БЕЛИ ПУТ‎ > ‎

Олег ХЛЕБЊИКОВ (1956)

поставио/ла Miroslav Lukić 30.01.2014. 22:19   [ ажурирано 01.02.2017. 00:06 ]

Из новије руске поезије, избор, препев и напомене владимир јагличић

Олег Никитјевич Хлебњиков родио се 1959. године у Москви, у породици инжењера. Прве стихове објавио је 1973. године. Студирао је на филолошком и историјском факултету Московског државног университета, али их није завршио. Радио је као пазикућа, радник у геолошким истраживањима, столар, стражар, новинар. Уписао је Ижевски механички институт који је завршио 1978. године, а године 1983. одбранио је дисертацију из области кибернетике. Био је један од млађих учесника групе "Московско време". Године 1975 објавио је збирку песама "Април" коју је у рецензији приметио Борис Слуцки. Аутор је неколико збирки песама ("Извори" 1975, "Насамо с људима" 1977, "Град" 1981, "Писма пролазницима" 1982, "Локално време" 1986, "Гвоздени пут" 1989, "Надвожњак" 1989, "На крају века" 1996, "Сурови диск" 2002, "Нагон самоочувања" 2008, "Људи страсне суботе" 2010), као и низа превода са немачког језика. Од 1991-95. био је секретар Савеза писаца Москве. Ради као заменик главног уредника "Нових новина" у Москви.

За Хлебњикова важи мишљење да је урбани песник и да је преовлађујућа тема његових песама унутрашње доживљавање света са актуелним проблемима свакодневице који траже од човека, као и он од самога себе, место, у животу и свету.

 

* * *

 

Да рађаш, ноге рашчепити треба,

у страсним загрљајима муке.

Да лебдиш, крила ширити до неба -

ко пред распеће руке.

 

Одвећ су штедри загрљаји ови?

То љубомора пита, и све већа.

Спреман питање бејах да поновим.

Глуп, смешан, срећан.

 

Порицах сваки Твој прекор што мучи

умом богаља, поспано.

Од љубоморе к животу одучи

живот - другима да би преостао.

 

* * *

 

Тета Шури се глава тресла,

а баки - ни перчин с длаком.

Ал тета Шура још не преста

да тресе главом - још како!

 

Па, барем једна чуварица...

А потом - остаћеш сам да луташ,

и под присмотром туђнх старица,

док мрак те не прогута.

 

* * *

 

Твоји нокти и шкољка имају исти састав и боју.

Претварају се шкољке у песак ситан, обао.

На плажи пратих како младост си губила своју,

и пронаћи је, с тобом заједно, нисам могао.

 

Ништа, ништа - невелик је губитак, и тек следи.

Ми смо стално понешто губили - потрпимо још малко...

И пузати по земљи, знојећи се, не вреди,

тражећи изгубљено - добро нам је и тако.

Ваљано песак струји, протичући кроз шашу,

кроз прсте, и решета минута, увек жива.

Добро је што је овде - на радост велику нашу! -

море ког неће нико успети да преплива.

 

* * *

 

И роди Јегор Валеријана.

Валеријан роди Никиту,

Никита роди мене.

А све, пре Јегорових дана,

ко да скри бурјан у житу -

ни име, да се помене.

 

Ко тај што Јегора роди

да беше налик пени,

Иван кога не памте више...

Сличан најтишој води

мој предак безимени -

ко трава је, и лишће.

 

А можда није био Иван -

Лука, Матвеј, ил Марко,

већ звао се - чик знај:

пуне се коровом с њива,

трњаком, луна-парком -

и парк, и врт, и рај.

 

Како је могао да се безбрижно

купа, уз сенку борову -

да не остане, сем као скрити

уздах у ветру недостижном,

у каруселу, у корову,

у мени и Никити!

 

Никиту сви запамтиће,

сам нећу дати Никити

да га прогута бездан.

Јер мене запамтиће

тек ако не дам Никити

да западне у незнан.

 

* * *

Легли би рано -  већ са кокошима,

устајали би рано - с првим петлом,

остајућ блиско знани с ободима

града и света...

Магла, нигде светлост,

 

маглено време земаљског поретка.

И кромпиру је вредност мања била

од макарона.

Тешко да се метка

он тад плашио колико мастила.

 

А она - кори девице: не желе

с болом рађати кћери, дечачиће,

са небеса је чекала анђеле

и утапала у реци мачиће.

 

И стајала је кућица њихова,

и светлила је сваке ноћи плаве,

под небесима, снежићем са крова,

снег наносећи на њихове главе.

 

* * *

 

Свет се делио на туђе и наше,

својег у њему беше много више:

дом, животиње што су се ту нашле,

и облак, чак, над кровом и двориштем.

 

Својта је ишла у посете роду.

И служисмо их храном, тако бројне.

Туђи живеху негде по ободу

прегласне сфере, пуне туђе својте.

 

Ал клизну сфера по осима уским,

брвно по брвно, изгуби у лету

стари лик, тако обичан и руски:

с голубом плавим и окном у цвету.

 

Изнутра тешко поднеше тај след,

сваког пролећа тај лет што не суста,

устав од стола, заљуља се дед,

ево и бака с постеље не уста.

 

Све мање оста нашега у роду,

од прага кућног вуку ме обмане.

И на сопствени живот и природу

израстајући, погледах са стране.

 

Да, уз ждралова клин већ лете знанци -

за хоризонтом, породични клан...

Нестаће строфа, и остаћу самцит -

и саградићу тад аероплан.

 

* * *

 

Не заборављам: пере прозор мама,

ја у мехуре сапунице пирим...

Не остави нам Бог једнога грама

те љубави, и нареди: умири.

 

Умрећу, јасно, ево већ издишем.

Бесмртан бејах пет година само.

Али сусретни нежно нас, што више

у те мехуре пирити не знамо.

Comments