Данојлића, у поводу награде  Печат времана за књигу „Писма без адресе“  насловљен Човек нема куда из себе у свој Дневник преузимам реченицу која је уместо мене изречена:

Када би књиге биле довољне за мудро поступање  и исправно држање ми, који окапамо над њима, не бисмо правили толике глупости, чинили непромишљене потезе, улазили у немогуће љубавне односе, допуштали политици да нас вуче за нос. Књижевност, свакако, развија моралну осетљивост, прочишћава осећајност, али њени савети, у практичном животу, остају неделатни пред стихијом природних изазова. У најбољем случају, књиге нас подржавају на путу којим смо, по сили властитог сазревања, већ пошли.

И још у овом тексту вели М. Д. ...Наша читалачка публика је осиромашила, људи се боре за голо преживљавање. Како они, тако и лепа књижевност: и она се бори да преживи.

Новинар Бане Ђорђевић пита: Поручујете да су у свету људи постали „робови, просјаци, варалице“ да је од речи „људска права“, „слобода“ и „демократија“ направљена крвава карикатура и орвеловска спрдачина?

М. Д. - У свим раздобљима историје живот је био мучан подухват. Ако, ичему књижевност нас, од Хомера до Андрића и Фокнера, подучава томе. Либерални капитализам је муку постојања разоткрио  до вулгариности, понизио човека на начин непознат у прошлости, учинио да се лепота и духовност, по марксовој речи, удаве у леденој води рачунице и бизниса. Истовремено,  п0расла је свест о   насилништву, отуђењу, о претварању радних људи у робове, просјаке, варалице. Без  обзира на све неправде и зла, на сиромаштво и оскудицу, на кризу која је законито чедо капиталистичке производње, животни век  је готово у односу на средњи век, а и стандард је виши него икада...

 

13. мај 13.

Прохладно јутро. И мутно у ваздуху. Сивило неба  пролећну боју пејзажа тамнијом чини.

Сам  у јесењој светлости пролећног пејзажа.

Л. јавља да су  ми на  нишку (зимску) адресу  од поште стигле Књижевне новине  и разгледница из Јеревана. Јавио се песник Љуба Ћ.

 

***                                                           ***

Облаци  магле                                          Треперим –

Понад шумског зеленила                        из овог листа

Пејзаж овог јутра                                  говорим изнутра                              

 

Гракће гавран. Ромиња киша. Бруј авиона. Кос са  дирека у  малињаку мотри пејзаж. Вали магле нечујно плове понад зеленила шуме. Мотрим. Хуји ветар. Цветићи малина склопили латице. Ћуте. Само киша у крошњама дрвећа шуми.

Јавља се М. Д. Ј.  а ја на столу држим његову књигу  „Бревијар за будне очи“ Беоштампа, 2010.

Разговор о нашем кукавном тзв. Књижевном животу, о песнику који је био у власти и сада штампа књигу за књигом, о песникињи која се преко  секса уздигла, о националним пензијама које су смишљено завадиле уметнике. 

Шака зрневља бачена  јату гладних уметника да једне друге кљуцају и очи ваде.

Из разговора реченица Миленкова у овај запис: Треба имати однос према себи, а не према другима.

Када уђем у аутобус обрадујем се када видим да неко држи књигу у рукама, каже Миленко.

Киша не престаје.

Тишина.  Само ромор кише и сивило. Расцветали цветови перунике отежали од кишних капи пали на земљу.  Плаве грудве цвета киша свалила на земљу.  Цветови који се нису расцветали чекају сунце. Кишне капи се сливају низ зелене листове перунике као низ моје лице.  Мотрим стихове за које не требају речи...

 

 ***

 

„Умјетност је чудо, мистерија, тешко да се може објаснити речима. Ја то и не покушавам, имам утисак да сам, што више причам о свом  сликарству, све даље од праве истине о њему.“

„Не постоји лаж у природи, лаж је производ људске маште која не може да се задовољи глувом логиком  ствари која се одвија у мраку космоса.“

Сликар Воја Станић

 

***

 

14. мај 2013.

 

Ведро небо. Стојим на обали језера магле. Снимам Излазак сунца. Радост ведрог дана се види и на малинама. Пејзаж је светлост. Убрзо магла ишчезава, блешти сунчева светлост, сја радосно пејзаж. Иза Корита, са линије хоризонта, мотри бели облак. Мотримо се. Чује се кукавица. Усправљају се траве и цветови кишом смлаћени на земљу. Обићем свој мали посед. Поздрављам малињак. Ниче пасуљ. Мешкољио се у земљи и ево извирује.  У небо мотри. Зна оно што човек не зна. О чему је мислило зрно у земљи? Све што положиш у земљу ниче и живи. Осим човека од земље створеног. О томе размишљам у овом зеленилу и ја листак дрвета под којим седим. Поред протрча косић. Весело пева славуј.

Јавља се на горско сокоћало Вујица. Добио Шум и лахор и Светињу. Мркићу се књиге допадају. Вели да су другачије. Раша Перић јавља да је добио Бдење у којем су штампане његове песме. О Изложби Веричиних колажа у НКЦ још увек ниш-та. Зимус сам уредници предао материјал за изложбу. Договорили су се, и о могућем термину. Раша не зна оно што ја знам да Нишлије не одржавају реч...

Гракће гавран. Зеленило унедоглед. И Тишина. Куће тону у земљу, њиве су већма шуме. Зуј пчела. Зовем мајстора за воду. Каже, сутра, данас је празничак. Бушотина дубока 5.5 м. Вода је, како је рашљар казао, на 8.5 м. Шта сада?

 

***
      Светле и тамне

Стране брда.

Слика живих боја.

 

***
Роман је, бар у причи, убрзо постао бестселер који су критичари назвали „прекретницом у српској прози“, жалостан утицај посмодернизма  у нашој књижевности коначно је прошао.“

 

Реченица из Д. Албахаријеве  приче Трио, Кораци, 1-3, 2013.

 

 

***

Брда, бура зеленила.

Зима је прошлост која ће доћи.

Будућност овог зеленила.

 

О, песмо, вечите су теме

У чуђењу исте приче као

Светлост видела унао-

Коло Сликам је стихом

Поезије која се објави

У мирису земље

Видим себе

У семенци коју сам у земљу положиож

Листам

 

***
Обрадова ме јављањем Т. Р.песникиња, негда учитељица у Трешњевици. И њен крај је град оштетио. Не треба много бринути, каже, то природа узима своје.

***
Данас никога нисам видео, нико не прође ни  брдом.

 

***
Размишљај о свом животу као о туђој невољи и биће ти лакше.

***

Када си требао да слушаш ниси чуо.

Сада би слушао али више немаш кога.

 

 

Ви-ДЕЛОМ КЉУЧА

 

НАЂОХ кључ поруку

Вешто скривен између цигли

А цигле цреп све  беше

Зеленим руном траве пролећне

Прекрив

ЕНО

 

Где је брава?

Где кућа? Укућани…

Шуми ветар у крошњама.

Расплићу видела влати.

 

Шуми  из почетка света

У том шуму ромори

Историја свега

 

О томе песма

И над горама маглина

И овај кључ оПЕВАН

Стиховима древним

Нађох кључ

Порука ми стиже

Стојим пред вратима празнине

Стихом мотрим  све/Т плаве

У даљини нигдине

 

***
     Чујем историју из шума траве

Листа миленијуме будућих списа

 

***
      Безброј пута

опеван је листић

како трепери

 

Узалуд покушај песме

Лист трепери

Јеиком властите поезије

 

***

Вилински жубор светлости

 

15. мај 13.

Сунчано. Небо радосно плаво. Магла испунила  долине између брда. Мотрим како се  светлост пробија кроз маглу. Косови пућпуричу.  Гракће гавран. Потом тишина. У свему. Из свега…

 

***

Сада сам схватио

И зато одлажем

Перо

 

***
     Из сећања

У сну реч

За песму о томе

 

***
     Као трен зрака, кроз крошњу, у трави златна тачка.

 

***
      Сам у родној кући

У ноћној тишини

Слушам истине живота

 

***

Ако чујеш отварање руже чуо си јутро у рају.

Донео воду, у торби седам пластичних флаша.

Чупао заперке. Кукавице се оглашавају. У шумарку понад Млачца кликће жуња. Тишина. Зелена са мирисом земље која рађа.  Мотрим пасуљ се помаља, извирили зелени листићи. У небос е загледали.

Узимам грудву земље и слушам. Има земља свој језик, и мирис, и укус. Говори она бојом ових брда. Није ли она слика живота коју одвајкада описујемо, а ниједним описом се не може дочарати ова грудва земље коју држим у шаци, или то она мене држи.

Дружим се са земљом, осећам како у њој пулсира и мој живпот  прошли, будући.

Земља живот. Ко зна колико је то пута речено, мпожфа је мој задатак да све то поновим.

 

Јавља се М. Д. Ј. Треба следити себе , и не освртатаи се на овај суморни тренутак који предуго траје.  Траје од 1945. И нема ту праве литературе…

Почупао сам заперке у 10 редова малина. Сада седим на троношци и мотрим пејзаж. Из небеског плаветнила бруј авиона. 

         (.....)

Comments